verify

2 ago. 2010

IZJAVA NA PRESS KONFERENCIJI „DIONIS“, Banja Luka, 02.08.2010.

Na konkursu Ministarstva za prosvetu i kulturu za sufinansiranje projekata književno – umetničkog stvaralaštva iz oblasti izdavačke delatnosti, moj rukopis „Azilant u crvenim papučama“, knjiga poezije, veoma je visoko rangiran od strane komisije u sastavu: dr Aleksandar Saša Grandić, dr Saša Šmulja, prof Tanja Stupar Trifunović.
Zahvaljujem komisiji, počastvovana sam njihovom odlukom.
Prolaskom rukopisa na konkursu Ministarstva, isti je dobio finansijsku pomoć za štampanje u iznosu od 500 KM, koje ne želim da primim jer smatram da je potez Ministarstva krajnje degradirajući, čak i uvredljiv.
Konkurs Ministarstva za sufinansiranje projekata iz oblasti izdavačke delatnosti je neefikasan i uprkos činjenici da je to poznato svima, od književnika, preko izdavača, do Ministarstva, traje već godinama, no, položaj u koji su dovedeni književnici nakon objavljenih rezultata konkursa za ovu godinu, nije čak ni smešan, žalostan je.
Naime, dodelivši za rukopise svotu od 1000 i 500 KM po rukopisu, ovisno o žanru, Ministarstvo je prisililo književnike da kod izdavača uzimaju kredite da bi odštampali knjige, jer moraju prikazati gde su potrošili novac Ministarstva.
Od ukupne svote od oko milion maraka, koliko je Ministarstvo izdvojilo za kulturu u RS, na konkurs za sufinansiranje je izdvojeno 40 hiljada maraka, što bi bila solidna svota da nije reč o 36 rukopisa, koliko ih je odabrano.
U odgovoru na otvoreno pismo koje sam uputila ministru Kasipoviću, on tvrdi kako Ministarstvo pomaže književnicima tako što sufinansira izdavačku delatnost i otkupljuje knjige od izdavača. Ja više nisam spremna učestvovati u ovoj neistini i pokrivanju izjava iz Ministarstva, stoga, odbijam njihovu „pomoć“ i tražim da Ministarstvo podrži književnike na adekvatan način ili javno kaže da ne namerava podržati književnost i književnike Republike Srpske, a novac iz budžeta preusmeri na projekte koji mogu opravdati svoje postojanje.

28 jul. 2010

Reagovanje direktora BLROA 2010., Boška Beuka, na odgovore ministra za prosvetu i kulturu Antona Kasipovića

Zašto nije podržan festival BLROA 2010
03 jul 2010 

Ministru prosvjete i kulture - Razlozi zašto nije podržao BL ROA


Najava festivala "Banja Luka Rock Open Air"
Ministar Kasipović ističe da je spreman javno pohvaliti svakoga ko pomaže učenicima i školama u Republici Srpskoj i dodaje "Svako ko je prijatelj djeci i školama u Srpskoj i moj je prijatelj".

U nastavku dodaje: "Stručna komisija koju su činile magistri Milena Srdić, Sonja Antunić i profesorka Brankica Djukić-Jatić, koje su ocjenjivale projekte u oblasti muzičke i muzičko-scenske djelatnosti, utvrdile su da projekat "Art select - Banja Luka rock open air" nema potrebna dokumenta, tačnije nije dostavljen statut, nije ovjerena prijava, a na zahtjevu nema pečata.

Za njega ovo nije od značaja!
Odgovor na ministrove konstatacije: Pročitavši članak "Težak život umjetnika" koji je u otvorenom pismu književnica Daliborka Kiš-Juzbaša uputila ministru prosvjete i kulture RS, Antonu Kasipoviću, kao direktor festivala BANJA LUKA ROCK OPEN AIR (BL ROA) obavezan sam da reagujem na iznošenje g-dina Kasipovića.

U jednom dijelu teksta ministar Kasipović kaže: "Svako ko je prijatelj djeci i školama u Srpskoj i moj je prijatelj!"

Očito da nije tako g-dine ministre! 28.11.2009. lično Vam upućujem dopis kojim Vas upoznajem sa programom festivala i predlažem Vam da se pridružite akciji festivala kojom festival poklanja svim srednjim školama po dvije trodnevne ulaznice (mada smo kasnije broj tih poklon ulaznica povećali na tri), odlikašima čiji su roditelji lošeg imovinskog stanja.

Tekst koji sam Vam uputio glasi ovako:
Znamo da su teške godine, ali isto tako znamo da mnogi mladi ljudi, prije svega studenti i srednjoškolci, nisu imali mogućnosti prisustvovati ovakvim dogadjajima, zato smo odlučili da za Novu godinu poklonimo u svim srednjim školama Republike Srpske po 2 trodnevne ulaznice, onim učenicima koji su se pokazali vrijednima i dobrim djacima, a nisu u mogućnosti kupiti ulaznicu. Pored toga obezbijedit ćemo im mjesto u kampingu koje je sastavni dio ove manifestacije.

Da bi poklon bio adekvatan i da bi im pružio zadovoljstvo, Vas molimo da se pridružite ovom gestu i da tim učenicima uz Vašu pomoć obezbijedimo besplatan prijevoz do Banja Luke i nazad i da se obezbijede sredstva za hranu u toku 3 dana, koja će se pripremati na Festivalu.

Znajući Vaš odnos prema mladim ljudima i podršku koju pružate svoj djeci Republike Srpske vjerujem da možemo realizirati ovu ideju, koja će, i sami znati, biti najradosniji dogadjaj onima koji budu dobili taj paket.

Poklon ulaznice su iskoristile svega 12 škola a trebalo je stotinjak. Ne samo da me niste uvrstili u prijatelje nego se niste ni odazvali ovom pozivu da pomognete onima koji su trebali od Vašeg ministarstva da dobiju autobusne karte na poklon.

Kada je u pitanju festival BL ROA vidljivo je da ste tražili način da se ovaj prestižni festival ne podrži. Objavili ste rezultate samo dva dana prije početka festivala u kojima nije bilo mjesto za BL ROA. Kažete nije priložen Statut i nije ispečatiran zahtjev. Dobro, desilo se, a kako i nebi kada u Konkursu postavljate takve uslove da je maksimalnu koncentraciju potrebno usmjeriti na sadržaj teksta.

Ako Vam nije poznato, a trebalo bi biti, u evropskoj zajednici kojoj i sami težimo i samo je pitanje vremena kada ćemo i postati članovi ove zajednice, pečati se ne koriste, potpis je mjerodavan za sve ovjere dokumenata.

Vjerovatno da se na zahtjevu našao pečat pronašli bi da se nisam lijepo potpisao. Ne Vi niste htjeli podržati program koji na najbolji način predstavlja nas, naš narod. Promoviše grad Banja Luku i Republiku Srpsku u kojoj Vi obavljate jednu od najznačajnijih funkcija direktno vezane za kulturu.

Statut je inače interni akt osnivača, za Vas bi trebalo da bude mjerodavno Rješenje suda koje smo priložili u kojem stoje sve djelatnosti kojima se Udruženje Art select bavi.

Pitam Vas ovim putem da li je trebao Statut i pečat kada ste odobravali izvanrednu, po hitnom postupku, kupovinu ulaznica u vrijednosti od 50000 KM za koncerte Simple mindes i Zabranjenog pušenja? Ne! Bio je dovoljan samo telefonski poziv.

Tako je to ministre, prijatelju preko srednjih škola!
Boško Beuk
direktor festivala
BL ROA

6 jul. 2010

INICIJATIVA KNJIŽEVNIKA

Na otvoreno pismo koje sam 20. juna 2010. godine poslala ministru za prosvetu i kulturu, Antonu Kasipoviću, odgovori su stigli 24. juna u redakciju dnevnog lista “Fokus” i to na insistiranje tamošnjih novinara, a široj javnosti je u štampanoj verziji deo tih odgovora postao dostupan 01. jula 2010. u tekstu Jelice Turković “Težak život umjetnika”.



REKLAMA ZA PRIVATNE FIRME

Prvo pitanja koje sam postavila je kako ministar u sastavu vlade RS može javno reklamirati privatne firme. Odgovoreno je da je ministar spreman “javno pohvaliti svakog ko pomaže učenicima i školama u RS”. Dalje se nabrajaju firme koje je ministar do sada “pohvalio”, a na samom kraju odgovora se kaže: “Svako ko je prijatelj djeci i školama u Republici Srpskoj – i moj je prijatelj”.
To bi trebalo da znači da svaka kritika upućena na takvo ponašanje dolazi od dečijih neprijatelja i svako ko se usudi izreći kritiku na taj račun – ministrov je neprijatelj?
Neće biti.
Po izjavi ministra Kasipovića, gospodin Goran Kos ( žalim što se gospodin našao na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i postao tema za raspravu) donirao je deci i školama preko pedeset računara. Poštujem. Za svaku pohvalu. Ima li Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS administraciju koja se bavi zahvalama, pohvalama i odgovaranjem na postavljena pitanja?
Vratiću se na gospodina Dragana St. Kisina, pomenutog u mom otvorenom pismu kao redak primer humanosti. Gospodin Kisin je, između ostalog, pre nekoliko godina organizovao akciju za prikupljanje novca potrebnog za operaciju devojčice iz banjalučkog naselja Budžak. Skupljeno je 20 hiljada maraka, što je, otprilike, vrednost poklonjenih računara, avionske karte i još ponešto od onog što je ministar naveo kao razlog za javnu zahvalnost privatnim firmama.
No, akcija gospodina Kisina nije promovisana u javnosti, niti je pohvaljena od strane ministra Kasipovića, samo iz jednog, jednostavnog razloga. Gospodin Kisin akciju nije pokrenuo iz reklamnih, nego humanih razloga i nikakav vid zahvalnosti ga nije zanimao.
S obzirom da sam učestvovala u toj, ali i mnogim drugim akcijama, sasvim je jasno da sam “prijatelj dece”, dakle, ministrov prijatelj i to me stavlja u poziciju da ponovim kako je krajnje ponižavajuće da ministar za prosvetu i kulturu RS reklamira privatne firme, umesto da promoviše kulturu na adekvatan način.
Zar bi mu neko zamerio da je pri poseti deci u Trebinju poklonio i koju knjigu dečijih pisaca i tako pomogao piscima, ali i vlastitim primerom pokazao da je kultura važan segment ovog društva?


POLOŽAJ UMETNIKA U REPUBLICI SRPSKOJ


Drugo pitanje je bilo da li ministar zna da je nekoliko pisaca poslednjih godina umrlo u najvećoj bedi, a i da živi ne prolaze ništa bolje.
Odgovoreno je kako “položaj umjetnika u Republici Srpskoj koji nisu u radnom odnosu a bave se kreativnim stvaralačkim radom” nije regulisan i da su u teškoj materijalnoj situaciji. Dalje je rečeno da se prvi put zakonski uređuje ta oblast s ciljem da se poboljša položaj umetnika. Prilično zbunjujuća izjava od samog početka. Ako je neko samostalan umetnik kako može biti u radnom odnosu? Postoji li radno mesto za romanopisca? Već u samom početku regulisanja zamršene književne situacije, pravi se strašna greška u izjednačavanju vikend – književnika, ili književnika iz ljubavi ili hobija sa onima koji su svoj život posvetili književnosti. To nikako ne znači da književnost treba deliti na zaposlene i nezaposlene pisce ( kao što je to učinjeno u odgovoru), nego na one kojima je književnost glavna ili sporedna stvar i to isključivo u zakonskim okvirima koji se tiču statusa samostalnih umetnika.
Ono čemu se nadam jeste da bi regulisanje ove oblasti dovelo do toga da neki umetnici, kojima je umetnost trenutno sporedno zanimanje, odlučili da im to postane jedino i glavno zanimanje. Zbog grčevite borbe za preživljavanje, mnoštvo izuzetnih umetničkih talenata svakodnevno propada.
Zapravo, Zakon o sticanju statusa samostalnih umetnika, kada govorimo o književnicima, u ovom se trenutku odnosi samo na nekoliko ljudi u državi, na one koji ispunjavaju uslove iz ovog zakona, odnosno, da nisu u radnom odnosu i da nemaju uslove za penziju, da im je umetničko stvaralašto i delovanje jedino i glavno zanimanje, da mogu dokazati kroz obrazovanje ili postignute rezultate stručnost za obavljanje određene delatnosti i da su ostvarili izuzetne rezultate i nagrade na međunarodnom nivou.
Sem moje malenkosti, poznajem samo jednog takvog književnika u Banjaluci, a to je jedan od najplodnijih savremenih pesnika, Boro Kapetanović. Drugi književnici ( koji ispunjavaju zakonske norme u vidu priznanja) imaju radno mesto, ili su se tek u penziji posvetili književnosti, u svakom slučaju, književnost im je sporedno zanimanje. Ostavljam mogućnost da u mlađim generacijama postoje književnici koji ispunjava sve uslove, a da za njih nisam čula. Izvinjavam se unapred, ukoliko je tako.
Dakle, usvajanje zakona uz konsultacije s ljudima koje taj zakon ne dotiče, u najmanju ruku je zbunjujuće. Takođe su prilično nejasni članovi u kojima se pominje mogućnost finansiranja umetnika iz budžeta i članovi Zakona koji se bave udruženjima. Nejasno je i kako će se postupati s književnicima koji veći deo svojih dela objavljuju u inostranstvu, na stranim jezicima. Zbunjujuća je i odredba po kojoj se samostalni umetnik koji angažuje drugo lice za obavljenje usluga mora registrovati kao zanatski preduzetnik. Odnosi li se to na usluge recenzenata i lektora?
No, za detaljno razlaganje ovog Zakona, odvojiću poseban prostor.


MINISTARSTVO PODRŽAVA KNJIŽEVNIKE PO DVA OSNOVA


O izjavi da Ministarstvo podržava književnike, odnosno, izdavače po dva osnova i to sufinansiranjem projekata izdavačkih kuća i otkupom knjiga od izdavača, nigde ne mogu pronaći kako se to, konkretno, “pomaže” književnicima. Namera je dobra, ali su rezultati ništavni.
Da objasnim. Jednom godišnje Ministarstvo raspisuje konkurs za sufinasiranje izdavačkih kuća. Izdavač (bez čitanja) preuzima rukopis književnika i prosleđuje ga Ministarstvu ( uz ispunjenu papirologiju) i ako rukopis od strane komisije bude ocenjen kao kvalitetan, izdavač dobije oko 2 000 KM za štampanje istog. Ukoliko je književnik u dobrim odnosima s izdavačem, potrudiće se da knjigu odštampa u jeftinijoj verziji i da autoru preostane parsto maraka za struju i vodu, a ako nije, onda će autor opet dobiti knjigu u jeftinom izdanju, a izdavač će zadržati razliku novca za sebe.
Iako ih ima, izuzetaka je malo.
Kada je knjiga odštampana, književnik dobije 300 ili 500 primeraka ( ako se zaneo, pa je knjiga “debela”, dobiće 300 primeraka), koje nosi kući i sprema na tavan, ako ga ima. S obzirom da je pitanje distribucije i prodaje knjiga “siva zona”, najčešće pitanje književnika bez tavana je gde da spreme knjige. Umetnici nisu trgovci i ne poseduju veštinu prodaje, drugim rečima, bez posrednika su bespomoćni.
Čovek bi morao biti slep da ne vidi kako je takav sistem “pomoći” potpuno besmislen i skup, jer se ulaganje Ministarstva svodi na bačene pare.
U skladu s tim, odgovor Ministarstva da “detalji poput toga na kojem će se papiru štampati i u kojem tiražu dogovor su autora i izdavača”, govori samo u prilog tvrdnji da se ceo konkurs organizuje forme radi, da se potroši novac namenjen u te svrhe.
Otkup je slična priča, i opet nema veze s književnicima, nego s izdavačima čije knjige budu prihvaćene za otkup. Čak ni sami izdavači nemaju korist od takvih poteza jer su količine otkupljenih knjiga i svote koje se za njih dobijaju mizerne.
Dakle, i sama rečenica kako Ministarstvo podržava književnike je u celosti neispravna. Ta pomoć se odnosi isključivo na izdavače, a i njima ne znači mnogo.



PREDLOG ZA NAČIN SUFINANSIRANJA IZDAVAČKIH KUĆA


U odnosu na odgovore koji su pristigli iz Ministarstva i one koji nisu pristigli uopšte, sasvim je jasno da ono, zapravo, nema nikakvu ideju kako da spasi književnost i književnike u RS. O nekim planovima da i ne govorimo. Naprosto, to je tema o kojoj se ne priča.
Da se ne bih svrstala u grupu književnika koji samo kritikuju, a ništa ne predlažu, potrošila sam dosta vremena u ispitivanju kolega književnika i izdavača koji je to model konkursa koji bi mogao dati neke rezultate, a koji bi zadovoljio i jedne i druge, i ne bi od Ministarstva tražio više novca od onoga koji već ulaže.
Predlog koji bi bio prihvatljiv za sve, izgleda ovako:
- Treba ukinuti praksu Ministarstva da određuje koji će rukopisi bivati prihvaćeni. To treba biti uloga izdavača. Dakle, izdavači trebaju organizovati konkurs za prijem rukopisa i njihovim odabirom stvarati projekte koji će biti predloženi Ministarstvu.
- Konkurs Ministarstva za prijem projekata izdavača treba biti baziran na finansijskoj samoodrživosti projekta u smislu da izdavač mora priložiti kompletan marketing plan za rukopise koje je predložio ( dva ili tri rukopisa od različitih pisaca), način i mesta distribucije, reklame - gde i kako namerava promovisati knjigu i autora i u kom tiražu namerava štampati knjigu. Knjiga ima svoju tržišnu vrednost koja mora, u toku jednogodišnjeg ugovora, podmiriti kako izdavačeve, tako i autorove potrebe i barem se približiti uloženoj svoti novca.
- Ministarstvo treba odobriti najviše pet takvih projekata godišnje u okviru iste svote novca koju trenutno izdvaja, dakle, samo napraviti reorganizaciju ulaganja.
- Izdavač mora Ministarstvu podneti izveštaj posle godinu dana i biti sankcionisan ukoliko nije ispoštovao sve tačke iz predloženog i odobrenog marketing plana.
- I izdavač i autor podležu sankcijama ukoliko ne ispoštuju međusoban ugovor.
- Posle odobrenog projekta, isti autor nema pravo učestvovanja u projektima naredne tri godine, što će u potpunosti eliminisati protekcije svih vrsta.
Kada bi se razradio ovaj ili sličan predlog novog načina sufinansiranja izdavačkih kuća, dobit je očigledna. Broj predloženih rukopisa bio bi bitno redukovan i umesto 150 rukopisa, koliko je, otprilike, ove godine dostavljeno Ministarstvu, godišnje bi se taj broj sveo na 10 ili 15 rukopisa. Možda zvuči prestrogo, ali bi se na taj način bitno popravio kvalitet objavljenih knjiga jer izdavač sebi ne bi mogao dozvoliti luksuz da na konkurs Ministarstva šalje rukopise rođaka i dece svojih prijatelje, nego bi morao vrlo pažljivo odabrati rukopise za koje smatra da ih može ponuditi tržištu. Takođe bi se konačno moralo regulisati područje distribucije i kanala distribucije, a tu ulogu bi na sebe morao preuzeti izdavač. Knjiga je, u ovom slučaju, roba s tržišnom vrednošću (proizvod izdavača), i jedino merilo postaje njen kvalitet (proizvod autora). Tako bi se smanjio broj skribomana i loše književnosti. Oni koji književnost doživljavaju kao prostu stvar, neka istupe iz ovih redova.
Druga, jako bitna stvar je i to što bi se, konačno, razdvojili pojmovi izdavač i štamparija. Izdavač može unajmiti štampariju, ali štamparija ne može u svakoj situaciji biti izdavač. Do sada su izdavači funkcionisali isključivo kao zanatlije, štampari. Sasvim im je svejedno da li je knjiga dobra ili ne, bitno je da zanatski deo (odštampana knjiga) bude dobro odrađen i da se plati, a šta posle – koga je briga, jer tu svaka njihova obaveza prestaje. Tek nekoliko izdavača pokušava funkcionisati smislenije, ali nemaju potrebnu podršku. Jednako tako, ostvarila bi se i bolja saradnja na relaciji izdavač – autor, jer bi bili prisiljeni da se usaglašavaju u postupcima.
Treća, možda i najvažnija činjenica je da bi se književnicima pružila prilika da svoja dela prikažu široj javnosti. Podržani od Ministarstva i izdavača, dobili bi priliku da pokažu svoje vrednosti. Ako i posle takve podrške nisu sposobni da samostalno žive od svoje književnosti, neka počnu s uzgojem kupusa ili nekog drugog jestivog bilja, učiniće uslugu sebi i drugima.

1 jul. 2010

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010 -NOĆ TREĆA-

Padaće kiša. Neće padati. Pada.
„Human“ je zasvirao. Negde između dva oblaka. Tuzlaci, vedri kao i uvek, otvoriše drugo veče festivala.
Pesme s albuma „U vremenu trag“ i „Humana era“ dobro zvuče na velikoj bini. Kažu da grupa „Human“ najviše svira za motoriste. Ne čudim se. Energija koju poseduju se lako može zamisliti uz neke lude brzine.
Grupa iz Zrenjanina, „Raskršće“ kasni, mora da su promašili koje. U žurbi se pripremaju za nastup, izlaze na binu. Publika se polako zagrejava.
Danijel Slavuljica-Č, Mario Zlatinić Marquez,Igor Dunđerski, D.K.Juzbaša

Na redu je prva press konferencija.
Igor Dunđerski ( „Raskršće“) tvrdi da greške u ljubavi stvaraju R&R. Mislim da je u pravu. Za dobru pesmu moraš biti rasturen do bola. Srećnog čoveka bol ne dotiče.
Mario Zlatinić – Marqez ( „Four Roses“) i Danijel Slavuljica – Čelo ( „Human“) se, po svemu sudeći, slažu s njim. Sva trojica su saglasna da je organizacija samog festivala na vrhunskom nivou i da bi bilo fantastično da festival poživi što duže.
Onda je došao red na prvu i jedinu banjalučku grupu na festivalu. „Four Roses“. Njihove pesme su poznate i svi ih pevaju. Opušten nastup najviše govori u prilog tome da su ovde, ipak, domaćini.
Na poslednjoj press konferenciji, novinari su želeli znati zašto su otkazani nastupi „Whitesnake“, „Genesis“ i Dade Topića. Direktor festivala, Boško Beuk, zahvalio se svima koji su ga podržavali i objasnio da festival nije dobio pomoć Vlade RS, niti Ministarstva za prosvjetu i kulturu. Rock festivali nisu komercijalni i bez pomoći vodećih institucija nije moguće ispoštovati sve dogovorene nastupe. Žalosno.
Boban i Mire (Ritam Nereda), Milan Krušič (Lene Kosti), Boško Beuk, direktor festivala, D.K.Juzbaša
Milan Krušič ( „Lene Kosti“) je pohvalio organizatora festivala, a Boban i Mire („Ritam Nereda“), našli su se u „neobranom grožđu“ kada ih je jedna od prisutnih novinarki upitala za mišljenje o Skinhedsima koji su ih pratili tokom cele karijere. Boban je rekao da on nije u mogućnosti da bira ko će doći na njihov koncert. Naravno, cela priča nije imala negativnu konotaciju, naročito zato što se zna da je „Ritam Nereda“, zbog bunta i otpora stradavao u doba režima Slobodana Miloševića.
„Ritam Nereda“ je u nekoliko navrata gostovao u Banjaluci i ima veliki broj svojih fanova koji su stajali na kiši iščekujući svoj omiljen bend.
Onda je u publici nastalo komešanje. Ponovo je počelo kišiti, ali niko nije napustio svoju poziciju.
Ono što se čekalo je nastup slovenačke grupe „Lene Kosti“.
Svi su želeli videti kako izgleda i zvuči najtraženija heavy metal grupa u regionu koja se posle skoro dvadesetogodišnjeg mirovanja ponovo okupila samo za jednu svirku, a onda nastavila tamo gde je stala.
Ako bih sudila po vrištanju klinaca, rekla bih da izgleda i zvuči jako dobro.
Dobro uigrana svirka benda i scenski nastup Milana Krušiča, uz njegovu specifičnu i unikatnu boju glasa, bacila je sve prisutne na kolena.
Kiša pada kao luda i umesto da se skloni pod krov bine, Krušič stoji zajedno sa svojom publikom i peva na kiši. Voda lije s njegove garderobe, a on je skida i ostaje samo u bermudama i nastavlja pevati. Krupne kapi kiše ne mogu ublažiti vrisku prisutnih.
Dodam li ovom prizoru detalj u kome je jedna klinka iz publike uhvatila plastično jaje koje je Krušič bacio nasumice i dobila na poklon novu električnu gitaru, mislim da je jasno da su i u budućnosti „Lene Kosti“ obezbedile sebi jako dobru poziciju na banjalučkoj sceni. Sasvim sam ubeđena da će svako ko je video njihov nastup to ponovo poželeti, a oni koji nisu – potruditi se da ga vide.
Festival je zatvorila jedna od najslušanijih novosadskih grupa, „Ritam Nereda“ uz vrisku svojih fanova.
Sa drugog festivala „Banja Luka Rock Open Air 2010“ ostaće upamćeno nekoliko bitnih činjenica.
Po broju učesnika to je najveći festival u ovom delu regiona.
U organizacijskom smislu, visina profesionalnosti do sada nije viđena na ovim prostorima, a sam grad Banjaluka je stekao prijatelje iz raznih delova sveta.
Festival je preživeo i živeće, a nečastan postupak Vlade RS i Ministarstva za prosvetu i kulturu RS je dokazao samo jedno:
Muzika ruši sve granice, širi se i raste čak i na neplodnom tlu, kakvo je ovo naše.
Vidimo se dogodine!

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010 - NOĆ DRUGA-

Samo da ne padne kiša.
Iz Kragujevca, bratskog grada, stigla je grupa “ Danger” i drugog dana festivala prva stupila na binu. I beše kako im ime kaže, opasno, opasno…
Svirali su pesme snimane u kragujevačkom studiju “Češnjak Records”. Moderan rock sa dodatkom funky zvuka uz obavezne ljubavne poruke. Druge su nastupile cure koje kažu da su u Banjaluku došle da “rokaju”.
Grupa "Venus" iz Mostara
“Venus”, cure iz Mostara, šta rekoše, to i učiniše. Momački su “odrokale” repertoar u kom je bilo poznatih svetskih hitova, ali i autorskih pesama. Cure, koje su nastupale kao predgrupa “Nevernim Bebama” su, zapravo, jako zanimljiva pojava.
Martina, Anita, Vesna i Barbara su jako hrabre cure, čim su se usudile statiti na binu i svirati oslanjajući se na svoje talente, a ne na silikonske dodatke, naročito kada govorimo o BiH rock sceni, koja jedva da i postoji..
Bravo cure, sjajne ste!
Kiša je pala.
To nije omelo hrvatsko-bosansku grupu “Sheitans”, koja je i prošle godine nastupana na festivalu. Taman kad je publika htela da se sakrije u natkrivene delove među zidinama starog Kastela, momci su zasvirali hit pesmu “Lice sa tjeralice” i tako zadržali publiku uz binu. Kiša je padala, “Sheitans”-i svirali, a šareni kišobrani se klatili tamo-ovamo.
Na prvoj press konferenciji drugog dana festivala su bili prisutni Darko Drajfus (“Danger”), Anita Šunjić ( Venus”) i Dejan Đukić (“Shejtans”).
Na provokativno pitanje sarajevskog novinara postavljeno Aniti Šunjić, da li su se “Venus” – ice preorjentisale na hard zvuk da bi dokazale da mogu “rokati” kao momci, Anita je smireno odgovorila da su došle na rock festival i da su repertoar prilagodile mestu na kom se nalaze, bez ikakvih drugih pretenzija, jer su svesne da “rokaju” dobro koliko i momci. Tuše!
Kiša je prestala, a na redu je bila grupa “Lunaffair” iz Beča, koja je neočekivano dobro prihvaćena. Da li zbog savremenog zvuka, stilske mešavine grupa kao što su “Depeche Mode”, “The Cure”, “Muse”, “Placebo” i dr. ili zbog smisla za humor vokala i bas gitariste Jurgena Langenbachera, koji je samo tražio “žrtve” za svoje male šale. Šarmantan vokal, dobre pesme i još bolja izvedba je vrlo brzo u potpunosti osvojila publiku.
Željko Opalić, “Lunaffair”,Beč,D.K.Juzbaša
Na drugoj press konferenciji druge večeri festivala, atmosfera je bila prilično usijana. Mnoštvo TV ekipa i novinara se guralo da dođu do izjava Jurgena Langenbachera ( “Lunaffair”), Karen Gonzales i Edmanuela Castillo ( “PI Experience”), a oko prelepe brazilke Dani Nolden, frontmena grupe “Shadowside”, stvorila se prava gužva i pometnja. Ona je tom prilikom rekla kako je Brazil preplavljen socijalnim problemima, a jedan od najvećih je maloletnička trudnoća. Njihov novi album “Dare to Dream” je inspirisan životom njene prijateljice koja nije imala hrabrosti zadržati svoje vanbračno dete, nego ga je dala posvojiti, zbog čega i danas pati.
Željko Opalić, Edmanuel Castillo, Karen Gonzales, D.K.Juzbaša
Sledeća na bini bila je grupa “PI Experience” iz Venecuele. Još jedno iznenađenje ovogodišnjeg festivala BLROA.
U prvom trenutku, publika je bila zatečena melodičnim rockom. Nenaviknuti na tu vrstu rocka na našim prostorima, prisutni u prvi tren nisu znali kako da reaguju, ali ih je vrlo brzo razoružala Karen Gonzales sa svojim gitarama i neverovatnim solažama.
Naviknuti na silikonske dame na sceni, pojava Venecuelanke s gitarom u rukama i načinom pevanja je izgledala neobično čak i za okorele rockere. Za grupu “ PI Experience”, festival BLROA 2010. je nezaobilazno mesto na kom su želeli promovisati svoj novi album “ Algenia”. Prisutne je oduševio i David Caijas svojim umećem sviranja bubnjeva, tako da se, uprkos lošem vremenu, niko nije udaljavao od bine.
Željko Opalić, Shadowside - Dani Nolden, D.K.Juzbaša
Shadowside - Dani Nolden
Pravi kulturni šok je doživljen kada je na scenu stupila Dani Nolden u pratnji grupe “Shadowside” iz Brazila. Dubok i grub glas Dani Nolden je bilo zaista teško povezati s njenom pojavom. Hard rock i nežna pojava pevačice su se pokazali kao vrlo efektna kontradiktornost.
Neobično je bilo i to što je publika znala većinu pesma s albuma “Dare to Dream”. I sami Brazilci bili su iznenađeni tolikim poznavanjem njihove muzike, što je njihovom nastupu pružilo dodatnu dozu pozitivne energije.
Dani Nolden
Drugo veče festivala bi se moglo opisati kao navala pozitivne energije na bini, ali i ispod nje.
- “Pevali smo u Skandinaviji, Americi, po Rumuniji, ali nigde nismo tako lepo primljeni kao u Banjaluci” – rekla je Dani, iskreno dirnuta obožavanjem koje ju je dočekalo u našoj maloj zemljici.
Po svemu sudeći, neće BL ROA 2010. ostaviti trag samo na banjaluci, nego će i Banjaluka ostati zapamćena kao grad dobrih domaćina i pozitivnih vibracija.





25 jun. 2010

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010. - NOĆ PRVA-


"Atlantida" iz Beograda

           Nebo se scrnilo, temperatura spustila, klinci leno vukli do bine. Policajci stišavali tonsku probu.
            Početak nije izgledao obećavajuće.
            Veče je otvorila grupa „Alter Ego“ iz Gradiške.
            Na zaštitnu ogradu su se navalili klinci u svom prvom izlasku. Uglancani, sjajni, s prikrivenim aknama i velikim osmehom.
            Zavrištaše.
            Do dolaske prijedorske grupe „Motherfynky“, raspoloženje se popravilo, nebo razvedrilo, a temperatura podigla za par stepeni.
            Vrisak devojčica i jurka po travnjacima je označila dolazak grupe „Atlantida“ iz Beograda. Prvi put u Banjaluci, a već okruženi obožavateljima. Na samom nastupu, Nemanja Savić, vokal grupe, silno me podseti na Zdravka Čolića iz mlađih dana. Isti osmeh i harizma. Neki novi klinci...
            U 20.30 h je održana i prva press konferencija. U kratkom govoru, sve prisutne je pozdravio direktor festivala, junak i organizator cele priče, Boško Beuk, vidno zadovoljan tokom događaja. Boriša Pavlović („Alter Ego“), Miljan Sredić („Motherfunky“) i Nemanja Savić (Atlantida), podelili su s nama svoje prve utiske. Radost prisutnosti dominirala je u njihovim izjavama.
            Drugi deo večeri je krenuo prilično stresno.
            Momci iz grupe „Vatrene Ulice“ iz Hrvatske, prvi put su nastupali u Banjaluci, i vidno nervozni, doživeli peh. Posle pucanja žice na bas gitari, posuđena im je nova, a onda je u pevaču Goranu Filipančiću, zvanom Fila, takođe pukla neka žica.
            „Držali su nas na granici četrdeset i pet minuta. Srušićemo ih. Jebeš granice!“- viknuo je u masu, koja ga je shvatala u potpunosti.
Borko Basarić, Goran Filipančić – Fila, Savo Nikić ( „Azil 5“), D.K.J.
            Nastao je vrisak, a Fila je je zapevao pesmu „Dok padaju glave“ u svom anarhističkom stilu. Bravo Fila!
            Do izlaska novosadske grupe „Azil 5“ na binu, masa je već bila užarena, a na njima je bilo da je zadrže takvom.
            U međuvremenu, u VIP delu su se skupili bendovi, pratile su ih kamere i novinari.
            Na drugoj press konferenciji, između Borka Basarića i Save Nikića ( „Azil 5“), sedeo je Goran Filipančić – Fila ( „Vatrene Ulice“), a složnost njihovih izjava me podseti na neke lepše dane. Muzika zaista ruši sve granice.
"Myland"
            Pridružili su im se i dugokosi momci iz Milana („Myland“) Hox Martino i Franco Campanella, oduševljen svime i svačim što su zatekli u našem malom gradu. Franco je Banjaluci poslao poruku: „Iznenađen sam entuzijazmom i radošću koju sam zatekao u Banjaluci, želim da našim dolaskom podržimo vaše nastojanje da živite u miru“.
            Sasvim neslužbeno, Hox i Franco su ispričali da nikada u životu nisu doživeli veću dobrodošlicu i da su tokom dana u gradu bili šokirani, jer im se posle predstavljanja u jednom lokalu stol u tri sekunde napunio pićem koje su im slali prisutni. „ U Italiji vlada sebičnost, svako brine svoje brige, a vaš život je toliko radostan u svojoj jednostavnosti da ne mogu verovati“ – rekao je Hox, duboko dirnut.
Hox Martino i Franco Campanella („Myland“), Clea ( Osmi Putnik), D.K.Juzbaša
            No, najveću pažnju medija su izazvali Dean Clea i Dado iz hrvatske grupe „Osmi putnik“. Po njihovom opuštenom ponašanju, lako je bilo zaključiti da su se u Banjaluci već udomaćili i da tačno znaju gde su i šta će se dogoditi kada izađu na binu.
            Vrisak iz mladih, banjalučkih grla, željnih muzike i rušenja granica.

20 jun. 2010

OTVORENO PISMO MINISTRU ZA PROSVETU I KULTURU, ANTONU KASIPOVIĆU

Poštovani,

Pročitavaši pre par dana Vašu izjavu, umetnik u meni je zaplakao, a čovek odlučio reagovati otvorenim pismom.
Naime, 11.06.2010. jedanaest odličnih učenika sa područja istočne Hercegovine dobilo je po računar u okviru akcije „Računari za odlikaše“, koju su pokrenuli Ministarstvo prosvjete i kulture RS i banjalučka firma „PC Info“.
Vest za svaku pohvalu. Samo da nije reč o Vama, ministru, koji se nekad nalazio na poziciji direktora Marketinga Javnog RTV servisa BiH i koji odlično zna šta je marketing, a šta reklama.
U ovom slučaju, gospodine ministre, Vi ste direktno reklamirali gospodina Gorana Kosa, vlasnika i direktora firme „PC Info“, a ta reklama je koštala oko 2 000 KM, koliko su koštali polovni računari poklonjeni odlikašima.
Da stvar bude gora, navedenog gospodina ste reklamirali i za 8. mart. 2010., kada ste našem poznatom književnom paru, Stevki Kozić-Preradović i Ranku Preradoviću „poklonili“ sredstvo za rad, odnosno, odgovorili na njihovu molbu da im pomognete.
I u tom slučaju donator je bio gospodin Kos, samo je tada pominjan u okviru druge firme pod imenom „ PC Max“.
Ne znam šta je žalosnije. To, što su Vam se naši najpriznatiji umetnici obraćali s takvom molbom, ili to što ste Vi izreklamirali gospodina Kosa.
Kao građanin i umetnik imam pravo postaviti pitanje:
Koju funkciju vrši gospodin Kos da bi bio tako reklamiran?
Ako je to samo na osnovu njegovih donacija, zašto, onda, ne pominjete gospodina Dragana St. Kisina, koji je organizovao više od 20 humanitarnih akcija poslednjih godina?
Uostalom, sličnih humanih primera imate bezbroj.
Ili, zašto niste napravili aukciju umetničkih radova na kojoj bi umetnici RS skupili novac za kupovinu računara, a ujedno bi se bar po nečemu dobrom pomenuli, umesto što se iza Ministarstva pojavljuju imena privatnih firmi?
Zapravo, postoji nekoliko odgovora koje bih želela čuti.
Na primer, znate li da su naši pisci Branko Čučak i Đuro Damjanović umrli u najvećoj bedi, gladi i neimaštini? Znate li da su i živi umetnici gladni? Pitate li se, kada ste već bili u Trebinju, od čega živi naša najnagrađivanija pesnikinja, Dara Sekulić?
Pitala sam je ja. Tek živi. Nije sita, ni zdrava, zaboravljena od Boga, naroda i Vas, ministre Kasipoviću, koji bi trebali brinuti o umetnicima u ovoj državi.
Objavili ste, jednom prilikom, tekst „Kriv sam“.
I ja ću biti kriva ako Vas ne pitam: Jeste li razmislili o mogućnosti da otvorite javnu kuhinju za banjalučke umetnike?
Ako niste, predlažem da to učinite vrlo brzo, jer ono umetnika što još boravi u ovoj državi, nema mogućnost da zaradi ni za hleb, a o tanjiru pasulja samo mašta jer smo odavno svi na putu Đure Damjanovića i Branka Čučka.
Kada govorimo o piscima, konkursima u toku, zakonima u pripremi, sve akcije koje preduzimate, nažalost, nemaju nikakvog smisla.
Da obrazložim.
Na konkursu Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, izdavači predlažu rukopise i koji „prođu“ dobijaju po dve hiljade maraka za štampu. To znači da će nagrađene knjige biti štampane na najlošijem papiru da bi se uštedela koja markica za plaćanje računa za električnu energiju i vodu, a odštampane knjige u tiražu od 300 i 500 primeraka uglavnom služe za odlaganje vatre u hladnim zimskim mesecima.
Kako je moguće da Ministarstvo radije daje novac za knjige koje se nikada neće naći na rafama, nego da promeni svoj sistem i podrži desetak književnika godišnje sa istom svotom novca? Zar ne bi na taj način skoro svi književnici u istoj deceniji dobili svoju priliku?
Vi, koji se odlično razumete u marketing, znate kako se stvaraju imena. Zašto svoje znanje ne iskoristite i pomognete društvenom sloju u izumiranju?
Takođe bih volela čuti Vaš komentar na Zakon o estradnoj delatnosti i nacrtu Zakona o sticanju statusa umetnika.
Da ne bi bilo kako pod umetnicima podrazumevam samo književnike, tu su i slikari, glumci, muzičari...
Kad smo kod muzičara, zgrozila sam se kada sam čula da Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS nije stalo iz festivala „Banja Luka Rock Open Air“. Naime, direktor festivala, Boško Beuk, objasnio mi je da je iza festivala stao Grad sa mizernom svotom novca, a da od Ministarstva ne očekuje ni fening.
Čak naprotiv, po njegovom mišljenju, na molbu za podršku očekuje odgovor tipa: Niste dostavili kompletnu dokumentaciju!
Znate li da smo, prvi put posle mnogo godina, ovim festivalom dobili kulturnu manifestaciju od regionalnog značaja i da je ovo jedna od retkih prilika u kojima se pominjemo zbog kulture, a ne zbog korupcije?
Kao što vidite, pitanja je mnogo i imaju ih svi umetnici u ovoj državi, bez obzira na to imaju li hrabrosti da ih postave.
U njihovo i svoje ime, smatram da je došlo vreme da Vi, ministar za prosvetu i kulturu RS, ministar u jednoj demokratskoj državi, organizujete i otvorite javnu tribinu na kojoj ćete predstaviti svoj plan kulturnog razvoja naše države, plan kako da održite živima svoje umetnike, tribinu na kojoj će svi umetnici ove države imati priliku da postave pitanje i čuju Vaš odgovor, kakav god on bio.

S poštovanjem,

Daliborka Kiš Juzbaša,
Književnik

U Banjaluci, 20. jun 2010.

3 jun. 2010

RANDEVU MARKEZA I MOJE BABE JEFIMIJE

"Before death" By Nicolas Wormull (Viña Del Mar, Chile)
Nedavno mi je jedan književnik prosledio Markezovo oproštajno pismo koje cirkuliše net-om. I sama reč „oproštajno“ me naterala na razmišljanje.
Od svih mrskih mi reči, ova je najmrža. Prezirem je.
Šta znači oproštajno?
Da trebam nekome oprostiti, da mi treba neko oprostiti, da sam oprostila, da mi je oprošteno, da si praštamo ili da se opraštamo...?
Ko je toliko velik da prašta i da mu bude oprošteno?
Niti praštam, niti hoću da mi bude oprošteno.
Šta da mi, neko, kaže da imam još jedan dan života? Šta bih uradila?
Prvo sam pomislila kako bih, konačno, skočila iz aviona.
Oduvek to želim, ali je uvek bilo ljudi oko mene na čije sam strahove morala misliti.
Potrebe kolektiva prevladavaju nad potrebama jedinke.
Idiotska rečenica „možeš poginuti“, u ovom slučaju, ne bi imala nikakvog smisla. Da, mogu poginuti, ali neću, jer ću sutra umreti.
Ipak, za skok iz aviona ne bih imala vremena. Jednako kao što ne bi bilo realno poželeti let u svemir, pentranje po Himalajima, jurenje tornada po Zapadnoj obali, potraga za Jetijem i duet s Elvisom Prislijem.
Svoj poslednji dan ne bih provela s porodicom. Morala bih se opraštati.
Eureka momenat je bio da zaključam ulazna vrata, uvalim se u barsku stolicu i stavim flašu „Vodke“ na šank. S limunom, bez leda.
Onda sam shvatila kako samo cmizdre mogu da provedu u izmaglici svoj poslednji dan.
Sledeća ideja je bila da sastavim listu ljudi koji bi me mogli dočekati. Svejedno je da li govorim o raju ili paklu. Ne verujem ni u jednu verziju.
Krenula sam s čukundedom, popom Pantelijom i njegovom ženom Jefimijom.
Ali, ko su ti ljudi? Trebaju li mi nešta predstavljati, sem činjenice da sam od nekoga nastala? Možda je baš ta, čukunbaba Jefimija, kriva što me redovno satiru migrene. O čemu bi pričale? Da je život danas nepravilan splet nesrećnih okolnosti i da nam globalistički makroi kroje gaće po uzoru na svoje izvitopereno telo...?
Da li bi čukunbaba Jefimija mogla prihvatiti priču o psihičkim devijacijama, moralnim nakazama, perverznjacima, nekrofilima, mazohistima, pedofilima, pederima, satanistima i raznoraznim uvrnutim misticima? Kako bi reagovala kada bih joj rekla da su najplaćenije svetske kurve političari? Dušu i telo, ionako, prodajemo svi.
A, čukundeda Pantelija bi me se odrekao u prve tri sekunde našeg poznanstva. Čim bih zapalila prvu cigaretu. Druge sklonosti neću ni pominjati.
Lista odbora za doček, po svemu sudeći, nije prihvatljiva.
Onda sam počela razmišljati o tome šta je to što sam možda mogla drugačije uraditi u životu ili, možda, što mi je žao što nisam uradila.
Nisam napisala „Orkanske visove“.
Nisam izmislila Rubikovu kocku, skejt, rolere, ni atomsku bombu, a nisam osvojila ni svetsko prvenstvo u bilijaru.
Nisam uspela posaditi cveće u bundeve, bundeve u drveće, a drveće u kuću i nisam uspela objasniti ljudima da je manipulacija rečima kreiranje imaginacija i da senzacija ne vredi uloženog vremena i truda.
Jebi ga, nisam čak ni suđe oprala, jer sam, u međuvremenu, umrla.
U razmišljanju mi je prošao dan.



31 may. 2010

IZVINJAVAM SE CRNOGORSKOM MUP-U

Raspadom bivše nam domovine, Jugoslavije, pravni problemi su se počeli nagomilavati. Jedan od najvećih problema su imovinsko- pravni odnosi.
Kupovina nekretnina je uvek rizična, pa čak i kada deluje da je sve zakonski rešeno, nikada se ne zna šta vas čeka.
Neočekivano je dočekalo i mene.
U jednom trenutku mi je zatrebao bivši vlasnik nekretnine koju sam kupila i - avaj! Čovek je preselio u drugu državu! Telefon više ne važi, adresa sa kopije lične karte je nevažeća… Naprosto je propao u zemlju. Šta učiniti?
Zajedničke poznanike jedva da imamo, a i oni nisu dostupni. Jedini podatak je da se nalazi negde u Crnoj Gori.
Prvo sam pretresla sve telefonske imenike. Spor i dugotrajan proces, bez krajnjih rezultata.
Onda sam se obratila banjalučkom MUP-u.
Počelo je vozanje tipa:
- Pozovite taj i taj broj…
- Kako..? Ne, mi nemamo veze s tim, pozovite taj i taj broj…
- Molim? Dali su vam pogrešan broj, pozovite taj i taj…
I tako od nemila do nedraga, neki su me prekinuli u pola rečenice, drugi samo otprašili, dok mi, na kraju, službenica MUP-a nije, krajnje ljubazno, rekla:
- Ako se gospodin odjavio iz Banjaluke, mi više nemam veze s tim slučajem, tražite ga u državi u kojoj mislite da jeste. Obratite se njihovom MUP-u.
Krasno!
Krajnje isfrustrirano, napisala sam mejl crnogorskom MUP-u i zamolila ih za pomoć uz objašnjenje svog problema. Poučena iskustvom s banjalučkim MUP-om, batalila sam celu stvar i pokrenula privatnu istragu tipa – prijatelj ima prijatelja, a ovaj, opet, ima prijatelja koji ima prijatelja…
U državi gde je čovek prepušten samom sebi, to je jedini način da nešta postignete. Posle nekoliko dana, pronašla sam bivšeg vlasnika svoje nekretnine u Herceg Novom.
Nepotrebno je pričati koliko me cela stvar koštala vremena i živaca, ali sam najveći stres doživela jutros kada sam otvorila mejl.
Nisam mogla da verujem rođenim očima!
Mejl je stigao iz crnogorskog MUP-a, potpisuje ga gospodin Milan Đelević i obaveštava me gde se nalazi porodica koju ja tražim i kontakt telefon!
Iz samog mejla je jasno vidljivo da je neko iz MUP-a bio u kući dotične porodice i da su informacije dobro proverene.
Da ne bi bilo zabune, u svom mejlu nisam objašnjavala ko sam, šta sam, niti se pozivala na prijateljstva i rodbinu.
Posle prvog šoka i neverice, obuzeo me strašan stid.
Prvenstveno zato što sam dozvolila da zbog loših postupaka naše policije unapred osudim ažurnost tuđe, stid što sam napisala i poslala mejl, a da pomoć nisam očekivala i na kraju, stid što sam zaboravila da sam mejl uopšte i poslala.
Onda me obuzeo bes.
Došlo mi je da odem do kancelarije našeg ministra Stanislava Čađe i da ga pitam kad u svojim govorima ponavlja kako je MUP RS institucija u službi građana, da li stvarno tako misli. Ako misli, vreme mu je da ponovo razmisli, jer sem dobrog vozanja “nazovite taj i taj broj”, običan građanin u ovoj državi se ne može ni u koga pouzdati. Po svemu sudeći, čovek treba biti kriminalac da bi banjalučki MUP reagovao, za “obične”, građanske probleme, nikakva pomoć ne postoji.
Onda se bes smirio, pa sam pomislila da odem u Crnu Goru i zahvalim gospodinu Milanu Đeleviću. Ne zato što mi je pomogao, nego zato što mi je vratio trunčicu davno izgubljenog poverenja u javne institucije koje bi po samoj svojoj prirodi trebale biti tu za građane.
Na kraju se sve svelo na potrebu da se izvinim crnogorskom MUP-u zbog neopravdanog nepoverenja i svog lošeg postupka.
Oprostite, nisam neverni Toma od rođenja.
Drugi su to od mene napravili!

30 abr. 2010

BANJALUČKA APOKALIPSA

Banjaluka ima najdužu slepu ulicu na svetu.
Duga je petnaestak kilometara i u njoj živi preko pet hiljada duša. Nema je na kartama, pa čak ni satelitskim snimcima sa Google Earth-a jer je izgrađena posle zadnjih snimaka.
Živim negde na sredini te ulice, a ona završava nepunih desetak kilometara dalje, usred šume, odnosno, iskasapljenog kestenjara.
Verujem da su graditelji imali cilj, a da je cilj imao smisao, samo se niko ne može setiti šta bi to bilo.
Jedni tvrde da je to imaginarna prečica za Prijedor, drugi da će se ulica spojiti s drugim delom grada, pa tako sačiniti neku vrstu kruga, a treći, da kraj nije kraj, nego raskršće.
Jebem li ga.
Meni najviše liči na apokalipsu s višeznačnim brojevima i teorijama, koje su primenjive svakom ponaosob, čisto prema njegovim potrebama.
Tako, na primer, kada gradskoj Upravi treba platiti dadžbine za građevinsku dozvolu, Slepa ulica je u gradskoj zoni, pa se takse tako i plaćaju, a kada meštani traže novu školu i ambulantu, onda, ta, ista Uprava odgovori kako je ulica deo prigradske zone i da nikako ne spada u prioritete.
Apokaliptičnih elemenata ima gde god da pogledaš.
Urbanim delom ulice se smatra deo u kom naš ministar za prosvetu i kulturu, Anton Kasipović ima vikendicu, ali i deo gde bivši zamenik ministra zdravlja ima vilu, kafanu i sporsku dvoranu, a obe lokacije su na rubnim delovima šuma.
Ne treba ni reći da škola, koja je nekoliko kilometara bliže centru grada, nema sportsku dvoranu. Tačnije, ima je, ako se tako mogu nazvati goli zidovi bez grejanja, koji ne služe nikome i ničemu.
Ni to nije strašno, koliko poruka koja mi je putem „gluvih telefona“ neki dan stigla do ušiju.
Ako ove godine glasamo za SNSD ( što prošlih godina nije bio slučaj), postoji velika mogućnost da jesmo u gradskoj zoni i da će rasveta i trotoari da budu prioritet Grada.
Ako ne glasamo, ko nas jebe, neka nam bude kao i do sada.
Zar to nije apokaliptično proročanstvo?
Što se mene tiče, mislim da sam imala cilj i da je cilj imao jebeni smisao, ali sam prošla jednako kao ulica u kojoj živim.
Ne mogu da se setim šta bi to bilo.
Zato sam odlučila da proročanstva oko sudbine Slepe ulice (koja ne izlazi na izbore) ostavim malo većim vizionarima.

14 abr. 2010

REČI I PESNICI

( Posvećeno Đuri Damjanoviću 1945-2009.)


Tmuran kišni dan.
Jedan od mnogih. Budućih i prošlih.
Početkom februara, Banjaluka je obično prekrivena snegom. Niske temperature lede krv u venama. Ne i sada. Kiša i vetrovi što nose sve pred sobom, vladaju danima.
- Ako tako nastavi, neće još dugo - reče Stevka, posmatrajući Đuru Damjanovića koji nam se približavao.
U tankom proletnom mantilu s kojeg se cede voda i blato, priđe stolu i kliznu u kožni naslonjač. U jednom trenutku, sasvim zadubljen u svoje misli, briznu u plač.
- Sve su ih pobili, sve…
Stevka se žacnu i proli vreo čaj po tacni.
- Koga Đuro? – upita zblanuto.
- Sve. Sve… Zvali su me celu noć, pa sam morao danas otići na Drakulić da popričam s njima – odgovori Đuro.
Stevka i ja tek tada shvatismo o kome govori. O žrtvama iz Drugog svetskog rata.
- Bože, kako jecaju, Stevka, sestro, samo da ih čuješ… – projeca on i uhvati se rukama za glavu.
Stevka podiže ruku i gestovima pokaza konobaru da donese pivo.
Zagleda se u Đuru s beskrajnom tugom, pokušavajući zadržati suze.
Decenije poezije koje su delili, strujale su vazduhom.
Đuro uze flašu piva koju je konobar stavio pred njega i izađe iz hotela. Izleti u oluju kao da ga toplina restorana guši.
Stevka se zagleda u čistu čašu koja je ostala za Đurom.
Setih se stihova njenog muža, Ranka Preradovića: “Imam u glavi zamisao sunca koje bi nam u ovom trenutku lepo odgovaralo…”
- Nema više Duška Trifunovića, Branka Čučka… - reče, više sebi. – Šta znači biti pjesnik? Cijeli život patiš, tuguješ, slažeš riječi… Na kraju nestane i tebe i riječi…
- Oprostite, je li ova stolica slobodna? – prekinu njene misli golobradi mladić.
Ona klimnu glavom, a mladić podiže stolicu Đure Damjanovića i primaknu je devojci, koja je nestrpljivo cupkala nogom.

12 abr. 2010

TANJA JE UMORNA UMORNA UMORNA I KREŠE NAM MATER SVIMA



            Upravo sam bila na književnoj večeri u Većnici Banskog dvora.
            Tanja Stupar Trifunović je promovisala svoju nagrađenu pesničku zbirku „Glavni čovjek je junak koji se zaljubljuje u nesreću“.
Promocija kao promocija, rekao bi neko. 
Jes’, mal' sutra!
Već u samom početku večeri, znalo se da će sve biti naopako. Ispostavilo se da recenzent nije recenzent, nego njegova zamena, pano za video nema nikakvu svrhu jer se odustalo od videa, a Tanju je poklopila ogromna, rezbarena stolica Banskog dvora iz prošlog stoleća, pa je izgledala sitno i umorno, uprkos savršenom kroju haljine.
Voditelj programa je napravio uvod.
Tanja je uzela knjigu u ruke i počela čitati svoje pesme.
- „Ja sam umorna umorna umorna...“
Stih izgovoren drhtavim glasom, nabijenim nekom, ludačkom energijom.
Nastade muk.
Ljudi hipnotisano gledaju u njenom pravcu.
- Zaplakaće – reče moj sin, gledajući njeno lice.
- Neće – rekoh.
- Zaplakaću – reče, gledajući u svoje cipele.
            -  Nećeš – rekoh, gutajući suze, dok Tanja govori o umoru svoje majke, moje majke,  mom, njenom,  balkanskih majki... Ili to nema veze sa Balkanom?  Majkama...?
            „ Prestani!“,  mislim u sebi. 
Tanja neće.
            Plače nad pesmom, nad sobom, nad nama, a suzu ne pušta.
            Stolica se polako smanjuje pod njom, a tišina postaje sve teža.
            - „Moja glava i moje srce i moja pička su rana...“ – pročita Tanja stihove.
            Intelektualci oboriše poglede.
            - „ Postoje nepristojne riječi ali one nisu nepristojne kao
            kad presiječeš pupčanu vrpcu izvadiš svoj kurac iz moje utrobe
i odeš
Petre...“ – nastavi ona.
            Nema aplauza.
            Intelektualci u transu.
            Većnica u transu.
            Banski dvor je sav pocrveneo. Raskošni zidovi, balkon, rezbarena vrata, štokovi...
            Ja svršavam.
            Laže Tanja.
            Nije  glavni junak čovek koji se zaljubljuje u nesreću, ni čovek koji jebe mater sebi i svima oko sebe snagom svoje poezije.
            Glavni junak je rezbarena stolica pod Tanjinom guzicom, koju je tako lako ukrotila u Većnici Banskog dvora.   

27 mar. 2010

U OČEKIVANJU POVRATKA ARSENA LUPINA – ANARHIJA KAO SPAS OD SAVREMENE DEMOKRATIJE

“Arsene Lupin, dakako, nije stvaran lik. Njegov je literarni »otac« Maurice Leblanc, francuski pisac koji se proslavio upravo pisavši o jednome od najčuvenijih književnih lopova svih vremena. Maurice Leblanc rodio se 1864. godine u Rouenu. Iako je bio dobar student, napustio je studij prava da bi otputovao u Pariz i posvetio se pisanju. Ispočetka je njegov književnički život bio prilično neisplativ, no od trenutka kada se u njegovoj glavi rodio lik uglađenog lopova i zavodnika Lupina, Leblanc je, u svojim četrdesetima, postao svjetski poznat.”

Ovako je napisala Dženeta Čokić 2005. godine u Vijesnikovom TV dodatku, najavljujući TV seriju “Povratak Arsena Lupina”. I svi drugi komentari koje možete naći na ovu temu imaju isti sadržaj u kome je naglašeno da je Arsen Lupin izmišljena ličnost.
S njene tačke gledišta, nije pogrešila, jer nas je komunistički režim naučio da je to tako. Napredni “demokratski” sistem se potrudio da tu tezu i održi jer, ko je lud da potvrdi da je Arsen Lupin književni lik nastao po uzoru na stvarnu ličnost…?
A, jeste!
Malo ljudi zna da iza lika Arsena Lupina stoji Alexandre, poznatiji kao Marius Jacob i da se on nije “rodio” u glavi Morisa Leblanka, nego je pisac životu poznatog anarhiste dodao romantične detalje i tako sebi ( već u poznim godinama) obezbedio svetsku književnu slavu.
Jedan od bitnijih razloga što se uporno sakriva ova činjenica je strah da će ljudi reagovati tako što će ponoviti istoriju i pristupiti anarhiji da bi se rešili okova savremene demokratije. Krečući se tom logikom, jasno je zašto se sakriva tako bezazlen detalj kao što je podloga jednog književnog lika.
No, ko je bio Jakob?
Rođen je u Marselju (1879-1954) u sasvim prosečnoj radničkoj porodici. Bio je francuski anarhista, pametan lopov sa izrazito oštrim smislom za humor. Njegova velikodušnosti prema svojim žrtvama, gospodsko ponašanje i kodeksi koje je nametnuo, obezbedile su mu privrženost radničkog sloja Francuske.
Već sa dvanaest godina, prijavio se kao mornarski šegrt za putovanje koje će ga odvesti u Sidnej, gdje je dezertirao iz posade.
Svoja putovanja je kasnije opisao: „Video sam svet, a nisam video ništa lepo“.
Nakon kratke epizode piratstva, koje je odbacio kao previše okrutno, vratio se u Marselj 1897. godine i odustao od mornarskog života kada je dobio groznicu, koja ga je mučila ostatak života
Postao je redovan posetilac anarhističkih skupova, a na jednom od njih je upoznao svoju buduću suprugu, Rose.
Brojni militantni anarhisti su u to doba bili zatvoreni ili pred giljotinom, a Jakob je uhvaćen s eksplozivom i bio osuđen na šest meseci zatvora.
Posle tog iskustva, više se nije bio u stanju integrisati u društvo, što je odredilo njegov budući put.
Od tada, sebe smatra pacifističkim ilegalistom.
U aprilu 1900 nalazi utočište u mestu Sète i osniva grupu lopova koju naziva „Noćni radnici“.
Postavlja nekoliko pravila koja se moraju poštivati.
1) Niko ne sme ubijati, sem ako brani svoj život i slobodu.
2) Krade se isključivo od socijalnih parazita: bogataša, sudija, vojnika i sveštenika.
3) Struke koje su socijalno korisne su pošteđene: arhitekte, doktori, umetnici i sl.
4) Sirotinja se ne dira.
5) Deseti deo ukradenog novca se ulaže u razvoj anarhije.

Jakob je toliko uvežbao lopovsku veštinu da je budućim generacijama lopova ostavio u amanet nove sisteme krađa, otvaranja sefova i komplikovanih brava i obijanja stanova, a između 1900 i 1901. godine, njegova grupa je opljačkala više od 150 bogataša u Parizu. Tačan broj krađa u regiji i inostranstvu nikada nije bio potvrđen.
Tačno tri godine posle, u aprilu 1903. Jakob je ubio policajca, nakon čega je uhapšen sa još dvojicom pomagača.
Nakon dve godine mu je održano suđenje na kome je izbegao giljotinu, ali je osuđen na 35 godina robije, od kojih je „odležao“ pune 24 godine.
Ono što je značajno u priči o Jakobu je samo suđenje, koje ga je posle načinilo besmrtnim anarhistom.
U uvodnoj reči svoje odbrane, on se obratio sudu s rečima:
„Jedan deo naroda živi u hladnoći, u gladi, u nezamislivom bolu. Želeo sam ih osvetiti.“
Za vreme boravka u francuskim zatvorima, imao je čak 17 neuspešnih pokušaja begova, od kojih je većinu organizovala njegova majka Marie, nakon čega su ga transportovali u Francusku Gvajanu na odsluženje kazne.
Na slobodu je pušten 1927. godine, nakon čega je postao trgovac. Njegova supruga je umrla za vreme njegovog boravka u zatvoru, tako da se po izlasku iz zatvora oženio po drugi put.
Poznanstvo s Louis Lecoin-om, direktorom novina „Libertaire“ ga je vratilo na javnu scenu Francuske sa koje je propagirao anarhiju.
Neobičan život je tako i završio.
Jakob je pozvao sve prijatelje na zabavu.
Pre toga je ubio svog voljenog psa, Negra, a onda se i sam predozirao heroinom.
Za prijatelje je ostavio poruku:
” Moj život je bio pun avantura i nesrećnih događaja. Veoma sam zadovoljan svojom sudbinom. Dakle, želim otići bez očaja, sa osmehom i mirom u vašem srcu. Ja sam živeo. Sada mogu umreti.
P.S. Ostavio sam vam dva galona ružičastog vina. Nazdravite za vaše zdravlje!”
Umro je u 75. godini života.
Ono što je ostalo iza njega zabeleženo je izjava na sudu 8 mart 1905.godine.
Pošto je reč o nekoliko strana, ja ću da citiram samo dve rečenice:
Ne dozvoljavam nikom da mi sudi, ne tražim oprost, ni toleranciju…
…Život ne treba da se prosi, život treba da se živi…”


Ako uobzirimo koliko naša država ima parazita po Jakobovim ( ili bilo čijim) merilima, možemo se samo nadati da će neko izmisliti balkanskog Arsenija Lupina da nas anarhijom spasi od čari savremene demokratije.

"NABO" IH NOSOROG



Obećala sam dati svoj komentar na nacrt „Zakona o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika“.
Da ne bi ispalo kako uživam kritikujući sve pojave u Banjaluci, ne ostavljajući prostora i drugima da kažu "svoje", odlučila sam da ovoga puta ustupim mesto kolegi književniku, Goranu Kljajiću, koji je svoje mišljenje ( s kojim se sasvim slažem) upućeno Ministarstvu prosvete i kulture RS, objavio u „Nosorogu“, časopisu za satiru, humor i karikatru.


MINISTARSTVO PROSVETE I KULTURE
REPUBLIKE SRPSKE


Poštovanje!

Odgovaram na vaš dopis da se iznesu sugestije i mišljenje o “Zakonu o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika”.


...


Komentari, mišljenja, sugestije:
- Član 6, stav b), o članovima stručne komisije: Zašto predstavnik lokalne zajednice? Oni “ne daju pare”, a nisu ni kompetentni. Liči na ono vreme kad su kritikovali Mešu Selimovića, pa su rekli da on “treba da čita svoje radove po mjesnim zajednicama, pa ako ljudi daju pozitivno mišljenje, da tek onda objavljuje”. Pa je onda Selimović otišao iz “Tamnog vilajeta”.
- Član 6, stav v), gde se spominju “udruženja umjetnika za određenu umjetničku oblast” kao članovi komisije. Umetnik uopšte ne mora da bude član bilo kakvog umetničkog udruženja, i čak može da bude značajniji nego svi ti članovi zajedno. Ali, naravno, ako članovi takvog udruženja odlučuju, favorizovaće svoje članove, na uštrb kvalitetnog pojedinca. Predlažem da se ova tri člana (“lokalna samouprava + udruženja umjetnika”) zamenu sa “tri afirmisana umetnika” (određene oblasti).
- Član 7, stav v): “koja imaju odgovarajuću stručnu spremu”. Stručna sprema pomaže, ali nije nikakva umetnost. Ima vrlo veliki broj ljudi koji su završili razne akademije, a nikada nisu postali umetnici. A nekome, samo zato što je završio, npr. režiju, dati “status”, nije ni pametno, ni korisno. S toga predlažem da se ostavi samo: “koja mogu da dokažu kroz rezultate svoga rada da su stručni za obavljanje određene umjetničke djelatnosti.” To je sasvim dovoljno, i bitno po Zakonodavca, jer on “traži” umetnika po stvaralaštvu, a ne po nazivu.
- Član 10, stav g), gde se kaže: “ako je pravosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora”. Umetnik ne prestaje biti umetnik čak i kad ode u zatvor, a pogotovo se to odnosi na pisce. Primer je Varlam Šalamov, koji je 27 godina bio u zatvoru, i tamo napisao jedinstvene “Priče sa Kolime”. Amerikanci su, isto iz političkih razloga, držali u zatvoru Ezru Paunda, najvećeg američkog pesnika dvadesetog veka. Mnoštvo država i danas progoni sve vrste umetnika, iz političkih razloga, pa ovakva neprecizna formulacija može da dovede do izjednačavanje Republike Srpske sa diktatorskim državama. Ili, možda treba. To vi odlučite.
- Član 11, oko uplata koje vrši lično umetnik: Kao pisac, mogu da vam posvedočim da od književnosti ne može da se zaradi, ovde, ništa, tako da se ništa ne može ni uplaćivati! Ovo se možda može odnositi na neke vrste umetnika (mada i to čisto sumnjam), ali na mnoge, sigurno ne! Zato su ovi stavovi Člana 11, samo lepe želje.
- Član 15, koji govori o udruženjima samostalnih umetnika. Ovaj član je nepotreban i protivan intenciji ovog Zakona, koji je usmeren na pojedinačnog samostalnog umetnika, dok Član 15 govori o udruženjima. Kao takav on spada u zakone o udruženju građanu, a njegovo stavljanje u ovaj Zakon, može se protumačiti kao izvesno favorizovanje onih samostalnih umetnika koji se organizuju u udruženja, što bi bio vanumetnički kriterijum, i potencijalna diskriminacija “neudruženih”. Nepotrebnost Člana 15, povlači i nepotrebnost Člana 16.
- Član 17, stav 1. koji govori o pravu samostalnih umetnika da se prijave na konkurse za sufinansiranje, nije jasan. Da li on znači da će biti samo konkursi za samostalne umetnike, a za ostale umetnike neće? Ili će za ostale umetnike biti neki drugi konkurs? Ili ga neće, za ostale, biti? Zakon, naime, glasi: “1. Samostalni umjetnici koji su upisani u Registar samostalnih umjetnika imaju pravo da se prijave na konkurs za sufinansiranje programskih aktivnosti samostalnih umjetnika.” Ovo izgleda kao da će samostalni umetnici imati konkurs za sufinansiranje, što ne sigurira da će ga drugi umetnici imati. Ovo deluje kao favorizovanje određene umetničke skupine, a može da bude i degradiranje, jer nije sigurno da će takvi konkursi biti raspisivani. Bar smo ove godine svedoci da se iznalaze svakovrsna opravdanja da se nekima ne dodele sredstva. Zato ovaj Član treba ili izbaciti, ili preformulisati tako da glasi: “Samostalni umjetnici konkurišu na javnim konkursima pod istim uslovima kao i svi drugi umjetnici!”
- Imate odeljak Zakona naslovljen “V NADZOR I KAZNENE ODREDBE” koji je potpuno uvredljiv, i diskreditujući spram želja Zakonodavca da podigne nivo umetnosti, a time i kulture i civilizacije ove sredine. Ovakav međunaslov bi, možda, bio odgovarajući prema kriminalcima koji su na uslovnoj slobodi, ali ne i prema umetničkoj eliti ove zajednice. U smislu sile i prisile, vi ste, naravno, daleko nad umetnikom, ali u smislu “Veličanstva ljudskog stvaralaštva”, praktično ste nepostojeći. Ko se još seća “sile i prisile” iz vremena Sfinge, “Ilijade”, ili čak Dantea? Niko! Divimo se remek delima! Zato ovaj međunaslov (ne zbog umetnika, nego zbog toga da ne ispadne Zakon primitivan) preimenujte u: “PRAĆENJE PROVOĐENJA ZAKONA”, gde se reč “nadzor” menja rečju “praćenje”. Izraz “kazniće se”, promenite u izraz “sankcionisaće se”. Ovo je opet zbog Zakonodavca, ne zbog samih umetnika, jer oni mogu da pretrpe mnogo gore stvari nego što su pravnici koji su edukovani da su svi ljudi lopovi i ubice. Eto, gravitaciono blizu sedišta Zakonodavca, rodili su se Ivo Andrić, Skender Kulenović, Branko Ćopić, Petar Kočić, Simo Matavulj. Možda je neko sad takvog formata, ili će biti. Zamislite situaciju u kojoj, npr. novine pišu: “Ministarstvo, i konkretno taj i taj načelnik, sprovodi nadzor nad Ivom Andrićem i već ga je nekoliko puta kažnjavalo!” Ne bi vam se to mnogo dopalo. Inače, najpoznatije kažnjavanje izvršeno je nad Sokratom, pa su sad ti ljudi crnih imena, ne Sokrat.
- Član 22, koji govori o kažnjavanju ako se angažuje drugo lice “za obavljanje usluga”. Ovde nije jasno o kakvim se uslugama radi. Da li Zakonodavac misli da će, npr. neki pisac angažovati nekog da piše za njega!? Pa nisu pisci ovdašnji magistri i doktori nauka, čije su doktorate napisali! Drugo, poznato je da su umetnici posebni i po tome, što su u proseku, procentualno, bolešljivija skupina (od raznih vrsta bolesti i slabosti) poređeno sa drugim skupinama ljudima. Npr. svetski slavni pisac H.L.Borhes, bio je slep (kao i Homer, ili Filip Višnjić). Sigurno je da će takva osoba imati potrebu za pomoći, čak i takvom kao što je zapisivanje njegovih radova, a i svih ostalih poslova. Kod Borhesa je to bila njegova sekretarica, kod Homera - Stari Grci, a kod Višnjića - Vuk Karadžić. Normalno je da umetnici, u ovakvoj situaciji, ne moraju da budu nikakvi “preduzetnici”, pogotovo ne “zanatski”. (Inače, iz fonda reči ovog zakona, vidljivo je da je smišljatelj Zakona obrazovan do nivoa da ljude tretira samo kao kriminalce ili metalostrugare. Valjda bi i napisao: “Naša Vlada je preduzetničko udruženje ministarskih zanatlija!”)
- Član 23, u kome se govori da će ministar “donijeti Pravilnik o kriterijumima i postupku za sticanje statusa samostalnog umjetnika”, dao bih opšte napomene, koje bi ministar valjalo da uzme u obzir: 1) ako uslov bude posedovanje univerzitetske diplome, onda ne bi mogli da budu samostalni umetnici Pavle Vuisić, Neda Arnerić, Koraks ili nobelovac Sol Belou (i mnogi drugi, naravno). 2) ako je neophodna zarada, ne bi bio Vinsent Van Gog, jer za života ništa nije zaradio od svojih dela. 3) ako su kriterijum nagrade (pogotovo ove ovde, koje se dele po klanovima i “ja tebi, ti meni”), onda taj isti Van Gog, opet ne bi mogao biti, jer za života uopšte nije bio priznat. Možete reći da su to druga vremena. Za umetnost su vremena uvek ista, i oni koji su drukčiji, teško stiču priznanja okoštale sredine. Zato pomislite da malo više fleksibilnosti, u pitanjima umetnosti, nije na odmet.



Goran Kljajić
Pisac (u Banja Luci, 23.10.2009)


25 mar. 2010

ZAKON O ESTRADNOJ UMETNOSTI – JAUKANJE U PARKU PETAR KOČIĆ

Republika Srpska ima Zakon o estradnoj delatnosti, definišući šta se pod estradnom delatnošću podrazumeva. Verovatno se on negde i primenjuje, a sigurna sam da u okviru njega neko i posluje. No, ko, zašto, kako, kada… mnogo je pitanja, a u praksi jako malo odgovora. Sasvim sigurno znam da najveći deo banjalučkih umetnika, koji bi se mogli svrstati u ovu kategoriju, nikada nije čulo za postojanje takvog zakona. Krenuću od prostih definicija.

Član 2.
Estradnom djelatnošću u smislu ovog zakona smatraju se pripremanje i javno izvođenje muzičkih, folklornih, humorističkih, artističkih, dramskih, književnih i drugih kulturno-umjetničkih zabavnih i estradnih programa.

Član 3.
Obavljanje estradne djelatnosti se vrši putem koncerata, priredbi, revija i drugih oblika estradnog predstavljanja, estradnih radnika i estradnih umjetnika u objektima namjenjenim za kulturne programe, dvoranama, turističkim, ugostiteljskim i drugim pogodnim objektima, kao što su: parkovi, trgovi, pločnici ispred sportskih i drugih objekata.

Dakle, ako sednem na klupu u parku Petar Kočić i zajaučem iz sveg glasa, to će biti estradna delatnost. Ali, da bi se bolje razumelo, Zakon sortira estradne umetnike u tri kategorije.
Prva je estradni radnik.

Član 8.
Estradni radnik je lice koje se bavi estradnom djelatnošću kraći period po pravilu kao dopunskom djelatnošću i koje tokom bavljenja estradnom djelatnošću nije steklo značajna priznanja
.


Što bi u prevodu značilo, ako sam u parku zavijala kratko, a za to vreme se skupila tek šačica ljudi i nije mi dodelila nagradu za jaukanje, ja sam samo estardni RADNIK. No, ako sam arlaukala malo duže ili ( ne dao Bog) više od dvadeset godina, onda bi to u zakonskim okvirima izgledalo ovako:

Član 9.
Estradni umjetnik je lice koje učestvuje u javnom izvođenju nekog od programa iz člana 2. ovog zakona, a kome je to svojstvo priznato od strane Udruženja estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske po osnovu bavljenja estradnom djelatnošću i priznanja koje je dobio za svoje djelovanje na estradi.
Estradnom umjetniku sa više od 20 godina neprekidnog bavljenja estradnom djelatnošću, ili koji je stekao značajna domaća i strana priznanja, može se priznati svojstvo vrhunskog estradnog umjetnika.
Postupak i bliži kriterijumi za priznavanje svojstva estradnog umjetnika i vrhunskog estradnog umjetnika kao i njihova prava, obaveze i odgovornosti određuje se posebnim aktom Udruženja estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske.
Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske je obavezno da formira visoko-stručnu komisiju, koju će činiti eminentni stručnjaci iz navedene oblasti, koja će cijeniti i davati stručna mišljenja o priznavanju svojstva estradnog radnika – umjetnika.


Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske ??? Može li me neko uputiti, totalno sam neobaveštena… Zar takvo udruženje postoji…?
I koji su to stručnjaci iz navedenih oblasti koji će moći određivati ko je, a ko nije umetnik? Ko se usuđuje moje jaukanje klasifikovati i odrediti da to nije umetnost? Šta, ako, na primer, moje jaukanje osvoji nagradu za najduže cmizdranje na planeti, da li će to tada biti umetnost ili ne? Pobogu, nagrada je nagrada, Zakon lepo kaže: “ po osnovu bavljenja estradnom djelatnošću i priznanja koje je dobio za svoje djelovanje na estradi.” Dakle, ako budem proglašena za najveću cmizdru, onda sam estradni umetnik i niko to ne može osporiti, a ako izdržim jaučući 20 godina, onda sam vrhunski estradni umetnik!
Fino.
Samo me zanima hoće li visoko – stručna komisija biti visoko – stručna koliko je to bila u poslednjoj deceniji? Ljudi, ne biste verovali koliko ime književnika u Republici Srpskoj koji još uvek nisu objavili ni jednu knjigu… Dođe mi da umrem od smeha kada u biografiji naših “književnika” pročitam da pripremaju za štampu svoj poetski prvenac…
No, da ne cepidlačim, ova ili ona, visoko – stručna komisija je zaključila iz tri objavljene pesme da je reč o kvalitetnom književniku, pa nije u redu da to moja malenkost osporava.
Da ne bi neko pomislio kako estradni radnik, umetnik ili vrhunski estradni umetnik može biti bilo ko, neka se ne brine.

Član 16.
Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske, prilikom rješavanja podnesenog zahtjeva uzima u obzir: obrazovanje i osposobljenost kandidata za bavljenje estradnom djelatnošću, nagrade i priznanja koja je kandidat dobio za svoje estradno djelovanje kako u zemlji tako i u inostranstvu, period estradnog djelovanja.
Kriterijume za priznavanje svojstva samostalnog estradnog radnika i estradnog umjetnika, utvrđuje Udruženje samostalnih estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske.


Drugim rečima, braća Teofilović niti jesu, niti bi mogli biti estradni radnici, umetnici, vrhunski umetnici – pevaju kao slavuji, ali ne poznaju note…
Da se vratim u naš grad, Banjaluka ima umetnike priznate na svetskom nivou, ali neće biti priznati u Banjaluci – nema umetnika bez diplome! Čuvajte se Teofilovići kad nam ponovo dođete u goste, u Banjaluci niste čak ni estradni radnici…
Hajde, recimo da jesu estradni umetnici. Nije ni to dugog veka jer Zakon kaže : Svojstvo samostalnog estradnog radnika, odnosno estradnog umjetnika, prestaje u sljedećim slučajevima:
Ako samostalni estradni radnik, odnosno samostalni estradni umjetnik ne ispunjava obaveze iz člana 8 i 9 ovog zakona duže od tri mjeseca, ako zasnuje radni odnos na drugi način, ako se duže od 2 godine ne bavi estradnom djelatnošću…

Famozne članove sam već navela.
Da prevedem?
Pa, ako me zaboli grlo i ne mognem jaukati više od dve godine, oduzima mi se status estradnog radnika, umetnika, vrhunskog umetnika. Ili, ako vrla visoko-stručna komisija odluči da više ne jaučem u interesu drugih, da neka priznanja nisu značajna – baj, baj, estradni radniče, umetniče, vrhunski umetniče.
Priča o kaznama je još zanimljivija.

Član 37.
Novčanom kaznom od 200 KM do 15.000 KM kazniće se za prekršaj organizator, ako za javno izvođenje estradnog programa angažuje lice za koje nije obezbijeđeno mišljenje i odobrenje iz člana 28. ovog zakona.
Za prekršaj iz prethodnog stava ovog člana, kazniće se i odgovorno lice organizatora javnog izvođenja estradnog programa, novčanom kaznom od 50 KM do 1.500 KM.


Trebam li, uopšte, reći šta leži u članu 28? Ako vrla visoko.stručna komisija ne da svoje mišljenje ili mišljenje bude loše – nema ništa od estradnog programa. Mogu onda baš da jaučem…
No, da se neko ne bi zabrinuo da je nešta propustio – estradni radnici, umetnici, vrhunski umetnici u Republici Srpskoj ne postoje. Zakon je mrtvo slovo na papiru.
Kada će oživeti – ne zna se…
Koga zanima, neka pročita svih 46 članova koje ovaj Zakon ima, a ja ću se baciti na mnogo zanimljiviju priču – Prednacrt Zakona o sticanju statusa i prava samostalnog umetnika. Bože, Bože, kako ću se dobro ismejati…

19 mar. 2010

CIRKUS POD ŠATORIMA ULIČNOG SAJMA KNJIGE


Zvuk pokvarenog zvučnika para omoru.
Natezanje klinca da, bar na trenutak, zazvuči poput Džimija Hendriksa, ne umanjuje slanost njegovog znoja. Mlati glavom s čudnom grimasom bola na licu okruženom, ko zna kojom tehnikom, spaljenom kosom. Nisam sigurna jesu li tanani brčići obojeni crnim mastilom, ili su, naprosto, nacrtani flomasterom.
Ispred njega je otvorena kutija za gitaru s jednom papirnom novčanicom u sredini  i šakom sitniša.
Nekoliko metara dalje, pored ulične svetiljke, na kartonu leži ispružena devojka. Plava, žgoljava, ufiksana do bola. Ne uspeva zadržati pogled na prolaznicima, nego samo ispruži ruku i zakoluta očima, pri čemu joj beonjače naprave krug od sto osamdeset stepeni.
Na suprotnoj strani, debela Ciganka sedi na golom betonu s jednom sisom uvaljenom u dečija usta. Imam osećaj da će se udaviti od mase mesa kojom je poklopljeno. Drugo dete se igra štapićem, povlačeći krugove po prašini koji nestanu svaki put kada neko prođe.
Sredinu ulice zauzeli su kokičari. Ispod papirnih kapica, crvene im se obrazi.
Jun je ponekad nepodnošljiv. Naiđe južni vetar i sprži sve pred sobom, usija banjalučke asfalte. Sirena hitne pomoći dobije neprekidan zvuk i nikada ne znaš s kojeg kraja grada dopire.
Ljudi se pretvore u ljigavu masu, koja plazi Gospodskom ulicom.
Na izlasku iz Gospodske ulice, u Parkiću, bele se razapeti šatori, a pod njima more knjiga. Aleja stogodišnjeg drveća, prekrivena je žamorom glasova.
Mladi, stari ili žuljeviti prsti, jednakim intenzitetom prelistavaju stranice. Čovek bi pomislio –  kulturan narod živi u ovim krajevima. Onda ti isti prsti vrate knjigu na njeno mesto i traže dalje. Grče se kao gliste na udici u beskrajnom ponavljanju rituala listanja.
- Sve su to govna – reče Miloš Milojević, nakrivivši šešir. -Nekada je bila čast biti pesnik, a vidi ovo… Kao ciganska čerga…
- Cigani su dobar narod – reče Vasilije Karan. Jesi čitao moju knjigu “Čerge”, haa… Uh, - cmoknu usnama – kako sam opisao onu malu Cigančicu…
- Šta? – izdera se Miloš.
Vasilije samo odmahnu rukom. Bilo je besmisleno ponavljati Milošu, kad je ovaj opet zaboravio slušni aparatić.
- A, kako to da tebe uvijek čuje kad mu govoriš – upita me revoltirano Karan.
- Pa, ja mu se nagnem na uvo – odgovorim. – Je li tako Miloše?
- Je, je, - potvrdi on, ne znajući o čemu je reč.
U znak zahvalnosti pošaljem mu jedan vazdušni poljubac, a on zapreti prstom.
- Ne dijeli rukoljube… - Izgovori stihove iz svoje pesme. – Znaš, Vaso… Napisao sam joj pjesmu, je li ti rekla?
- Je, je… odgovori i Vasilije, iako pojma nema o kakvoj pesmi je reč.
- E… To je pjesma! – reče i produži ulicom.
- Kakvu pjesmu – upita Vasilije.
- Pa… kaže da sam odrala jarca za bubreg beli… - odgovorih ozbiljno.
- Ju! – reče Vasilije i okrenu se na drugu stranu.
Sedoh na slobodnu klupu i zapalih cigaretu u iščekivanju nove pojave.
Na dva metra udaljenosti, stajala je devojčica od petanestak godina u maminim, za ceo broj većim, cipelama. Klatila se na visokim potpeticama, a na nožnom zglobu se sijao zlatni lančić s nanizanim srcima, ispod kojega je izvirivao lik istetoviranog delfina.
Desnom rukom čvrsto drži torbicu stisnutu pod miškom, a levom prelazi preko usana  sunčanim naočarama, koketirajući s momkom koji je, zadubljen u neku školsku knjigu, nije primećivao.
Primetiše je, zato, penzioneri, naslagani na klupi preko puta mene.
U teškoj tišini, odmeravaju je od glave do pete, s izrazom lica kojeg imaju mala deca kad ukake pelene, a znaju da se to ne čini.
Njihovu hipnotisanost, s vremena na vreme, prekine neki od njih, teško uzdišući ili brišući čelo belom, uštirkanom maramicom.
Devojčina majka ostavi knjigu koju je listala, prihvati je za ruku i trgnu za sobom. Ona samo cupnu i ne skrečući pogled sa mladića, koji je i dalje listao svoju knjigu, mrskim korakom krenu za njom.
Na šetalištu, ispred i iza šatora, trgovci knjigama i jalovi kupci.
Tek poneki besposleni pisac obilazi štandove sa policama na kojima stoje i njegove knjige. Krišom pomiluje korice, ispravi je i isturi na mesto gde se bolje vidi. Onda razočarano pogleda u štos uredno naslaganih knjiga s njegovim imenom, odmahne rukom i razočarano se udalji. Na putu ka prvoj kafani, s gađenjem gleda u zlatna slova na naslovnim stranama knjiga Nore Roberts i Paola Kuelja i mrmlja sebi u bradu.
- To književnost…To…? Serem im se u usta…
Na sredini šetališta graja.
Pisac, koji voli misliti da je to, stoji tako da ga ljudi moraju obilaziti ili preskočiti ( uvek učine prvo) i drži svoju knjigu bez ISBN-a visoko uzdignutu i, kao, zadubljen u čitanje, zabada lakat u rebra prolaznicima.
- Oh, pardon! – izvinjava se. – Začitao sam se…
Neko ga samo pogleda, neko odmahne rukom, a neko, čak, pogleda i knjigu koju on drži u ruci kao kap vode na dlanu.
On pocrveni, lice mu se ozari od sreće i ako je reč o starijoj dami, započne razgovor.
- Znate, šteta je da dama poput vas ne pročita ovu knjigu ljubavi… Evo, pokloniću vam je, jer ste neodoljivi!
Ona se polaskano nasmeši prekrivajući dlanom usta, da se ne vidi rasklimana zubna proteza.
On izvadi Pelikanovo nalivpero, koje je dotle stajalo u džepu košulje, i žmirkajući važno reče:
- Kako ste rekli da se zovete…?
Ona kaže svoje ime, kao da ga je već jednom rekla, a on, s dostojanstvom književnika, napiše na knjigu svoju prvu posvetu.
Koža mu u trenu naraste za dva broja kada ona, u susretu s prijateljicom desetak metara niž niz ulicu, prstom uperi u njegovom pravcu, turajući joj knjigu pod nos da pokaže razmuljanu tintu na uvodnoj strani.
Na kraju ulice, baš između crkve sa zlatnim krovovima i kulturnog centra Banski dvor, stoji šator s polovnim knjigama.
Mladić iza štanda lista neku knjigu filozofije, nezainteresovan za ruke koje se pojavljuju iza polica, ili  prste koji listaju stranice. Duga kosa svezana u rep, brada stara dva meseca, iscepane rifle i patike koje su bile nove pre koju godinu.
Njegov štand je, obično, smešten ispred hotela “Bosna”.
U bašti hotela, skupljaju se pisci i novinari, a on stoji na asfaltu što cvrči od vrućine.
Deli ih živi zid od čempresa.
Oni su trgovci snovima. On trgovac knjigama.
Oni piju kafu i pričaju o knjigama. On piše na vrelom suncu.
Oni preziru sunce, on ljude što žmirkaju na svetlosti.
On ne voli posvete, a na njegovim romanima nema zlatnih slova kao na naslovnim stranama Nore Roberts.
Oni su napisali dvadeset i dve, antologijske pesme.
On je napisao trilogiju o Banjaluci.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify