Doba mrtvih slavista - Aleksandar Flaker

A.Flaker i D.Ugrešić -
Pojmovnik ruske avangarde

              Godinama se bavim naivnom mišlju  kako bi bilo divno da se najbrojniji evropski narod, istog porekla, izvornog jezika, kulture i tradicije, nađe objedinjen, a svekolika slovenska plemena stanu pod jednu, zajedničku kapu nebesku.

              Naravno, nisam toliko naivna da pomislim kako je to moguće. Od Starih Slovena do danas, previše krvi je proliveno u ime religija, koje su nam nametali osvajači ili mi sami, da je bilo kakvo ujedinjene u domenu naučne fantastike. Jedan od razloga je i nepostojanje matične zemlje Slovena, odnosno, centra političke i religijske moći, nego su Sloveni raštrkani u trinaest slovenskih i mnoštvu drugih zemalja i podeljeni u više religija. Ne postoji mesto koje bi genetski prizivalo, a neprirodno političko ujedinjavanje, tvorevina je kratkog životnog veka.

              Imali smo priliku videti kako je završilo ujedinjavanje zemalja poput SSSR-a, Jugoslavije ili Čehoslovačke, koja se, ipak, najmirnije raspala. Sahranjena je u tišini. U lingvističkom smislu, situacija je još crnja. Srpsko - hrvatski jezik se koristi u velikim svetskim bibliotekama, ali na području bivše Jugoslavije, jedna je od najomraženijih reči i izvor beskrajnih rasprava. Naivnost je plaćena dalekosežnim posledicama.

              Tu vrstu naivnosti su propagirali istaknuti panslavisti Vuk S. Katradžić, Šafarik, Kolar, Ljudevit Gaj i drugi zanesenjaci, koji su pokušavali objediniti jezike i narode, približiti ih samima sebi i drugim slovenima. Posledice tih pokušaja se i danas osećaju, čak intenzivnije nego ikada. Svađe oko jezika nikada nisu bile brutalnije, prekrajanje istorije i porekla jezika se dovodi do granice ludila, u kome su bliži narodi Afrike i Australije nego dva slovenska plemena.

              Razlog cele ove priče je činjenica da sam rođena u Jugoslaviji, današnjoj Hrvatskoj i odrastala uz „Prozu u džinsu“ , kako je nazva prof. Flaker, ali i uz njegove prevode ruskih avangardista. 

              U to doba nije bilo potrebno objašnjavati ko je Flaker. Bio je jedan od najvećih slavista sveta, koji je aktivno držao predavanja na prestižnim svetskim katedrama na temu ruske i hrvatske književnosti. Bio je najveći poznavalac i zaljubljenik u rusku avangardu, specijalizirao se u Moskvi, bavio se komparativnom književnošću, pisao eseje, prikaze, kritike, prevodio dela poljskih pisaca,  i kao takav, bio urednik najvećih evropskih slavističkih kulturnih časopisa, a onda se, pred samu smrt, u intrevjuu u zagrebačkom „Globusu“,  odrekao Dubravke Ugrešić, čiji je bio mentor i s kojom je sarađivao više od decenije.               

             Da podsetim, Dubravka Ugrešić je zbog kritike ekstremnog nacionalizma u Hrvatskoj ( i celoj EX-Yu) proglašena vešticom, a život joj se pretvorio u noćnu moru, te je odlučila napustiti domovinu. Naime, Dubravka je, između ostalih, javno postavila pitanje zašto se knjige na ćirilici skidaju sa polica i sakrivaju po podrumima. 

             Postoji bezbroj razloga zašto Dubravka nije trebala zasmetati Flakeru. Jedan od osnovnih je što je on svoj život posvetio ćirilici i slovenskoj kulturi.

             No ovo odricanje nije jedina mrlja ovog intervjua. U samom uvodu, Flaker je predstavljen kao rusista. Nigde ni slovca o tome da je jedan od najcenjenijih slavista sveta. Zašto? Govorimo o preminulom čoveku i odgovor na ovo pitanje nikada nećemo saznati, ali svakako ostavlja gorak ukus u ustima.

              Dalje, Aleksandar Flaker govori o tome kako je ljubav prema ruskoj književnosti, kao i ruski jezik, nasledio od majke, ruske pravoslavke, ali dalje, ekskluzivno za Globus, objašnjava da je njena porodica bila prisiljena na pravoslavlje. Prilično velika količina kontradiktornosti bi se možda mogla pripisati dubokoj starosti, ali sudeći po tri knjige koje je pripremio za štampu u devetoj deceniji života, nije patio od senilnosti. Pretpostavljam da će i ovo ostati jedna od večnih misterija. No, OVDE je navedeni intervju, pa sami ocenite.

              Ipak, najveća misterija od svih je sledeća: zašto se ne mogu naći Flakerovi tekstovi pisani na temu stradavanja Slovena u II Svetskom ratu? Jedan od retkih koje sam uspela naći na tu temu, objavio je UNESCO 1978. godine na francuskom, ali ne i na hrvatskom jeziku.

              Razlog što mi je ovaj tekst bitan je jednostavan: podseća me na vreme dok su ljudi još uvek marili za tuđu pogibiju, za smrt ljudi, bolela ih je pogibija genetskih srodnika. Podseća me na vreme u kome se još osećao duh slovenstva, potreba da se podeli zajednička nesreća i tragedija, da se zaplače nad mučenicima, bez obzira kojim jezikom pisali i govorili.

              Na kraju krajeva, podseća me i na vreme u kome se još uvek znalo da su Sloveni najveća kulturna skupina, koja deli zajedničku istoriju, jezik i tradiciju, a čije postojanje su nacisti pokušavali saseći u korenu, uništavajući kulturna blaga i ubijajući, između ostalih, intelektualne elite svih Slovena toga vremena.

               Istina je da iz tog korena još uvek nije izraslo ništa lepo, niti se nešto korisno sagradilo na srušenim temeljima, koliko god da je slovenske krvi proliveno, i koliko god da je hrvatski akademik poljskog porekla, Aleksandar Flaker, u trenutku pisanja ovog teksta to iskreno želeo.

RATNI OŽILJCI U SLOVENSKIM KULTURAMA

 

Aleksandar Flaker, UNESCO 1978.

„Cicatrises de la guerra en las culturas eslavas“

          Tokom II Setskog rata slovenska kultura je patila od nepopravljivih gubitaka. Bombardovanjem su uništeni veličanstveni arhitektonski monumenti, kao i beogradska Narodna biblioteka gde su se čuvale neprocenjive starine i rukopisi.

       Nacističke trupe su sistematski zaplenjivale muzeje i arhive. Celi gradovi su bivali praktički unazađeni: Lenjingrad, Kiev, Minsk, Varšava i dr.

           Svi slovenski intelektualci, a među njima i pisci, bili su predmeti progona. Na vrhu žrtva terora bila su istaknuta imena predstavnika avangardne književnosti Češke, Vladislav Vancura, ubijen 1942. godine, 1941. godine streljani su svi iz hrvatske grupe književnih kritičara i pisaca, kao što je August Cesarac, Ivan Goran Kovačić, koji je divljački ubijen, bugarski pesnik Nikola Jonkov Vaptsarov, streljan 1942. godine, koji je uoči smrti uspeo uputiti dirljiv pesnički poziv svojoj supruzi i celo svom narodu.

            U borbenim redovima oslobodilačke vojske našli su smrti i slovenački pesnici Karel Destovnik - Kahuj i Miran Jarc, bosanski prozaista Hasan Kikić, srpski književni kritičar Miloš Savković, poznati makedonski pesnik Kočo Radžin i drugi.

       Samo Jugoslavija je izgubila više od 75 književnika velikog talenta, bez ubrajanja mladih obećavajućih talenata koji su živote izgubili na borbenim linijama ili gerilskim akcijama, dok su njihovi savremenici u Poljskoj ubijani u nacističkim logorima, u plamenu Varšavskog ustanka ili ginuli u sovjetskim borbama protiv agresora.

      Rat je ostavio neizbrisive tragove u svim evropskim gradovima. Ali, to vreme masovne destrukcije, uništenja kulturnih vrednosti i genocida bez premca, bila je jedna epoha u kojoj su se pojavile nove književne i umetničke vrednosti, u kojoj su se osnovali temelji na kojima je izgrađen život dostojan čoveka, i u kojoj se pojavljuju nove perspektive za odnose među ljudima, narodima i državama. Dakle, u tom „vremenu vukova“ mogla se rascvasti književnost i umetnost posvećena otporu protiv „tame“ modernog civilizacijskog varvarstva i borbi za „svetlo“ sutrašnjice.

           Ako je kultura „sećanje na ljudsku rasu“ ( po izrazu sovjetskog pisca, Leonova) savršeno je razumljiva ta kultura naroda, koji su morali da izdrže sve vrste žrtvovanja u „vremenu vukova“ evropske i svetske istorije, i koji su obnovili svoj život na temeljima sećanja na krv koja je bila “njihova svetlost i tama“ u četrdesetim godinama našeg veka.

           U savremenoj poljskoj literaturi se i dalje pojavljuju teme i duh ratnih vremena, od Adzejevske „Svete Nedelje“ koja opisuje tragediju varšavskog geta, do najnovijeg dela realistične proze Mirona Bialoševskoga. Isti taj duh je učinio mogućom obnovom poljske kinematografije Kavalerovića i Vajda, i jugoslovensku kinematografiju u kojoj se ističe Veljko Bulajić.

          Ratna tema još uvek prožima sovjetsku književnost kroz radove Konstantina Simonova ili Jurija Bondareva; takođe inspiriše i ukrajinskog književnika Olesa Gončara, beloruskog Vasila Bikovena, jednako kao i hrvatskog književnika Miroslava Krležu, upornost protiv svih oblika nasilja i terora u svojoj borbi da se oslobodi straha i ratne pretnje inspirišu brojne skulpture i arhitektonske celine, koji sačinjavaju delove pejzaža u nebrojenim gradovima i naseljima (Rusije, Ukrajine i Belorusije) ili prostore koji su bili mesta borbe ili patnje koja je uticala na cele nacije i na kraju, koja su uticala na celo čovečanstvo i zadržala se u kolektivnom sećanju, iako deluje udaljeno u vremenu.

prevod sa španskog jezika: D.K.J.