verify

Dec 17, 2009

SEX MAŠINA I ŠUMSKA JAGODA



Nadmoćna pojava glasnih moralista, skrivena u liku komšinica s leve i desne strane ulice, i na samo pominjanje reči “seks” zgražava se i istu identifikuje s rečju: prostitucija!
Sem pomenutih, posebnu ulogu u obrazovanju, barem kada je reč o intimnim sferama ljudskog života , imaju mediji. Oni nas, vrlo velikodušno, obrazuju putem španskih serija, prštećim ljubavnim zanosima, zaverama, intrigama, te, sasvim brišu pojam zdravog seksa iz svojih rečnika.
Doduše, treba biti pravedan i priznati da iz stručnog tabora naših medicinara konstantno pristižu opomene. Pazi sifilis, pazi triper, pazi SIDA, koristite kondome, praktikujte siguran seks , zaštitite se od neželjene trudnoće… Nigde ni slovca o potrebama i ugodnim stranama samog doživljaja.
Časopisi su nešto slikovitiji. Uputiće vas u sve tajne trajnih veza, pretvoriti u šonje i namiguše i, pored toga, objasniti koliko se isplati nevinost. Zbog recepta ”ti meni stan i auto, ja tebi nevinost”, pojam “komercijalne device” odavno je trebao biti uvršten u moderne leksikone.
Sušta suprotnost ovom primeru, saveti su devojkama koje to više nisu. Kada se mlada, zgodna i lepa, pretvori u “staru” devojku, onda to u očima društva nije lična odluka, nego promašen stav i nesretna sudbine. Ako izuzmemo ratno i posleratno vreme, onda se validnim razlogom proglašava “potraga za princem na belom konju”.
Šteta što je nemoguće dokazati kako su nam preostali samo konji, a nit' su oni više beli, nit' ih jašu prinčevi.
No, nije sve tako crno.
Danas su starosne granice pomerene i žene su, samim tim, mlade sve dok su sposobne rađati (rekoše moralisti). O seksu zbog seksa ponovo ni reči, a ako se neudata žena usudi progovoriti na tu temu, biće joj (brzinom munje) prišiven neki od “ukrasnih prideva”, kojima naš jezik zaista obiluje.
Sasvim zanemarene, od društva negirane i sve mnogobrojnije su devojke u tridesetima, koje smatraju da je još uvek rano za bračne i druge obaveze.
Od saveta je mnogo bolja priča devojke, koja se posle višegodišnje potrage za trajnom vezom i mnogobrojnih poseta psihijatrijskim ordinacijama, odlučila vratiti na početak.
Seks, ali iz zdravstvenih razloga.
Uspešnost svog poduhvata je,onako usputno,opisivala prijateljici putem ЅMЅ poruka.
-U dobrom sam društvu, pijemo kafu pored reke, on me hrani šumskim jagodama. Pripremem se na preporučenu terapiju!”
Sledeća poruka je glasila:
-Polja jagoda su nepregledna, on slađi od šlaga; žubori potok, pevaju slavuji... idem se sladiti!”
Opravdano je pretpostaviti da se reči nisu odnosile samo na jagode, a nekoliko sati posle, stigla je i poslednja, posledična poruka.
-Sa planine neću lako, nasukali smo se do ludila, pijemo crno vino u nekoj kolibi. Samo, ne znam kako ću moći hodati...”
Poruka ove priče je jasna. Ukoliko se čovek nađe u prirodi, u dobrom društvu i još rasterećen brige o zaštitnim sredstvima i bolestima (što ne treba zanemariti), zdrav seks je lek za mnoge boljke i neretko daje bolje rezultate od psihijatrijskih terapija.
Ipak, treba naći pravu meru, jer prekomerne količine mogu izazvati bolne posledice.
O ovisnosti - neki drugi put!

NE PUŠIM VIŠE

Da smo sve bliži evropskim integracijama, dokazuju i potezi našeg zakonodavnog tela. Zabrana pušenja na javnim mestima je većinu nas podstakla na razmišljanje o vlastitim delima i posledicama istih.

Valja priznati: vodeći krugovi naše države, ipak, misle na naše zdravlje! Šteta samo što zakon nije i pr e stupio na snagu, jer mnogi nedužni ljudi svakodnevno stradavaju zbog (sram ih bilo) strastvenih pušača.

Eto, uzmimo za primer prosečan dan, prosečne stanovnice ovog grada. Posle jutarnjeg buđenja, kafica i dve-tri cigarete, sledi spremanje dece u školu i nervoza. Svako dete ima svoje prohteve, a ona je tu da ih bezuslovno ispuni.

Jednom detetu pucaju pertle na cipelama (a tek ih drugo dete nosi), drugome i same cipele.

Starije hoće džeparac (kao da je neophodan), mlađe se tek sad setilo da mu trebaju dve marke za novi (naknadni) udžbenik. Pošto prva komšinica ima samo marku,treba otrčati i do druge, jasno, i tu se ispuše dve-tri cigarete.

Kada napokon kuća utihne, sledi buđenje muža. Njega treba buditi nežno, s kaficom, ne valja da čovek u traženje posla ide bez jutarnjeg rituala. I tom prilikom se zapali cigareta, pa i dve.

Kuća sasvim opusti, vreme je da se i ženica pripremi za svakodnevnu rutu. Biro-tržnica-kuća. Ne treba reći, dve-tri su opet legle.

U Birou za zapošljavanje gužva kao i uvek. Odgovor kao i uvek. Nerazumna pušačica će i tom prilikom dve-tri izdimiti. Što od dosadnog čekanja u redu, što od sreće što se videla sa školskim drugaricama. Biro je idealno i jedino stalno mesto za često sretanje prijatelja s fakulteta. Dakako, dobro su došle i socijalne ustanove, tek toliko da se ne zanemare stari znanci.

Tada sledi odlazak na tržnicu.Tu se cigareta neće zapaliti. Ne daj Bože da pepeo padne na neki od izloženih proizvoda! S onih pet maraka, predviđenih za ručak i večeru (ako pretekne), teško bi se namirila napravljena šteta. Dakle, na tržnici je uštedela dve-tri cigarete.

Sa zakonom ili bez njega.

Na ćupriji dobijeno, na mostu izgubljeno! Pred robnom kućom "Boska" vlada gužva. Nesretna nikotinska ovisnica će se zadržati da čuje na šta se žale vojni invalidi, civilne žrtve rata i majke poginulih boraca i nagonski posegnuti za torbicom, iz koje vreba kutija s cigaretama.

Prava nevolja je u povratku. Komšinica, penzionerka, nikako da shvati da joj kukanje neće sniziti cenu lekarskih usluga i lekova (što je pušila?), još manje grejanja i jaja (jedino njih od penzije može da kupi). Dosadno ponavljanje penzionerskih priča, naprosto, prisiljava da se iskoristi smirujući efekat duvanskog dima.

Priči se priključuje i komšija. Dobio je deložaciju. Kasno mu je da jauče. Nije trebao pušiti, imao bi para za stanarinu. Ili nije trebao izaći iz kolektivnog centra. Ima još mnogo ljudi po centrima, školama, dvoranama, pa im ništa ne fali. Mada, istini za volju, većina puši. Kako bilo, dve-tri se i tu zapale.

Kuća kao kuća. Ako se kuva supa, nema bibera. Za pasulj je malo paprike. Cigara za cigarom. Podne je, deca se vraćaju iz škole. Začudo, ne traže baš ništa. Možda su i ona svesna da se i ne nudi Bog zna šta.Uprkos svim upozorenjima, njihovo bezbrižno detinjstvo uporno ugrožava dim cigareta nerazumnih roditelja..

Vraća se i muž. Dobio je posao. Doduše sezonski, no, posao je posao. U kući mir i tišina, od sreće će se zapaliti cigareta. Dve-tri neće, kutija se izpraznila. Nema veze, komšija je švercer, daće cigarete na “teku”, i onako mu nije sila za pare.

Eto naše slike. S evropskim integracijama ili bez njih, teško je našim sugrađanima objasniti da bi mnogo lakše bilo da se reše, te, štetne i pogubne navike. Umnogome bi se smanjio rizik od kancerogenih i kardio – vaskularnih obolenja. Na taj način bi se rasteretile trošne bolnice, smanjili troškovi socijalnih ustanova i ostvario boljitak u svim oblastima života.

Da ne pominjemo koliko bi se ulepšala naša slika i predstava zapadnog sveta o našoj disciplini i karakternim odlikama. Sreća što naš državni vrh zna šta radi kada smo, već, mi labilnog karaktera. Nije na odmet ponoviti reči hvale i odati zasluženo priznanje našim dušebrižnicima.

Još jednom se kroz konkretno delovanje zakonodavnog tela dokazuje da je ljudsko zdravlje najveći prioritet svake vlasti i države, pa tako i ove, naše.

Dec 14, 2009

IMAM PRAVO PISATI NOGAMA




Pravo svakog čoveka je da glasno izražava vlastitu misao i traži ostvarenje svojih prava. Globalizacija zatire male narode. Uništava njihovu kulturu, jezik i tradiciju. Gazi njihova ljudska prava. To je poznata stvar. Ja ne protestujem zbog globalizacije i ljudskih prava. Sve uopšteno je besmisleno.
Protestujem zbog sebe.
A, razloga za protest imam u neograničenim količinama. Dok sam ćutala, zaradila sam čir na želucu. I svakog proleća se pitam, šta mi je to trebalo? Sad mi je i poslednji pukao. Lečim se protestujući. Možda još nekom pukne čir, kad već neće crknuti krava. I, evo.
PROTESTUJEM!
Zbog nepravdi svih vrsta. Zbog bolesti, zubobolje, ekstremnih nacionalista. Protestujem zbog španskih serija, nudista, prostitucije i Pokemona. Zlatnih slova na koricama knjiga Nore Roberts.
Ljuta sam i na mrave, bubašvabe. Strašno mi smetaju.
Protestujem zbog gologuzih pevaljki, sponzoruša i ljudi, koji pričaju da pišem nogama. Zbog Cunamija. Terorističkih napada, mešanja baba i žaba.
Zbog besparice Književne zajednice “Vaso Pelagić”.
Najradije bih protestovala zbog čudne cene kafe u Hotelu “Bosna”, ali ne mogu zbog osoblja. Najbolji su u gradu.
Protestujem zbog ekstremnih feministkinja i “Bijelog Dugmeta”, Bregovića što me opalio nostalgijom po nosu. Što se ne sećam Tita. Što sam izbeglica. Što mi prokišnjava krov. I što ne razumem filmove Emira Kusturice.
Što je umetnički fotograf, Dragutin Radan, prisiljen živeti u Visokom. Zbog slikara Marka Stupara, koji nije proglašen počasnim građaninom Banjaluke. Zbog Banjaluke. Ekologije. Jadnog noćnog života. Tatinih sinova. Klimatskih promena. Medija. Preteranog znojenja Tarika Filipovića.
Što sam prestara za “Play Boy". Uporno plavuša. Što se od mene, ne znam zašto, očekuje skandal, a nisam zvezda "Granda". Ni Ciki. Ni Miki. Ni Viki. Što mi se grudi opasno približavaju pupku, a guza kolenima.
Protestujem zbog refrena grupe "Hladno pivo". Zašto rimu ne potraže od Milića Vukašinovića?
Zbog penzionera. Neplesanja. Protestujem što se Igorov i Lolin ulični štand knjiga ne proglasi centrom kulture. Protestujem i zato, što se stidim reći da sam pisac. Popularnije je biti prostitutka. I što je Karl May izmislio Winnetthua.
Protestujem što sam bombardovana gadnom engleštinom. I što me uporno teraju u Evropu, a, ja baš neću. Protestujem i u ime svog drugara Zibija. Igra fudbal bolje od Maradone, ali se tako ne zove.
I što sve stari, pa i Zdravko Čolić. I Bora Čorba. I Rade Šerbedžija.
Protestujem zbog silikona, zabrane pušenja i tabu tema. I što nisam, zarad edukacije, gledala Severinin pornić. Protestujem što nisam lezbejka, jer sam usamljena. Seksualno zapuštena. Neretko perverzna.
Zbog repera Ede Majke, stao mi na žulj. Kriv je što mi deca psuju kao kočijaši.
Zbog lažnih prijatelja. Ružnih navika. Besparice. Protestujem zbog vlastodržaca, koji neće ni primetiti moje proteste. Što nisam glasala za Dodika, možda bih tada imala cestu. Planetarno svih političara. Neiskorištenog nepotizma i užasnog manjka rodbine. I što mi Goran Višnjić neće lečiti prebijeni jezik, iako radi u “Hitnoj službi”.
Zbog nezaposlenosti moje prijateljice Krunoslave. Što moji prijatelji žive, u proseku, na udaljenosti od petsto kilometara. Što nije dozvoljeno mešati ćirilicu i latinicu (zar?). Zbog izdavača i rudara. Ogovaranja. Lošeg horoskopa.
Posebno sam kivna na sve AUDI-jaše A-šestake, koji okupiraju ”Banski dvor”. Priča se da je tamo nekada bio “Dom kulture”. Oštro protestujem što Čikago-srpski pisac, Đorđe Nikolić, ne može pronaći svoju Euridiku.
Protestujem i zbog glumačko-novinarsko-pevačko-slikarskog, kiparskog, i još nekoliko puta “-arskog”, ruba bede. Protestujem, uprkos svim neargumentovanim rekla-kazala protestima.
Glasno protestujem meteorološkoj prognozi Nebojše Kuštrinovića. Tri puta sam pokisla, dva puta dobila kijavicu i jednom toplotni udar. Samo Bog zna zašto mu oproštam.
A, najviše protestujem zbog svih onih, koji misle da se šalim što protestujem. Protiv takvih ću protestovati do sudnjeg dana.
Protestujem zbog mnogih stvari, kojih se sada ne mogu setiti. Ali, sigurno hoću u nekom od narednih protesta!

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify