verify

Apr 28, 2011

DVA SEPETA KULTURE: U robovlasništvu banjalučkih drkadžija (+18)



            Ružan naslov? Istina je ružnija.
Danas govorim o pravima  radnika, omiljenoj temi lokalnih ( ali i svih drugih) političara. Recimo, Svetlana Cenić, naš uvaženi ekonomista i bivši ministar finansija RS drži divne govore na temu prava radnika. Dere po sindikatu, zahteva ravnotežnu cenu rada i svaka joj je zlatna. Lepe priče, da se rasplačeš od sreće. Gospođa je bila ministar, imala je svojih pet minuta, zašto napredne ideje nisu sprovedene u delo? Zar verujete da su priče te koje će nas spasiti?
No, dalja rasprava na ovu temu zalazi u sferu političkih igranki, a da ne bih bila pogrešno shvaćena, moram objasniti da sam totalni ignorant po pitanju stranačke politike i jako se borim da takva i ostanem. Igranke me ne zanimaju, zanimaju me ljudi.
Sasvim obični ljudi, ne budžetski korisnici, nego radnici. Oni, koji ustaju u pet, vraćaju se s posla u pet i opet nemaju hleba da jedu. Crnče po cele dane u tom bednom broju fabrika, na mašinama, građevini, u rudnicima... Oni što jedino imaju kičmu, a i bez nje ubrzano ostaju.
Da se ne bih pretvorila u alapače koje svakodnevno prazno kmeče putem raznih medija i interneta, obavila sam jedno malo istraživanje. Ispitala sam radnike iz 12 banjalučkih firmi, koje prati zao glas da su izrabljivačko – robovlasničkog tipa.
Po prvi put u svojoj istoriji neću navoditi imena, jer me niko ne plaća da se vučem po sudovima, ali ako nekoga iz inspekcije rada zanima ( ha,ha, dobar vic), rado ću ih uputiti na dotične adrese.
Ispostavilo se da je moj naslov sasvim pogrešan.
Samo u dve firme (jedna je fabrika tapaciranog nameštaja, a druga građevinska firma), šefovi koji uživaju u iživljavanju nad radnicima su muškarci. Od dvanaest firmi, u deset firmi šefovi su žene. I to ne makar kakve, nego prava čudovišta i tirani, kakve ne možete ni zamisliti. Gde ste sada feministkinje, da mi objasnite ovu pojavu?
No, opisaću vam situaciju. Poznati banjalučki lanac marketa u svojoj poslovnici br.3, ima šeficu koja je do sada promenila desetke radnika. Njen princip rada je neverovatan. Ona je šefova ljubavnica, i kao i sve sepetarke, u toj poslovnoj jedinici je nametnula svoja pravila. Neurotično vrištanje na radnike po cele dane je uobičajena pojava u Banjaluci, ali kako nazvati situaciju u kojoj svaka prodavačica koja tamo radi zadužuje rafu s proizvodima i sve što se ne proda (istekne rok trajanja) plaća sama, jer, navodno, nije sposoban trgovac, a iste te proizvode nema pravo uzeti? Pored toga, ako im se, ne daj Bože, deca razbole, šefica im kaže da njihovi privatni problemi nisu njena stvar. Nema bolovanja. Samo otkaz ili posao. Biraj.
Istovaranje šlepera posle radnog vremena, krečenje prostorija o vlastitom trošku, isplata plaće na račun, s kojega radnici moraju vratiti deo novca firmi jer im je plata ispod zakonskog minimuma ( tu praksu ima čak i jedna poznata banjalučka novinska kuća) i slične priče, manje – više deo su svakodnevice.
U svim firmama su priče slične ovoj. Sve ih već znate. Plaće su mizerne, ako ih uopšte ima. Slobodni dani su nemoguća misija, a bolovanje automatski znači otkaz.
U tim firmama se ne zapošljavaju mlade devojke, jer će se udati, zatrudniti, pa će ići na trudničko bolovanje. Ne zapošljavaju se ni žene preko 40 godina. „Stare rage“ nisu dobre za posao. Dobre su samo „dobrodržeće polovnjače“ dobrog zdravlja i zdravih zuba.
Radnica u jednoj pekari mi je pričala kako je šefu morala obećati da neće zatrudniti. Pokušala se našaliti na taj račun, pa je rekla da će podvezati jajnike. Šef je uplašeno pitao hoće li firma morati da snosi troškove tog zahvata. Rekla je da će to uraditi o svom trošku, jer, navodno, ima naslednih bolesti u porodici, pa je odlučila da ne rađa. Na osnovu te izjave je dobila posao pica majstora.
Vlasnik građevinske firme mi je rekao uz kaficu, sa slatkim osmehom, da je u stanju naći 400 novih radnika u sedam dana, ako se ovi, sadašnji robovi pobune. I u pravu je. Nezaposlenost je tolika, da vlasnici firmi mogu da rade šta god im se ćefne.
Radnici stovarišta pričaju kako su dan pre, iz straha za svoj posao, oterali čoveka koji je tražio šefa, uz objašnjenje da će raditi za prehrambenu robu. Novac mu ne treba.
Ono što je zanimljivo da su ljudi toliko oguglali da je to za nepoverovati. Svi do jednoga su ubeđeni da je neko drugi kriv, a da oni ispaštaju zbog tuđih grehova.
Kako opravdati trenutak u kome preko sto radnika stoji nemo i gleda u svoje cipele, dok se, tamo – neka sepetarka, mentalno iživljava nad njima? Strašno! Pa, nabijte joj taj sepet u glavu, ako ne znate za pametnije načine.
Iz perspektive radnika kojima su krivi drugi, prvi na listi krivaca je Milorad Dodik. Navodno, tu je početak i kraj priče.
Molim?
Znači, on je naročito potentan frajer, koji je u stanju da kreše pola miliona radnika u Republici Srpskoj, dok isti ti ljudi više ne znaju ni šta je jutarnja erekcija?
Svaka čast majstore, pravi si jebač!
Neke stvari ne mogu da shvatim. Ako je on toliko kriv, zašto glasate za njega? Namerno kažem „glasate“, jer ja ne glasam i totalno sam apolitična da bih zadržala pravo da pišem o svima.
Da li je Milorad Dodik taj koji dozvoljava da se kojekakve drkadžije iživljavaju na vama, mislite, on je lično naredio da se radnicima kreše nana?
Razmislite još jednom!
Ovakvo stanje traje petnaest godina, na vlasti je bilo više političkih stranaka. Sve jebač do jebača?
Jeste li se pokušali bar jednom dogovoriti, Bogu hvala, tehnika je dovoljno napredovala da snimite te nasilnike u svojim firmama, i kao kolektiv se uputiti tom istom Dodiku? Niste? Zašto ne pokušate?
Dobićete otkaz?
Mislite, 128 ljudi jedne firme može dobiti otkaz preko noći, iako ima čvrste dokaze o iživljavanju nekolicine i nikom ništa? Hiljadu, pet hiljada ljudi može dobiti otkaz zbog takvog razloga?
Dobro, pretpostavimo ( sad zalazim u naučnu fantastiku) da radnici jedne firme, u kojoj osvedočeno caruje mobing, skupe dokaze i predaju ih nadležnim organima, sazovu medije i zajednički započnu borbu za svoja prava, a na osnovu tih postupaka svi pomenuti radnici dobiju otkaz zbog svog čina. Šta tada? Mislite, umrećete od gladi? Pa, umirete i sada, u čemu je razlika?
Jeste li vi sigurni da vlasnici tih firmi znaju šta radi dotična šefica? Zašto ne snimite to ponašanje i anonimno ne uručite snimak vlasniku firme, a drugi ne postavite na internet. U krajnjoj liniji, napravite kopije i pošaljite na sto strana, ako se ne usuđujete nikako drugačije. Na netu imate priličan broj sajtova tipa „Nezavisni prostor“, koji će rado napraviti pompu od toga.
Ne znam da li sam više ljuta na te ljude bez karaktera i odgoja, sepetare i sepetarke, što se iživljavaju na ljudima čiju su sudbinu do juče delili, ili na ljude koji sve to trpe, ali znam da neće niko za vas ni prstom mrdnuti dok to sami ne učinite.
Na koga čekate?
Odavno je jasno da je ovo društvo na dnu, i nema gde više da propada.
Jasno je i da je došlo vreme da se stvari počnu postavljati na svoja mesta, a da sa čišćenjem treba krenuti iz svog dvorišta.
Preostalo je samo da razbijete ta iskrivljena ogledala i setite se stare izreke : “Ljubi bližnjeg svog“, i da prihvatite da je traženje krivca u drugima samo vlastita obmana.
Uostalom, zar ste zaboravili da možete iskoristiti onu poznatu rečenicu: „Jeb'o vam ja mater, svima vama poštenima“?

Apr 27, 2011

Buntovnici na sceni: VATRENE ULICE, RAZOČARENJE I DEBELA BERTA




Na mladima svet ostaje.
Kada to kažete, starije generacije odmahnu rukom i prokomentarišu nešto u smislu, jadan svet pored ove omladine.
Jel’te?
Iz moje perspektive, starije generacije su dozvolile da se uništi država u kojoj se prilično dobro živelo, dozvolile su da krene rat koji nas je sjebao u glavu i na sve druge načine, a moja generacija je od sebe napravila bedno roblje, volove spuštenih glava,  na čijoj grbači živi nekolicina pijavica koja nam siše krv svaki dan.
Zar postoji mogućnost da nove generacije naprave nešto gore od toga? Mogu li sjebati više nego što smo mi to već učinili?
Ne bih rekla. Poklopite se ušima, ćutite i bar poslušajte ono što vam govore, jer ja ih slušam i čujem i baš zato volim klince što mirišu na anarhiju, buntovnike na sceni svakojake, jer u njima vidim točak koji će pokrenuti mase. I ako nam krešu nanu, čine to s pravom, jer posle svega, zaslužili smo i gore.
Ovog puta vam predstavljam tri benda iz tri različite republike: R.Hrvatske, R.Srpske i R.Srbije. Reč je o bendovima koji se bave istom tematikom, kreću se kroz punk – rock, alternativu i grunge zvuk, i pored svih različitosti, svako od njih ima snagu da pokrene mase.


VATRENE ULICE – Anarhija i ljubav

Velikogoričko – zagrebački bend „Vatrene Ulice“ je osnovan 1990. godine, a sadašnju postavu čine: Filipančić Goran - Fila, Barić Marijo, Vukoja Daniel i Jovanovac Marin. Bend se ubrzo razilazi, ali nastavljaju s radom krajem devedesetih.
Prvi album snimljen je u Studiju „York“, (Dekani Koper u Sloveniji), a 2003.godine ga objavljuje diskografska kuća „Memphis“- Zagreb pod imenom „Vatrene Ulice“. Drugi album „9΄ PO RICHTERU“  izašao je u septembru 2009. godine, u izdanju diskografske kuće „Dallas“.
Već prvim albumom pokazuju šta je tema njihovog interesovanja kroz pesme kao što su „Buntovnik bez razloga“, „Anarhija i ljubav“, „Dok padaju glave“, „Huligani gradskih ulica“, „Moja generacija“ i druge. Uglavnom je reč o klasičnim urbanim pričama o prijateljima, ulicama grada u kome žive, pokušaju da zadrže mladost koja neumitno prolazi, ali s posebnim naglaskom na ljubav koju vežu za anarhiju, haotično stanje duha, tela i vremena u kome živimo. Bunt protiv sivila je najizraženiji motiv njihovih pesama, a ako tome dodamo čvrst  rock zvuk, jasno je zašto je ovaj bend jedan od najboljih rock sastava koji se trenutno egzistiraju na hrvatskoj rock sceni. Ono što je meni zanimljivo u njihovoj muzici jesu primese  grunga, post -grunga i alternative, oslonjene na zvuk klasičnog rocka u ritam sekciji i vokala u punk maniru, što im, uglavnom, daje jako zanimljiv zvuk.
Vatrene Ulice, Velika Gorica - Zagreb
Banjalučka publika je imala priliku da vidi nastup ovih momaka na festivalu „Banja Luka Rock Open Air 2010.“, gde su pokazali da jednako dobro zvuče u live verziji, koliko i na studijskim snimcima.
U svakom slučaju, „Vatrene Ulice“ su dale lošu definiciju sebe, pre skoro jedne decenije u pesmi „Moja generacija“ ,  kada su otpevali: „Ne tražite ništa od nas...“.





RAZOČARENJE – Divlja deca



Razočarenje, Leskovac
Leskovački bend „Razočarenje“ je još jedan od buntovnih bendova regionalne muzičke scene koja ima tendenciju širenja na veće prostore.
Trenutnu postavu čine Gargi (bubanj), Ana (bass), Oliver i Saša (gitare) i Saša, poznatiji kao Gospodin Stoka (vokal).
O sebi i svojim inspiracijama, najbolje govori sam Gospodin Stoka: „Inspiracije? Moralni invalidi, političke spodobe, razni mračni tipovi, prostitutke i žene po karakteru srodne ovima. Lica i bezličja. Događaji, situacije i postupci, koji s nogu obore me. Razne budale, luđaci i mozgovi. Nikad obični i prosečni. Večita borba za... živeti slobodno! Istina, pravda, ljubav, mržnja, brutalni sex &... ko zna šta sve ne??? ... ŽIVOT.
Punk – rock bend „Razočarenje“  je jedan od onih bendova koji ima svoju priču i svoj pravac i ne mari za tuđe mišljenje, a svoj kvalitet su pokazali maxi singlom „Pro & Contra“, na kome se nalazi šest pesama: Divlja deca, Fair game, Buržuji komunizma, Daj sve od sebe, Ništa ne kapiram i  Pro & Contra.
U muzičkom smislu se nalaze u punk – rock pravcu, ali se naziru i elementi alternative, što je posebno izraženo u pesmi „Buržuji komunizma“, gde ritam sekcija podseća na klasičnog predstavnika alternativne muzike, pesmu "Jungle Drum“ ( Emiliana Torrini). Naravno, jasno je da su ove dve pesme sasvim različite, ali pokazuju da „Razočarenje“ i te kako vodi računa o savremenim muzičkim tokovima u svetu i ugrađuje ih u svoje okruženje, što je veoma pozitivno za muzičare koji stvaraju u našem zatvorenom svetu sivila.
No, pored odlične muzičke podloge, čini mi se da su najjači u kritici aktuelnih dešavanja, koja se očituje u svakom njihovom tekstu. Kritika negativnosti koje nas okružuju i bunt protiv istih je njihov način da se izbore za svoje mesto pod ovom kapom nebeskom.
I kao što kažu u pesmi „ Fair Game“ : „Budi ponovo živ, ali ponovo budi…“.
Oni to jesu i biće, koliko god da su razočarani, sudeći po novim pesmama na kojima vredno rade.


DEBELA BERTA – Punk aristokrate



Debela Berta, Banja Luka
Prvo što sam pomislila kada sam čula naziv benda je da je reč o nekim zajebantima.
Kada sam ih videla, pomislila sam da je reč o fenserima. Lepi, mladi, inteligentni, ušminkani, na mahove pozeri -  prave aristikrate. Idealna prilika za mame sa udavačama.
E, pa, prevarila sam se.
Ovo je jedan od najneobičnijih bendova u Banjaluci. Sve rade po svom i kreću od temelja. Vežbanje, vežbanje, vežbanje, pa snimanje, snimanje, snimanje, pa onda sledi odbrana muzike. Videćemo koliko će im vredeti ova taktika. Javiću vam.
Prateći rad „Debele Berte“, oduševila me karakteristika koju je teško naći među muzičarima, a to je nesebična podrška. Koliko sam primetila, podržavaju svoje kolege kad god im se za to pruži prilika, a nekada prilike i sami stvaraju. Pozitiva ,koju imaju ovi momci,čini da se čovek u njihovoj blizini stvarno dobro oseća i uljuljka u pomisao kako na ovom svetu nije sam. Još uvek nisam naišla na negativan komentar bilo koga od članova ovog benda i moram reći da sam oduševljena pozitivnom vibrom s kojom žive i načinom na koji podržavaju stvaranje banjalučke punk - rock scene.
„Debela Berta“  mi je posebno zanimljiv bend i zato što mnogo rade na svom imidžu i predstavljanju u javnosti. Njihova parola je: „Sve što radimo, radimo sami i hvala onima koji nam nisu odmogli u tome!“
Iako još uvek nisu „ozbiljno“ krenuli u javnost, veoma paze na detalje, a u tom smislu bih mogla pohvaliti i banjalučke bendove kao što su „As I Fall“ i „Tanker“.
Ali, naizgled uglađeni tipovi, tematski svoje pesme uglavnom temelje na svakodnevnim vulgarnostima („Izrigani“). Nekada prikriveno, uglavnom otvoreno. Ko želi da sluša, taj će i čuti.
Bave se temama grada („Kočnice grada“), svakodnevnih priča, bizarnih ljubavi („Lutka“), kritikom savremenog društva i svega podložnog kritici.
Iako se u muzičkom smislu ne svrstavaju u određeni žanr, kažu, ne zamaraju se time, jasno je da naginju punk – rocku, ali i čistom punku, što je posebno izraženo u pesmi „Opomena“, u kojoj se može prepoznati tipičnost banjalučkog punka, a koju ima i vodeći banjalučki punk bend „Ispad“. U muzičkom smislu zanimljivo je i to što je ovo jedan od retkih bendova u kome se osete tragovi Ex-Yu rocka, a od kojih današnji bendovi beže kao da je, u najmanju ruku, šugav.
„Debelu Bert“ čine Dragan Maksimović bass-gitara - drugi vokal, Andrej Prohaska bubanj, Bojan Đajić - solo gitara, Igor Bajić druga gitara - prvi vokal, a u ovom sastavu su od 2010. godine. U početku su se zvali „Izrigani“, ali od tog naziva je ostala samo pesma „Izrigani“, koju su nedavno snimili.
Inače, kompletan posao oko benda sami odrađuju, uz pomoć prijatelja. Tekstove pišu Maksimović i Prohaska, za rifove je zadužen Bojan,  Maksimović vodi računa o audio izgledu i produkciji, Prohaska o vizuelno – foto imidžu, a u sve uključuju prijatelje -fotografe, crtače, audio tehničare, tekstopisce...
Koliko će im timski rad pomoći da uđu i održe se na punk – rock sceni, videćemo. Za sada je sigurno da su krenuli dobrim putem, na kome nikoga ne gaze.


Apr 17, 2011

U ORLOVOM GNIJEZDU

У ОРЛОВОМ ГНИЈЕЗДУ


Свезнадари, хобисти, сваштари, разни таленти, људи необичних занимања,
хумористи…у протекла два серијала “ОРЛОВОГ ГНИЈЕЗДА” показивали су
своја умјећа. Гледаоци памте Сњежану која пјева и прича уназад, романијца
који свира фрулу на нос, адвоката без дипломе који успјешно брани своје
клијенте, травара из Градишке који справља чудесну ракију невенушу, Петра
из Фоче - заљубљеника у истраживање поријекла породица, Неђу - пјевача
изворних народних пјесама са Мањаче, резбара из Стројица код Шипова.
Њихова умијећа и знање граничило се понекад са фантастичним што је код
гледалаца изазвало дивљење, радозналост и смијех.
Само на програму Телевизије Републике Српске емисија коју сте вољели – У
ОРЛОВОМ ГНИЈЕЗДУ!!


http://rtrs.tv/av/player.php?id=12599&x=1

Apr 10, 2011

DVA SEPETA KULTURE- Živa kultura

Dolazi lepo vreme.
Banjaluka procveta zajedno sa svojim lejama divljeg kestenja.
Fontanama poteku  vode, dečiji smeh odzvanja ulicama, a ženska tela se lelujaju na visokim potpeticama.
Da, istina je, Banja Luka je grad lepih žena. Dovoljno je sesti u neku od otvorenih bašta grada i posmatrati kako prolaze. Blistave kože, zategnutog tela, sa zlatnim lančićima oko nožnih zglobova, prolaze ulicom u oblaku parfema. Raj za oči.
Postoje mesta u gradu gde nećete videti ružnu ženu, ali i ona, gde je nemoguće videti neuspešnu ženu.
Hotel „Bosna“ je moja opsesija. Ne zato što je to jedino, najbolje ili najlepše mesto u gradu ( mada bih ga mogla i tako okarakterisati), nego što je struktura gostiju, naprosto, čudovišna. Malo bolji posmatrač će ovde otkriti sve gradske zanate i profesije, ali i one negirane, nepopularne u današnje vreme.
Grad i selo se ovde prepliću kao na otvorenoj sceni. Ima dobrih i loših glumaca, s visokim ciljevima, bez ciljeva, ali i onih koji su zaglavili između dva sveta. U grad stigli sa sela, selo ostalo u njima, a strah od raspoznavanja se pretvorio u tešku fobiju.
Rat živih kultura je u konstantnom rasplamsavanju.
Najzanimljivije su grupe prijateljica s ostvarenim ambicijama. Pravnice, lekari, advokati… Političarke. Sve ćete ih ovde naći. Smešno izbeljeni zubi, pretamna koža s previše pudera i glasan, preglasan smeh.
Omiljena tema za stolom je pravo žena, njihovo dnevno i stranačko angažovanje, ili stariji ljubavnik u čijem stanu imaju svoje ogrtače i četkicu za zube i jedan mlađi, koji im svojim nabildanim telom pokriva bore i promenu pigmentacije. Par bazičnih načina da se ispuni praznina koja zjapi u veštačkim osmesima.
Ni jedna od njih neće govoriti o svojoj porodici ili mestu odakle je došla, niti da je završila fakultet tako što je s majkom kopala kukuruze i muzla kravu. Svaka skriva diplomu s pečatom težačkog znoja svojih roditelja. U najtamnije tamnice svoje svesti zakopale su ona dva zlatna sepeta seoske kulture i običaja, a kupile dva nova, bez uputstva za upotrebu. Opustošile selo, zakrčile grad. A koza nigde, ni krava za mužu, ni polja zlatnog žita. Zemlja pod noktima posta smrtni greh, pilići – smrdljivi monstrumi.
Svoju decu uče kako je biti seljak opasnost za opstanak ljudskog roda, iako u kući kradom špricaju po zidovima osveživače s mirisom sena, a noću, iza zaključanih vrata, vezu ili pletu priglavke,  baš onako kako ih je nana naučila, da ih mine želja za toplim, seljačkim hlebom.
No, ovu muku  najlepše je  uobličio banjalučki književnik, Boro Kapetanović, u knjizi „Curice“ („Slovo“, Banja Luka, 2002.).
„…Dok ih gledaš na poslovnom ručku
Dok ih gledaš kako izlaze iz automobila,
dok ih gledaš u pozorištu, dok ih gledaš u
obdaništu, dok ih gledaš na
svečanom prijemu, dok ih gledaš na
književnoj večeri…
Nikada ne bi rekao da su to one.
Da imaju majku, divnu staricu.
Da imaju oca, divnog čiču.
Da imaju divnu rodnu kuću negde.
I šljivik pun šljiva.
I tor pun ovaca.
I baštu punu suncokreta.
Polje i potok.
Prelepu šumicu gde su se igrale
mame i tate.
I brale cveće.
Prve visibabe.
Čuvale krave.
Baku vodile u crkvu.
Bratu plele džemper.
Nepismenom dedi čitale epske pesme.
Mamu učile pisati.
Da ne znaju šta je to pokisnuti do gole kože.
Da kukuruzu nikad nisu probale.
Da nemaju pojma šta je to cicvara.
Pomisliš: ove su rođene na
semaforu, u butiku, parfimeriji…
A ne u periferijskim straćarama,
barakama, gradilištima…
Da nikada u životu nisu videle
kozu.
Čule njen meket.
Da nemaju pojma šta je to vo.
Gospođe!
Eh!
Tako to dobro izvode.“
I dok se rat živih kultura nastavlja i u agoniji pate duše zaglavnjene između ruralnog odgoja i urbanog života, Vlada Republike Srpske pravi Strategije za razvoj ruralnih sredina, ne bi li bar deo izgubljenih ovčica vratila u svoje stado.
Razvoj seoskog turizma je u punom jeku, obnavljaju se stari zanati, ali, kao što reče jedan
domaćin sa Ozrena, koji je od svoje udžere napravio prenoćište za turiste, a mene potkupio s flašom dobre,  voćne rakije:
-„Jeb’o mu ti mater, kak’a je to kultura u gradu, kad niko nikome ne zdravi u prolazu? E, zato mi čo’eka domaćinski dočekamo, ugostima, dobro napojimo travaricom i na’ranimo zdravom hranom, a onda mu uzmemo pare. A, ne k’o vi u gradu. Otešte dušu čoveku, pa ga golog na put šaljete.“

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify