verify

Jun 25, 2010

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010. - NOĆ PRVA-


"Atlantida" iz Beograda

           Nebo se scrnilo, temperatura spustila, klinci leno vukli do bine. Policajci stišavali tonsku probu.
            Početak nije izgledao obećavajuće.
            Veče je otvorila grupa „Alter Ego“ iz Gradiške.
            Na zaštitnu ogradu su se navalili klinci u svom prvom izlasku. Uglancani, sjajni, s prikrivenim aknama i velikim osmehom.
            Zavrištaše.
            Do dolaske prijedorske grupe „Motherfynky“, raspoloženje se popravilo, nebo razvedrilo, a temperatura podigla za par stepeni.
            Vrisak devojčica i jurka po travnjacima je označila dolazak grupe „Atlantida“ iz Beograda. Prvi put u Banjaluci, a već okruženi obožavateljima. Na samom nastupu, Nemanja Savić, vokal grupe, silno me podseti na Zdravka Čolića iz mlađih dana. Isti osmeh i harizma. Neki novi klinci...
            U 20.30 h je održana i prva press konferencija. U kratkom govoru, sve prisutne je pozdravio direktor festivala, junak i organizator cele priče, Boško Beuk, vidno zadovoljan tokom događaja. Boriša Pavlović („Alter Ego“), Miljan Sredić („Motherfunky“) i Nemanja Savić (Atlantida), podelili su s nama svoje prve utiske. Radost prisutnosti dominirala je u njihovim izjavama.
            Drugi deo večeri je krenuo prilično stresno.
            Momci iz grupe „Vatrene Ulice“ iz Hrvatske, prvi put su nastupali u Banjaluci, i vidno nervozni, doživeli peh. Posle pucanja žice na bas gitari, posuđena im je nova, a onda je u pevaču Goranu Filipančiću, zvanom Fila, takođe pukla neka žica.
            „Držali su nas na granici četrdeset i pet minuta. Srušićemo ih. Jebeš granice!“- viknuo je u masu, koja ga je shvatala u potpunosti.
Borko Basarić, Goran Filipančić – Fila, Savo Nikić ( „Azil 5“), D.K.J.
            Nastao je vrisak, a Fila je je zapevao pesmu „Dok padaju glave“ u svom anarhističkom stilu. Bravo Fila!
            Do izlaska novosadske grupe „Azil 5“ na binu, masa je već bila užarena, a na njima je bilo da je zadrže takvom.
            U međuvremenu, u VIP delu su se skupili bendovi, pratile su ih kamere i novinari.
            Na drugoj press konferenciji, između Borka Basarića i Save Nikića ( „Azil 5“), sedeo je Goran Filipančić – Fila ( „Vatrene Ulice“), a složnost njihovih izjava me podseti na neke lepše dane. Muzika zaista ruši sve granice.
"Myland"
            Pridružili su im se i dugokosi momci iz Milana („Myland“) Hox Martino i Franco Campanella, oduševljen svime i svačim što su zatekli u našem malom gradu. Franco je Banjaluci poslao poruku: „Iznenađen sam entuzijazmom i radošću koju sam zatekao u Banjaluci, želim da našim dolaskom podržimo vaše nastojanje da živite u miru“.
            Sasvim neslužbeno, Hox i Franco su ispričali da nikada u životu nisu doživeli veću dobrodošlicu i da su tokom dana u gradu bili šokirani, jer im se posle predstavljanja u jednom lokalu stol u tri sekunde napunio pićem koje su im slali prisutni. „ U Italiji vlada sebičnost, svako brine svoje brige, a vaš život je toliko radostan u svojoj jednostavnosti da ne mogu verovati“ – rekao je Hox, duboko dirnut.
Hox Martino i Franco Campanella („Myland“), Clea ( Osmi Putnik), D.K.Juzbaša
            No, najveću pažnju medija su izazvali Dean Clea i Dado iz hrvatske grupe „Osmi putnik“. Po njihovom opuštenom ponašanju, lako je bilo zaključiti da su se u Banjaluci već udomaćili i da tačno znaju gde su i šta će se dogoditi kada izađu na binu.
            Vrisak iz mladih, banjalučkih grla, željnih muzike i rušenja granica.

Jun 20, 2010

OTVORENO PISMO MINISTRU ZA PROSVETU I KULTURU, ANTONU KASIPOVIĆU

Poštovani,

Pročitavaši pre par dana Vašu izjavu, umetnik u meni je zaplakao, a čovek odlučio reagovati otvorenim pismom.
Naime, 11.06.2010. jedanaest odličnih učenika sa područja istočne Hercegovine dobilo je po računar u okviru akcije „Računari za odlikaše“, koju su pokrenuli Ministarstvo prosvjete i kulture RS i banjalučka firma „PC Info“.
Vest za svaku pohvalu. Samo da nije reč o Vama, ministru, koji se nekad nalazio na poziciji direktora Marketinga Javnog RTV servisa BiH i koji odlično zna šta je marketing, a šta reklama.
U ovom slučaju, gospodine ministre, Vi ste direktno reklamirali gospodina Gorana Kosa, vlasnika i direktora firme „PC Info“, a ta reklama je koštala oko 2 000 KM, koliko su koštali polovni računari poklonjeni odlikašima.
Da stvar bude gora, navedenog gospodina ste reklamirali i za 8. mart. 2010., kada ste našem poznatom književnom paru, Stevki Kozić-Preradović i Ranku Preradoviću „poklonili“ sredstvo za rad, odnosno, odgovorili na njihovu molbu da im pomognete.
I u tom slučaju donator je bio gospodin Kos, samo je tada pominjan u okviru druge firme pod imenom „ PC Max“.
Ne znam šta je žalosnije. To, što su Vam se naši najpriznatiji umetnici obraćali s takvom molbom, ili to što ste Vi izreklamirali gospodina Kosa.
Kao građanin i umetnik imam pravo postaviti pitanje:
Koju funkciju vrši gospodin Kos da bi bio tako reklamiran?
Ako je to samo na osnovu njegovih donacija, zašto, onda, ne pominjete gospodina Dragana St. Kisina, koji je organizovao više od 20 humanitarnih akcija poslednjih godina?
Uostalom, sličnih humanih primera imate bezbroj.
Ili, zašto niste napravili aukciju umetničkih radova na kojoj bi umetnici RS skupili novac za kupovinu računara, a ujedno bi se bar po nečemu dobrom pomenuli, umesto što se iza Ministarstva pojavljuju imena privatnih firmi?
Zapravo, postoji nekoliko odgovora koje bih želela čuti.
Na primer, znate li da su naši pisci Branko Čučak i Đuro Damjanović umrli u najvećoj bedi, gladi i neimaštini? Znate li da su i živi umetnici gladni? Pitate li se, kada ste već bili u Trebinju, od čega živi naša najnagrađivanija pesnikinja, Dara Sekulić?
Pitala sam je ja. Tek živi. Nije sita, ni zdrava, zaboravljena od Boga, naroda i Vas, ministre Kasipoviću, koji bi trebali brinuti o umetnicima u ovoj državi.
Objavili ste, jednom prilikom, tekst „Kriv sam“.
I ja ću biti kriva ako Vas ne pitam: Jeste li razmislili o mogućnosti da otvorite javnu kuhinju za banjalučke umetnike?
Ako niste, predlažem da to učinite vrlo brzo, jer ono umetnika što još boravi u ovoj državi, nema mogućnost da zaradi ni za hleb, a o tanjiru pasulja samo mašta jer smo odavno svi na putu Đure Damjanovića i Branka Čučka.
Kada govorimo o piscima, konkursima u toku, zakonima u pripremi, sve akcije koje preduzimate, nažalost, nemaju nikakvog smisla.
Da obrazložim.
Na konkursu Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, izdavači predlažu rukopise i koji „prođu“ dobijaju po dve hiljade maraka za štampu. To znači da će nagrađene knjige biti štampane na najlošijem papiru da bi se uštedela koja markica za plaćanje računa za električnu energiju i vodu, a odštampane knjige u tiražu od 300 i 500 primeraka uglavnom služe za odlaganje vatre u hladnim zimskim mesecima.
Kako je moguće da Ministarstvo radije daje novac za knjige koje se nikada neće naći na rafama, nego da promeni svoj sistem i podrži desetak književnika godišnje sa istom svotom novca? Zar ne bi na taj način skoro svi književnici u istoj deceniji dobili svoju priliku?
Vi, koji se odlično razumete u marketing, znate kako se stvaraju imena. Zašto svoje znanje ne iskoristite i pomognete društvenom sloju u izumiranju?
Takođe bih volela čuti Vaš komentar na Zakon o estradnoj delatnosti i nacrtu Zakona o sticanju statusa umetnika.
Da ne bi bilo kako pod umetnicima podrazumevam samo književnike, tu su i slikari, glumci, muzičari...
Kad smo kod muzičara, zgrozila sam se kada sam čula da Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS nije stalo iz festivala „Banja Luka Rock Open Air“. Naime, direktor festivala, Boško Beuk, objasnio mi je da je iza festivala stao Grad sa mizernom svotom novca, a da od Ministarstva ne očekuje ni fening.
Čak naprotiv, po njegovom mišljenju, na molbu za podršku očekuje odgovor tipa: Niste dostavili kompletnu dokumentaciju!
Znate li da smo, prvi put posle mnogo godina, ovim festivalom dobili kulturnu manifestaciju od regionalnog značaja i da je ovo jedna od retkih prilika u kojima se pominjemo zbog kulture, a ne zbog korupcije?
Kao što vidite, pitanja je mnogo i imaju ih svi umetnici u ovoj državi, bez obzira na to imaju li hrabrosti da ih postave.
U njihovo i svoje ime, smatram da je došlo vreme da Vi, ministar za prosvetu i kulturu RS, ministar u jednoj demokratskoj državi, organizujete i otvorite javnu tribinu na kojoj ćete predstaviti svoj plan kulturnog razvoja naše države, plan kako da održite živima svoje umetnike, tribinu na kojoj će svi umetnici ove države imati priliku da postave pitanje i čuju Vaš odgovor, kakav god on bio.

S poštovanjem,

Daliborka Kiš Juzbaša,
Književnik

U Banjaluci, 20. jun 2010.

Jun 3, 2010

RANDEVU MARKEZA I MOJE BABE JEFIMIJE

"Before death" By Nicolas Wormull (Viña Del Mar, Chile)
Nedavno mi je jedan književnik prosledio Markezovo oproštajno pismo koje cirkuliše net-om. I sama reč „oproštajno“ me naterala na razmišljanje.
Od svih mrskih mi reči, ova je najmrža. Prezirem je.
Šta znači oproštajno?
Da trebam nekome oprostiti, da mi treba neko oprostiti, da sam oprostila, da mi je oprošteno, da si praštamo ili da se opraštamo...?
Ko je toliko velik da prašta i da mu bude oprošteno?
Niti praštam, niti hoću da mi bude oprošteno.
Šta da mi, neko, kaže da imam još jedan dan života? Šta bih uradila?
Prvo sam pomislila kako bih, konačno, skočila iz aviona.
Oduvek to želim, ali je uvek bilo ljudi oko mene na čije sam strahove morala misliti.
Potrebe kolektiva prevladavaju nad potrebama jedinke.
Idiotska rečenica „možeš poginuti“, u ovom slučaju, ne bi imala nikakvog smisla. Da, mogu poginuti, ali neću, jer ću sutra umreti.
Ipak, za skok iz aviona ne bih imala vremena. Jednako kao što ne bi bilo realno poželeti let u svemir, pentranje po Himalajima, jurenje tornada po Zapadnoj obali, potraga za Jetijem i duet s Elvisom Prislijem.
Svoj poslednji dan ne bih provela s porodicom. Morala bih se opraštati.
Eureka momenat je bio da zaključam ulazna vrata, uvalim se u barsku stolicu i stavim flašu „Vodke“ na šank. S limunom, bez leda.
Onda sam shvatila kako samo cmizdre mogu da provedu u izmaglici svoj poslednji dan.
Sledeća ideja je bila da sastavim listu ljudi koji bi me mogli dočekati. Svejedno je da li govorim o raju ili paklu. Ne verujem ni u jednu verziju.
Krenula sam s čukundedom, popom Pantelijom i njegovom ženom Jefimijom.
Ali, ko su ti ljudi? Trebaju li mi nešta predstavljati, sem činjenice da sam od nekoga nastala? Možda je baš ta, čukunbaba Jefimija, kriva što me redovno satiru migrene. O čemu bi pričale? Da je život danas nepravilan splet nesrećnih okolnosti i da nam globalistički makroi kroje gaće po uzoru na svoje izvitopereno telo...?
Da li bi čukunbaba Jefimija mogla prihvatiti priču o psihičkim devijacijama, moralnim nakazama, perverznjacima, nekrofilima, mazohistima, pedofilima, pederima, satanistima i raznoraznim uvrnutim misticima? Kako bi reagovala kada bih joj rekla da su najplaćenije svetske kurve političari? Dušu i telo, ionako, prodajemo svi.
A, čukundeda Pantelija bi me se odrekao u prve tri sekunde našeg poznanstva. Čim bih zapalila prvu cigaretu. Druge sklonosti neću ni pominjati.
Lista odbora za doček, po svemu sudeći, nije prihvatljiva.
Onda sam počela razmišljati o tome šta je to što sam možda mogla drugačije uraditi u životu ili, možda, što mi je žao što nisam uradila.
Nisam napisala „Orkanske visove“.
Nisam izmislila Rubikovu kocku, skejt, rolere, ni atomsku bombu, a nisam osvojila ni svetsko prvenstvo u bilijaru.
Nisam uspela posaditi cveće u bundeve, bundeve u drveće, a drveće u kuću i nisam uspela objasniti ljudima da je manipulacija rečima kreiranje imaginacija i da senzacija ne vredi uloženog vremena i truda.
Jebi ga, nisam čak ni suđe oprala, jer sam, u međuvremenu, umrla.
U razmišljanju mi je prošao dan.



Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify