verify

Jun 10, 2011

MAČKE, KUČKE, MEČKE I LEZBEJKE

Ljudska prava. Prava žena. Ravnopravnost polova. Zastupljenost žena u dnevnoj i stranačkoj politici. Feministički pokreti. Ekstremni feministički pokreti. Mačke, kučke, mečke i lezbejke.
Svaki bogovetni dan mi stižu pozivi za ove ili one aktive žena, manifestacije, akcije, reakcije… I priličan broj kritika na račun moje nemoralnosti, nedemokratičnosti, bla, bla… Kritike se dobrim delom odnose na činjenicu da u javnosti ne podržavam homoseksualce.
Zašto bi ih podržavala? Ličim li ja vama na Jelenu Karleušu? Govorim li svima redom o svojoj seksualnosti, davim li vas pričom o tome kako, kada i s kim se krešem?
Zašto bi onda trebalo da meni neko natura svoje mišljenje i sklonosti?
Ili bih trebala, možda, kao naši političari, pred kamerama  izjavljivati kako je ovo demokratsko društvo, a kada se ugasi kamera, svima redom kresati majku pedersku. Nisam demokrata, niti nameravam to postati zarad lepote opšteg mišljenja. Prosta sam, primitivna, sklona anarhiji i takva nameravam i ostati.
Ne napadam homoseksualce, niti ih branim, naprosto, neka žive kako hoće, krešu se s kim hoće i puste mene da činim isto.
Poslednjih dana imam silnu potrebu da govorim o pravima, ali ne o pravima homoseksualaca, nego pravima muškaraca da budu muškarci.
Sve mi se više čini da je otrcana stara dama, Evropa, pošizila totalno. Elem, niti više znam razliku između žena i muškaraca, niti sam sigurna ko kakva prava ima. Jedino što zapažam je da su upravo muškarci ti kojima se ukidaju prava na ravnopravnost polova. Šminkanje, depiliranje, nosanje krokodilskih torbica. Metro – muškarac, femimen… Gde je granica?
Da li su na pomolu novi Barok i Renesansa, perje, perlice, perike, šminkice…?
Zapravo, pitala sam Bosance u svojoj okolini kako se osećaju znajući da je najatraktivniji ženski model muškarac, njihov zemljek, Bosanac iz Zenice, Andrej Pejić.
U većini slučajeva, reakcija je bila stid. I to onaj teški, nemoćni stid, strah da će svet pomisliti da su svi Bosanci femimen Pejić.
Pita li se neko šta je s pravima tih ljudi? Pravima sasvim običnog, normalnog muškarca, koji se svim silama trudi da ne doživi identifikaciju s populacijom homoseksualaca, transvestitima, metro – likovima, femimenima… Pravima muškaraca koji to žele biti i ostati u svom izvornom obliku, koji ustrojstvo društva, braka i verskih zajednica posmatraju iz perspektive pravila svojih predaka i koji se panično plaše da ne ugledaju svoje sinove u muškom zagrljaju.
Kakva oni prava imaju?
Evo, neću više pričati o njihovoj seksualnosti, spustiću priču na svakodnevni život.
Zašto i kako je moguće da muškarci imaju pet godina duži radni vek, ako podaci govore da žene imaju duži životni vek? Gde je tu ravnopravnost polova?
Šta je s pravima očeva?
Koliko puta ste čuli da je muškarac dobio starateljstvo nad vlastitom decom u situacijama kada oba rodilja imaju istu ili sličnu materijalnu situaciju? Gde piše da su sve žene bolji roditelji od očeva? Poznajem mnogo žena kojima bih rado oduzela pravo da budu roditelji, ali i mnogo muškaraca pored kojih se postidim kao roditelj.
Evo, neću govoriti o ekstremnim situacijama u kojima žene tuku svoje muževe ( a ima i toga), nego o situacijama kada žene sistematski, svakodnevno psihički maltretiraju svoje muževe.
Recimo, šta kada žena ne zna da kuva, pere, pegla, prođu decenije, a ona to nije naučila, niti namerava? Ako joj čovek prigovori, ugrozio je njena prava. Ako uradi sam, onda je papučar.
Stravično se užasavam žena koje imaju običaj da ucenjuju svoje muževe pričom tipa :“Ja sam ti rodila decu, odgojila ih, a tebe nikada nije bilo kod kuće“. Naravno, nigde nije spomenula da je on naporno radio, sve i dinar nosio kući, dok je ona kod kuće „hranila NJEGOVU decu“.
Ako takav tip žena nema ekonomsku moć i dobru poziciju kojom će ucenjivati muškarca, uvek ostaje moćno oružje – dete! Čija prava su u tom slučaju zgažena?
Da ne govorim o sepetarkama koje smatraju da je dovoljno imati lepe noge i znati dobro odabrati tajming kada da ih rašire, a posle toga verovati kako je to dovoljno da tom jadniku ceo život nabijaju na nos kako ih je „mlade iskoristio“. Naprosto mi bude žao tih papaka i njihovih patnji, svakodnevnog maltretiranja kojega nisu ni svesni dok ne postane prekasno. Onda mlađahna ženica odluči da i ona „ima svoj život“, a on, psihički dobrano ruiniran, završi u moru alkohola.
Gde su onda njegova prava?
Šta je s muškarcima koji ožene lepe, zgodne i pametne žene, koje se posle jednog ili dva poroda pretvore u mečke od 120 kila, pune kompleksa, večno namrgođene, koje mrze ceo svet, naročito njega, jer, on je kriv za sve…?
Šta je s muškarcima koji, pored svih navedenih slučajeva, još i na poslu imaju sepetarku za šeficu i MORAJU  joj kupiti cvet za 8. mart da ispoštuju PRAVA žena?
Gde da oni traže svoja prava?
Primere kršenja prava muškarca da bude muškarac je teško nabrojati, ali,  svaki put kad mi neko turi pod nos pamflet o pravima žena, ja se, htela ili ne, zapitam koliko ima smisla postaviti jedno prosto pitanje:
Koga još „boli  briga“ o pravima čoveka da bude čovek?

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify