verify

Feb 23, 2011

DRUM SOLO FOR 12. BIRTHDAY by Gavrilo Juzbasa.wmv

Feb 22, 2011

BALKAN EXPRESS - Više vole one druge


Balkan Express, studio ATV, Banjaluka

                                                                                                    Liverpul je imao Bitlse.  
LA ima Peperse.
Banjaluka ima Balkan Express.
Da živimo negde dalje, sad bih završila tekst.
Ali, ne mogu jer živimo na Balkanu, a Balkan Express je balkanska priča, stasala svirajući obrade stranih pesama među bodljikavim žicama SFOR-a.
Zapravo, oni su prva i jedina institucija rock muzike u Banjaluci.
Monument posleratnog vemena. Uspomena na dane kada su našom zemljom patrolirale vojske svetskih sila. Na njihovim svirkama publika je nosila šlemove, pancire i vojne čizme. Žalosno, ali istinito je da bi malo šta ostalo od rok muzike u ovoj zemlji da nije bilo stranih vojnih sila.
Ne zato što mi ne znamo šta je dobra muzika, nego što su rokeri „gradska raja“, a navala ruralnog stanovništa je bukvalo pregazila obeležje grada i donela sa sobom nove kulture, kojima u gradu nije mesto. I umesto da se stanovništvo prilagodi uslovima u kojima živi, desilo se suprotno. Gradom je zavladala ruralna kultura, a predstavnici tog pravca su bili pevači i grupe poput Baje Malog Knindže i Jandrinog Jata.
Klub "Onazis", srušen 2003. godine. Nastup benda "Tanker".
Takvom stanju je doprinela i podrška „starih“ rokera, kao što je, svojevremeno, bio slučaj kada je Bora Đorđević podržao papazjaniju od benda Minđušari i javno podržao „angažovanu poeziju“ Baje Malog Knindže, koja je veličala selo i seoski način života.
U takvim uslovima, bend poput Balkan Expressa, ne bi imao nikakvu šansu da opstane, da nije bilo publike u vojnim bazama, koja je bila distancirana od kulturnog poremećaja naših prostora.
U svakom slučaju, Balkan Express je prvi pokušao obnoviti rok scenu u Banjaluci, otvaranjem muzičkog kluba „Onazis“ u septembru 2000. godine.
Pored Balkan Expressa, u klubu su nastupala poznata imena sa prostora bivše Jugoslavije kao što su: Rambo Amadeus, Neverne Bebe, Negativ, Damir Urban, Madam Piano, 357, Bjesovi, Kristali, Bili King itd., ali i  alternativni bendovi iz US, Italije, Finske, Danske, Češke, Holandije. Kroz klub su prošli skoro svi tadašnji bendovi: Mane Sagra, Interfector, PLĐ, Tobbaco Bluses Band, Vagabundo, Chicken Jazz Band itd.
Na žalost, pobedio je Mile Kitić, a klub „Onazis“ je srušen 2003. godine.
Ali, ni oni nisu odustali.
Banski Dvor, 2008, Balkan Express i Miona Graovac
Izgubljena bitka nije značila izgubljen rat. I kud lepe sreće da su svi koji su dolazili posle njih pokušavali uraditi isto.
Zanimljivost vezana za ovaj bend je i prisustvo poznatog spikera Darka Gunjića – Gunje, koji je poslednjih petaestak godina, kroz emisije na „BIG“ radiju u javnosti okupljao ljude koji su još uvek gajili rok kulturu, a bend, Balkan Express, pored muzičkog kvaliteta, dobrim delom je stekao popularnost upravo zahvaljujući Gunjinoj medijskoj promociji samog benda.
Trenutno, zvanična izjava benda je da je Darko Gunjić – Gunja „logistika i bek vokal“, šta god to značilo. No, Gunji ću posvetiti poseban tekst, kao rock promoteru ovog grada, pa će nam lično objasniti o čemu je reč.
Na neki način, koncert u Kulturnom centru ”Banski Dvor”, 10.12.2008., označio je drugi deo serijala ove balkanske priče. No, da krenemo redom.

ISTORIJA BENDA

Bend je osnovan u oktobru 1996. godine. Prvu postavu su činili: Momo Nikić (gitara), Saša Nikić (vokal), Golubović Darko (bas gitara), Milić Dejan (bubnjevi) i Arijana Kuzmanović (klavijature).
Bend je u početku svirao iskljičivo obrade stranih pesama u bazama SFOR-a, ali i po klubovima: „Hard Rock Cafe Banja Luka“, „Jazz Club Naima“, „Boomerang“ i „Molos“.
Krajem 1997. bend snima prvi pilot singl „Sam i slobodan“ u studiju „BIG“ radija, kao i prvi spot za istu pesmu u produkciji „BEL“ televizije, kojeg je režirao poznati banjalučki roker,  Miro Janjanin.
Album „Preporučeno“ sniman je tokom avgusta 1998., u beogradskom studiju „Akademija“.
Sa snimanja spota za pesmu "ŠA LA LA LA".
U oktobra iste godine, album se na tržištu pojavljuje u izdanju „ITMM“ Beograd.
Za pesme „Skakač“ i „Marina“ su 1999. snimljeni spotovi u produkciji „ATV“, a režirao ih je Branko Lazić.
Pored navedenih,  pesme „Ti si ta“ i „Sam i slobodan“ , bile su u vrhu top lista svih značajnih radio i TV stanica u BiH.
Bend ima veliki broj svirki,  kako u BiH (Sarajevo, Tuzla, Gradiška, Brčko, Bihać, Prijedor, Livno, Travnik, Trebinje itd.), tako i na području Srbije i Crne Gore.
Krajem 1999. bubnjar Dejan Milić napušta bend, a umesto njega dolazi Damir Stanivuković. U periodu od 2000 – 2003. bend je bio pojačan pevačicom Jelenom Kuljić, a povremeno i sa klavijaturistom Draganom Mijatovićem. Sredinom 2002. godine iz benda odlazi bubnjar Damir, a menja ga Aleksandar Ivanov – Smaja.
Krajem iste godine snimljen je pilot singl „Ludi konj“ u studiju „Zen“ Banjaluka, kao i spot za istu pesmu u produkciji i režiji „Ćera Video Production“.
Pored koncerata u BiH bend u maju 2003. odlazi na sedmodnevnu turneju po Italiji (Torino, Milano, Venecija). Krajem istog meseca bend napušta basista Darko Golubović, a dolazi Aleksandar Vlajisavljević.
U februaru 2004. godine u bend dolazi klavijaturista Stefan Nikić.
Krajem 2006. iz benda odlaze pjevac Sasa Nikic i bubnjar Aleksandar Ivanov,a pocetkom 2007. u bend dolaze Oskar i Damir.


DANAS

Tokom 2007. bend u studiju snima svoj drugi album “ŠA LA LA LA LA”, koji izlazi krajem iste godine, izdavač je  “TREND” produkcija, dok su pesme snimljene u “Oxigen” studiju. Na albumu su gostovali  Joe Coyle ( u osmoj pesmi) i Darko Gunjić – Gunja ( u jedanaestoj pesmi).
Trenutna postava benda je: 



Dražen Pozderović - Oskar




Dražan Pozderović - Oskar (vokal), Rođen je 15.01.1978. u Banjaluci. Pored muzike, bavi se i fotografijom. Njegov opis je da  “u slobodno vreme živi i pušta druge da rade to isto”.
Pridružio se bendu početkom 2007 godine.





Momir Nikić



Momir Nikić  (gitara),
Kompozitor, tekstopisac, aranžer, programer i gitarista. Rođen 25.09.1963. u Banjaluci. Prije Balkan Expressa svirao je u bendovima: Neki Ljudi: 1978 – 1983, Irena 1985 – 1991 (Drugo mjesto na subotičkom festivalu 1985.), Sebastijan 1993 – 1995, Chicken Jazz Band 2000 – 2002.





Aleksandar Vlajsavljević








Aleksandar Vlajsavljević (bas gitara, prateći vokal).
Rođen je 20. 12.1975. u Okučanima.
Prije je svirao u bendu „The Boss“.









Stefan Nikić


Stefan Nikić (klavijature), Klavijature, prateći vokal. Rođen 31. VIII 1988. godine u Banjaluci.
Pobjednik I Đurđevdanskog festivala sa kompozicijom „Kad stane rat“, kao i prva nagrada publike na II Đurđevdanskom festivalu.
Završio srednju muzičku školu „Vlado Milošević“.
Student Akademije umjetnosti u Banjaluci-muzički odsek.
Svirao u bendu Kamena Dama. Uzori su mu  John Lord, Greg Manzarek, Keith Emerson, Tony Banks, Rick Wakeman, Bach.


Damir Stanivuković






Damir Stanivuković (bubanj), rođen je 1965. u Banjaluci.
Završio je osnovnu i nižu muzičku školu. Zvanična biografija je da je Damir „kao mali pokazao interesovanje za poljoprivredne instrumente-harmonika and tanjirača“.
Prvi put se bendu pridruzio 1999.  i svirao do 2002., da bi mu se ponovo priključio 2007. u Kranjskoj Gori.







Darko Gunjić - Gunja



Darko Gunjić-Gunja (logistika i bek vokal).
Rodjen 18.04.1969 god. u Banjaluci.
Jedan od najpoznatijih radio voditelja u Banja Luci, i kao što rekoh, o njemu ćemo malo više drugi put.




 Priču o Balkan Express-u ću najbolje završiti izjavom Momira Nikića, koju je dao za „Nezavisne Novine“: 


„Kad je bio rat, recimo, mi smo uvijek svirali, zato se bend i zove "Balkan Express", po onom filmu. U nenormalnim uslovima smo svirali i ti kad prebrodiš te uslove, ovo sada je odlično. Banjaluka se gradi, međutim, kada je rok u pitanju loša nam je infrastruktura, nemamo ono što bi trebalo da imamo. Stvar autora i bendova je da sviraju. Čim se otkrije njihov kvalitet bilo bi normalno da snime album, da ga izdaju, da ga promovišu u medijima... Za sada je to sve nekako paušalno. Moja želja je da postoji banjalučka rok scena”.

Eto, zaključak bi bio kako Nikić i ja delimo istu želju.
Nadajmo se da će nam se ostvariti!


IZVORI: (podaci i fotografije)

Feb 17, 2011

AS I FALL – Pobednici ne padaju tako lako


AS I FALL
Mladi banjalučki bend “As I Fall” pripada, meni dragom, žanru “Metalcore”, koji sam od milja nazvala “drekavci”.
E,sad, ko misli da je lako kontrolisati “scream” i “growl” tehniku pevanja, neka proba sam.
Ali u kupatilu, daleko od ljudi čije bi živce i bubnjiće mogli povrediti.
Zapravo, što se radi s ljubavlju, nije teško, a ovaj način pevanja je  čak i tada naporan. Pokušala sam jednom i završila s kamilicom pod nosom i burovim oblozima na vratu.
Ovu grupu svrstavam u kategoriju budućih zvezda našeg regiona iz više razloga. 
Dario Glavonjić
Prvenstveno zato što mnogo i naporno rade na svojoj promociji i što im ništa nije teško da bi svetu pokazali ono što rade.
“As I Fall”, bez obzira na značenje njihovog imena, nije bend koji lako pada. Čak i kada se to dogodi, oni ustaju i idu napred. Ponašanje za svaku pohvalu.
Napor da izađu iz regionalnog nivoa je još jedna od odlika, koje nisu karatkteristične za naše muzičare, no, jasno je da ovaj bend teži širim vidicima.
“As I Fall” je osnovan u maju 2009. godine u Banjaluci, ali već u decembru svira kao podrška na promociji albuma sarajevskog festivala “Festival of Mutilation”.
U tom trenutku, bend je već imao pet autorskih pesama koje su čekale na snimanje, a snimljene su nekoliko meseci posle, u februaru 2010. godine u Smederevu, u studiju “Paradox”, koji je vlasništvo Srđana Brankovića, gitariste benda “Alogia”.
U albumu pod nazivom “Memory of a cold day”, nalazi se pet pesama: “Dare”, “Before Us”, “The Inexistent”, “Collapse” i možda njihova najbolja pesmu s tog albuma, “Hands of  Sorrow”.
Milan Popović
Album je dobio dobre kritike, nakon čega su usledile i svirke, kako u Banjaluci, tako i u gradovima u okruženju, Crkvenici i Sarajevu.
Bend se tada prijavljuje na “Zaječarsku gitarijadu” i, neočekujući, ulazi u uži krug od dvanaest takmičara.
Posle mnogo godina, banjalučani trijumfuju u Zaječaru i po oceni stručnog žirija, osvajaju prvo mesto.
Za bend je to bio šok, iznenađenje i čast, velika nagrada za naporan rad, koja im je dala snage da nastave raditi i da se bace na pripremanje novih pesama za sledeći album.
“As I Fall” je bio i jedan od bendova koji su nastupili na humanitarnom koncertu  za poplavljena područja Semberije.
Trenutno su u pripremanju novog albuma, a snimili su i svoj prvi oficijelni video za novu pesmu “Mindless”. Nadaju se da će album biti objavljen tokom ove godine.
Što se tiče članova benda pojedinačno, ono što iskače u prvi plan je sigurnost s kojom vladaju instrumentima. Naprosto su odlični, imaju čvrst i jak zvuk, a aranžmanski je očigledno da su im uzori neki od svetski najjačih metal i hardcore bendova kao što su “A City Serene”, “The World Alive”, “In Hale Exhale”, a, po mojoj proceni, najbliži su aranžmanima bendova “Underoath” i “Blind Witness”.
Dražen Kecman
Pretpostavljam da bi se svetskim aranžmanima još više približili, ukoliko bi imali ženske back vokale, ali je poznato da je u našoj sredini teško naći devojke koje su spremne upustiti se u avanturu zvanu metal, a kamo li žanr u kome se nalazi “As I Fall”.
Inače, bend su osnovali Dražen Kecman, Miroslav Golubović i Žarko Jež, koji su svirali zajedno pet godina u bendu “Ixodes”. Odrasli su zajedno, a kako nisu mogli da utvrde u tom bendu pravac koji žele da sviraju, Dražen pravi bend u kome će se svirati metalcore kao trenutno najpopularniji oblik metala.
Tako je nastao “As I Fall”.
Bendu se priključuje Dario Glavonjić kao vokal i Miodrag Vujinović kao druga gitara, koji napušta bend odmah po snimanju EP-a u Smederevu.  
Na njegovo mjesto dolazi Milan Popović, bivši član benda “Monument”.
Miroslav Golubović
Trenutna postava benda je:
Dario Glavonjić, rođen 25.08.1990. Dario je vokal, ali vodi računa i o čitavoj organizaciji, promocijama, nastupima, pravi tekstove i vokale.
Drazen Kecman ( gitara)  rođen je 22.08.1985. Pravi sve pesme i pomaže pri organizaciji i promociji.
Milan Popovic (gitara)  rođen je  04.02.1984. i poznat je po “začinu” na svakoj pesmi koja se uradi.
Miroslav Golubovic (bass gitara)  rođen je 26.10.1986. godine. U bendu je poznat kao čovek s idejama i dobrim savetima oko koncepcije i aranžmanskog dela pesme.
Žarko Jež je bubnjar, rođen je 29.04.1987. godine i “odgovoran” je za neobične deonice na bubnjevima.
Kao što se vidi iz priloženog, bend “As I Fall” nema nikakve veze s padovima, niti namerava imati, jer, kako narod kaže, pobednici ne padaju lako!
Budite sigurni da neće ni ovi, a ako im se pad i dogodi, niko to sem njih neće primetiti.
Uostalom, uverite se sami u Novom Travniku, 19. marta.
Ali, molim vas, ne pokušavajte to kod kuće!
Žarko Jež

Feb 14, 2011

ISPAD miriše na anarhiju




Ispad
Volim reč “anarhija”.
Podseća me na elegantno uže, koje nas može izvući iz bezdana.
Ili obesiti.
Dramatično i privlačno, u svakom slučaju.
Živimo, dišemo, hodamo banjalučkim ulicama, nadajući se da će s neba pasti kakvo uže. Ili da će se naći neki, “ludi” anarhisti, koji će srušiti vladu, političare pobacati u bunar, a nama napuniti prazne guzice.
Samo vi sanjajte.
A, kada se probudite, okrenite se na drugu stranu i ponovo prekrijte ćebetom preko glave. Da zadržite san.
Ali, ima i onih koji nisu skloni snovima.
Da li zbog kratkog ćebeta ili zbog nesanice, stvarno ne znam, ali znam da su oni podkultura nepostojeće kulture, razbijači nepostojeće scene. Haos je njihov lajtmotiv. Kritika nekulturne kulture im je začin uz kasnu večeru.
Oni nisu skloni snovima, ali jesu ispadima.
Naravno, govorim o banjalučkom punk-rock bendu “Ispad”.
Ispad
E, sada, da ne bih ispala baba-sera prema drugim bendovima, moram reći da vas sve volim, svi ste mi dragi, ali postoje razlozi zašto favorizujem “Ispad”.
Zato što duboko dišu punk, a punim srcem žive rock.  Oni nisu svirači punk - rock muzike. Oni su punk-rock muzika.
Zato što osećaju instrument koji sviraju. Deo su njega.
Zato, što sam gledala kako Suvi uskače na binu da pomogne za mikrofonom klincu što mutira, a svoje najveće blago, svog Gibsona, daje u ruke klincu, koji zaljubljeno gleda u žice.
Mislite, to je malo?
Pa, pokušajte, onda,  od prosečnog gitariste zatražiti gitaru. Neće vam je dati. Samo veliki i oni koji će to biti,  imaju toliko srce da osete vašu ljubav.
Basista Milan? Ako počnem opisivati njegovo sviranje, tekst će se pretvoriti u čistu reklamu. Poslušajte neku njihovu pesmu, ako kojim slučajem niste, to će biti dovoljna reklama.
Treći član benda, Draženko Kopuz, posebna je priča. Predlažem da na njihov sledeći koncert odete malo ranije, dok Kopuz priprema bubnjeve za svirku. Shvatićete o čemu govorim. Ako se dobar majstor vidi po alatu, onda njega svrstavam u red virtuoza. A, sasvim subjektivno, smatram da je trenutno najbolji bubnjar u Republici Srpskoj.
I mada ne znam koga bih od njih posebno izdvojila, svi su odlični, moram izdvojiti tematiku tekstova, koji su me, u prvom redu, zainteresovali kao književnika.
Ispad
No, o tome nešto posle, da ne bi bilo da sam puno pričala, a nisam ništa rekla.
Bend “Ispad” je osnovao 2002. godine, u banjalučkom naselju Budžak, Nikola Suvajac – Suvi, pevač i gitarista. U prvoj postavi su bili basista Krupi i Gogi na bubnjevima.
Kažu da je to bio užas od ekipe, koja je svirala po uzoru na “KUD Idijoti” i “Pekinške Patke”, sa još užasnijim instrumentima. Imali su nagoren bas sa nekog ratišta, bubnjeve iz 60 – tih, na kojima nije bilo pola delova, a gitaru su sklepali maturanti Elektro škole.
Draženko Kopuz
Posle samo nekoliko meseci teškog rada, isto leto, imali su svoju prvu svirku u Mlinskoj Rijeci, pred, oko, 600 ljudi. Iz njihove priče, lako je zaključiti da su se živi ukenjali.
I nastavili svirati.
U međuvremenu, bend nisu zaobišle turbulencije i nesrećni slučajevi. Krupi je odustao, a bas je preuzeo Gogijev brat, Zoki.
I krenulo je fino.
Nabavili su bubanj i instrumente, a onda ih je pokosila tragedija. Gogi, bubnjar benda, gine u saobraćajnom udesu. Nastaje pauza.
Tada na scenu stupa novi bubnjar, Draženko Kopuz.
Zoki, brat pokojnog Gogija, odustaje od sviranja. U bend dolazi Feđa.
Nikola Suvajac-Suvi
U toj postavi 2004. godine snimaju svoj prvi album “Moj anarho bunt” (Rekla sam vam da mirišu na anarhiju).
Teško je dati podatke o tome gde, s kim i kada su svirali. Ne znaju to ni sami.
Svirali su.
Mnogo i svagde. Po klubovima, kafanama, festivalima…
Posle dve godine 2006. snimaju i drugi album “ Eš Daunov Sindrom”, a godinu dana posle, 2007. godine, Feđa odlazi iz benda, i zamenjuje ga basista Milan.
Od tada je sastav benda isti, a u pripremi je treći album.
Tematika tekstova je šarolika.
Ima zajebantskih tekstova, ali i veoma ozbiljnih, koji se bave socijalnim pitanjima, vremenom u kome živimo, pojavama koje nas unakazuju.
Punk, kao subkultura, samim je svojim bitisanjem okrenut takvim pitanjima, ali “Ispad” opisuje socijalne teme  kulture banjalučkog područja.
Draženko Kopuz
I da to ne znam , lako je pogoditi po stihovima kao što je “ …Daleko je sutra, duga je noć…” iz pesme “Umoran sam”, ili tema “debelih guzonja” u pesmi  “S’druge strane”, redaju se dalje i  ljubavne pesme,  pesme s urbanom tematikom (“Čuvar Baterflaja”), ali i rugalice tipa “Džoni Roten”,  pesma, koja zavidi pevaču iz benda “Sex Pistols” i njegovom načina života, koji ni u najluđim snovima ne bi bio moguć u našim uslovima.
Naoko prosta i jednostavna pesma, suštinski vidovnjačka u pesimističkom maniru.
Drugim rečima, svest uspešnog gitariste i pevača u našoj regiji, unapred je pripremljena na činjenicu da svirati i pevati možeš najbolje što znaš, a kao Džoni Roten nikad nećeš biti.
San u kome neko ostaje, a u koji neko i ne ulazi.
I da se poslužim stihom iz, meni najdraže, njihove pesme: “Ne vidim kraj…”.
Bar ne, kada je ovaj bend u pitanju.

Feb 9, 2011

MY LAST SUICIDE – Anđeli i đilkoši


My Last Suicide

Kada pogledate ovu sliku, šta vidite?
Društveno nekorisne parazite? Dripce, propalice, neradnike, hašišare, kosijanere, kriminalce? Darkere, pankere, metalce, guzonjine sinove? Grupu bezveznjaka, dokoličara i alkoholičara...?
Čuli ste ih? Škripe, cvile... Da nisu satanisti...?
Ako ste pomislili bilo šta od navedenog, onda ste u duši  matori kenjci i nema potrebe da dalje čitate tekst. Nije za vas.




Možda su ovi momci za mame, tate, babe, dede i prve komšinice anđeli, možda su za strance samo đilkoši, ali ono što im niko ne može osporiti je da su borci i sjajni mladi muzičari, čisti alternativci, rekla bih.
Njihovo ime je „My Last Suicide“, melodic death metal bend iz Banjaluke.
Sasvim adekvatno ime vremenu i prostoru u kom se bore za opstanak. Tako, otprilike, izgleda  život muzičara u našoj regiji. Samoubojstvo na Sizifov način. Taman se ubiješ, pa te neko oživi, a onda sledi obnavljanje jebenog procesa. Beskonačnost.
Čini se da to njima ne smeta.
Sviraju, ubijaju se, ožive, pa opet sviraju, kao pravi Eolovi sinovi.
Goran Marić
Banjalučka učmalost im je živote pretvorila u stvar navike. Ne i muziku. Muzika im nije navika, nego potreba.
„My Last Suicide“ je bend oformljen u martu 2009. godine u Banjaluci. Zvukom teže ka švedskoj „Old melo death“ školi.
Ideja im je da sviraju autorske stvari, u čemu napreduju polako, ali sigurno. Za sada imaju demo snimke autorskih pesama „Ignored“, „Betrayed Souls“, „North“ i „In Memoriam“.
Trenutno pripremaju EP prvenac sa pet pesama, koji nameravaju objaviti do proleća, ali to zavisi od finansijskih mogućnosti. Ako dobro otplešu neki od indijanskih plesova, pa im s neba padne sponzor. Nadam se da će usavršiti taj „ples kiše“.
Ali, da vas upoznam i sa članovima benda.







Goran Marić je gitarista. Rođen je u Zagrebu, 14.08.1988. godine. Ubrzo je doselio u Banjaluku. Prvu akustičnu gitaru je nabavio s petnaestak godina, kada se prvi put i susreo s akordima. Pronašao je instruktora i nastavio s radom. Onda je skupljao novac za električnu gitaru i ubrzo počeo svirati po uzoru na Metaliku, Panteru i slične bendove. Priča je imala logičan sled. Istomišljenici su osnovali grupu “Pandora” ( današnji “Pasiv”), gde je upoznao sadašnjeg bubnjara. Zbog neslaganja u muzičkim pravcima, okupila se druga ekipa muzičara i osnovala bend “My Last Suicide”. Goran za ovu grupu kaže da tu rade autorske stvari i sve ono o čemu je on nekada maštao.
Danijel Knežević





Danijel Knežević je basista grupe. Trenutno studira geografiju, ali sviranje bas gitare vidi kao najvažniju stvar na svetu. Sviranjem se počeo baviti pre nepune tri godine. Kaže, tek tako. Ničim izazvan. Zadovoljan je s onim što rade, a uzori su mu bendovi “In Flames”, “Amon Amarth”, “At the Gates” i slični.
Dado Golubović



Za “vrištanje” u grupi zadužen je Dado Golubović. Rođen je 30.03.1988. u Banjaluci, u, kako reče, “mirnoj i kulturnoj” porodici.
Dado voli pričati anegdotu da se s muzikom prvi put sreo dok je na tatine kasete AC/DC presnimavao hitove gupe “Colonia”. I dok je tata sakrivao kasete od uništavajućih prstića svog sina, Dado se pitao šta to stari vredno vidi u tim vrištećim budalama. Danas i sam radi mnogo na svom “Scream” i “Growl” načinu pevanja. Sada misli da nije reč o “vrištećim budalama”, nego o velikom daru i ogledalu umetnosti. Ne povodi se za uzorima, pokušava biti samo svoj. Kaže da živi u metalu i živeće ga večno, jer je i metal sam po sebi život.
Aleksandar Talić
Aleksandar Talić svira gitaru i rođen je Mariboru (Slovenija) 23.10.1987. godine. Prvu akustičnu gitaru je dobio za četvrti rođendan. Nije ga mnogo zanimala. 1992. ratne godine sa roditeljima doseljava u Bosnu. Odrastanje u teškim uslovima, ratu i društvenim problemima, uticalo je na izgradnju njegovih stavova prema svemu, pa i prema gitari. Od šesnaeste godine svira, ili kako kaže: “Sviram, dakle, postojim”!
Nema naročite uzore, samo ustaljen optimizam i borbenost.







Aleksandar Zrnić je postao bubnjar tako što nije mogao naći bubnjara za svoj prvi bend. Odložio je gitaru i uzeo palice u ruke. Nije pogrešio, sjajno mu ide.
Aleksandar Zrnić
Još uvek je srednjoškolac i ide u Tehničku školu. Rođen je u Banjaluci 09.03.1992. godine., a njegov prvi nastup je bio sa bendom “Logic System Disorder”, u “Music Hall”-u, u julu 2008. godine. Tu se prvi put susreo sa kritikama. Dobrim i lošim. Od tada je počeo vežbati mnogo više i nastavio s  radom. Do sada je radio sa četiri benda, “Egonay”, “L:S:D:”, koji više ne postoje, a još uvek svira u bendu “Pasiv”, pored benda “My Last Suicide”. Radi i na jednom projektu s gitaristom benda “Masque Of Betrayal”.
Pored sviranja, veoma je aktivan u promociji bendova, volontiranjem na festivalima, organizovanjem koncerata i sl. Sluša mnogo različite muzike, ali prednost daje muzičkim dešavanjima na sceni Srbije, Hrvatske i BiH.
Eto, ubeđena sam da će se o bendu “My Last Suicide” još mnogo toga čuti. Jedini način da se uverite u ovo što sam vam napisala jeste, da dignete svoje cenjene stražnjice iz stolica u kojima sedite, i da se pojavite na njihovoj svirci 19. februara, u Prnjavoru.

Feb 6, 2011

BANJA LUKA ROCK UNDERGROUND



Smešan naslov. Ne bi bio da je reč o bilo kojem drugom gradu, sem, Banjaluke.
Mi nemamo rock scenu, odakle nam, onda, „Underground“?
Mislim da je ovo jedini grad u regiji, koji nema žute novine, skandale, niti muzičku scenu poslednjih petnaestak godina.
Draženko Kopuz (Black Box, Ispad)
Bilo je, tu i tamo, individualnih pokušaja da se pokrene mrtvilo, ali niko nije dugo izdržao. Ljudi, koji bi se mogli nazvati veteranima nepostojeće banjalučke rock scene su Miro Janjanin i grupa „Viteški Ples“, koja se tokom godina pretvorila u sve, samo ne u viteški ples i pojma nemam gde su nestali, i Darko Gunjić-Gunja s grupom „Balkan Express“, koji su, hvala Bogu, još živi i zdravi i „rockaju“ kako treba.
Problem Banjaluke nije u lošim muzičarima.
Čak naprotiv, mnogo je sjajnih mladih muzičara, o kojima se ništa ili sasvim malo zna, uglavnom u drugim gradovima. Sarajevo bolje poznaje banjalučke muzičare, nego što to zna Banjaluka! Što više, Sarajevo ustupa prostore banjalučkim muzičarima, jer nemaju gde nastupiti u svom gradu!
Koliko god subjektivno izgledalo, smatram da je malo bubnjara kao što su Draženko Kopuz ( koji svira u nekoliko bendova, a što je česta pojava u gradu) i Aleksandar Zrnić, ženskih vokala poput Mione Graovac, ili muških, kao što je Toni Popović, gitariste kao što su Dragan Moconja i Igor Dragelj, basiste poput Danijela Kneževića ili mladog Zlatka Bahtijarevića.
Naravno, svako ima svoju listu omiljenih, ovo je moja (rado ću saslušate i druge predloge).
Ne nedostaje nam ni rock bendova: Black Box, Ispad, Tanker, My Last Suicide, Alter Ego, Four Roses, Sopot, As I Fall, Pasiv, Heaven Rain, Dronjak, Picin Park, Neuro, RGK, Monument, Patricks, Glazgov Kolac, Terminal, Dislokacija, Grupna Terapija, Debela Berta, Klikeri,Spidfrik ...
Sigurno je da ću neke nenamerno izostaviti, jer, nema rock scene – nema ni popisa bendova!
Možda je ovo dobra prilika da se jave oni, koje nisam pomenula, a i oni koje jesam, vreme je da se napravi lista banjalučkih rock muzičara.
Ako ima dobrih muzičara, dobrih bendova, u čemu je onda problem?
U sredini u kojoj žive! U ukusu slušalaca koji su ogluveli od turbo folka, pa da im bubanj nabiješ na uši, ne bi čuli ništa sem Cece, Jece i Vece!
Da, gospodo, nisam parlamentarna, niti demokratski nastrojena, sita sam turbo folka, narodnjaka i sistema
Zlatko Bahtijarević (Dronjak Band)
vrednosti, koje ti pravci za sobom nose.
Ukoliko imate nešto protiv, slobodno kliknite na opciju „Unfriend“ u nekoj od socijalnih mreža na kojoj me nađete.
Dalje, problem je i u sistemu školskog obrazovanja, jer, kao što reče nastavnica muzičkog obrazovanja mog mlađeg sina : „Tišina! Kakav si ti roker i kakva je to umjetnost! Valjda ja znam šta je muzika!“.
Naravno, nije ga uvrstila u „svoj“ orkestar, jer u njemu nema mesta za,  tamo – nekog, bubnjara, iako je to najmlađi bubnjar u našoj nevelikoj državi!
Ovo nije izoliran slučaj, samo mali primer iz ličnog iskustva.
Mladi muzičari u ovoj sredini dobijaju podršku samo ako perfektno odsviraju Užičko kolo, a ako se, ne daj Bože, unesu mal
o dublje u punk, hard, heavy, melodic ili neki drugi rock pravac, odmah će biti proglašeni klošarima i narkomanima.
Divno!
Samo još neko da mi objasni kako da ti klinci skupe novac za drogu, sem, ako ne sviraju folk? Pa, jedva skupe novac za instrumente i iznajmljivanje prostora za vežbanje.
I to kakvih prostora!
Memljivih podruma sa zidovima koji su oblepljeni kartonima od jaja ( to je, kao, zvučna izolacija), na trešinama od bubnjeva i razglasima koji dreče i paraju uši. Ali, ne kukaju, srećni su kada sviraju, kada čuju ritam i distorziju.
Antonio - Toni Popović (Four Roses)
Pa, šta činiti?
Kako se barem približiti Beogradu, Zagrebu i Sarajevu?
Postoji samo jedno rešenje. 
Napraviti, konačno, jebenu listu bendova i muzičara!
Okupiti se negde i pozabaviti zajedničkim interesima.
S obzirom da blisko sarađujem s festivalom „Banja Luka Rock Open Air“, pouzdano znam da je organizator na sto strana, od svih ministarstava, tražio da se podrži banjalučka rock scena, u smislu da se 22. juna 2011. godine, uoči samo festivala „Banja Luka Rock Open Air 2011.“ podrže banjalučki muzičari i da taj dan bude posvećen Banjaluci i njenim muzičarima, tačnije, da tog dana nastupe isključivo banjalučki bendovi, a da se od nastalog materijala snimi album, na kome bi se našli svi izvođači.
Koliko sluha će za to imati nadležne institucije, videćemo, ne bih unapred da pljujem. Imaću dovoljno vremena za pljuvanje posle festivala.
U međuvremenu, sanjam kako će se dogoditi neka prirodna katastrofa, koja će pokrenuti svest ljudi u Banjaluci i uticati na njih u dovoljnoj meri da prestanu odmagati, ako već ne žele pomagati mladim umetnicima.

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify