verify

23 oct. 2012

Uz kafu...

Nakit Daliborke Kiš Juzbaše

 Tekst prenesen sa sajta  Uz kafu. rs

Daliborka Kiš Juzbaša je banjalučki književnik i umetnica. Do sada je objavila četiri knjige: dva romana – “Mrtvom žena” i “Čuvaj guzu i ne misli na smrt”, i dve zbirke pesama – “Lični stav” i “Azilant u crvenim papučama”. Za štampu su najavljene knjige “Hotel Bosna ( Sepci, dripci i diplomate)”, knjiga kratkih i erotskih priča i “Banjalučki protest”, knjiga protesta, kolumi i impresija. U pripremi je i novi roman “Sve kučke sveta”. Na svom blogu “Banjalučki protest” objavljuje kolumne, proteste i impresije. Bavi se umetničkom fotografijom, tekstopisac je na albumima “La Costa”, koji je objavljen u Španiji, i albumu “U zemlji gde žive vukovi” mladog banjalučkog metal benda “Dronjak”. Član je ansambla “Zdravko Ćosić – Ćos”, bavi se primenjenom umetnošću i izradom unikatnog nakita u okviru Umetničke radionice “Kapetan” u Banjaluci.
My fall
My fall
Kako i kada si došla na ideju da praviš nakit?
Zapravo, ovde je reč o primenjenoj umetnosti kojom se bavim od kad znam za sebe. Još kao klinka, volela sam imati posebne stvari. Već s pet godina sam isekla ruže sa maminog stoljnjaka u želji da ih stavim na svoju suknju. Poludela je od besa kada sam joj uništila omiljene sandale da ih “popravim”, i tada me naučila da šijem, pletem i heklam, a sve u nadi da ću tako praviti manju štetu u kući i njenom ormaru.
Što se nakita tiče, u početku sam ga pravila samo za potrebe svojih javnih nastupa, jer nisam mogla naći nešto što bi me zadovoljilo. Nakit je odraz karaktera i vremenom sam shvatila da, ako želim da imam nakit i garderobu koja mi se dopada, moram da ih sama napravim. Tako sam počela izrađivati nakit, prerađivati cipele i praviti modne detalje za svako javno pojavljivanje. Pošto sam svaki komad samo jednom stavila na sebe ili obukla, stvari su se počele gomilati, pa sam ih poklanjala prijateljicama. Tada sam, igrom slučaja, počela izlagati svoj nakit u Italiji, na području Lombardije, pod okriljem malog udruženja za primenjenu umetnost u vlasništvu Alesandra Cuketija. To je bio preloman trenutak u kojem sam odlučila da se zaista ozbiljno posvetim izradi nakita i modnih detalja.
Concrete sadness
Concrete Sadness

Gde crpiš inspiraciju?
U svemu što vidim, doživljavam i osećam. Priroda je moja najveća inspiracija. Prva izložbena kolekcija “Green Garden” je bila na temu onoga što vidim kroz prozor svoje radionice. Cveće, drveće, grmlje, lišće, insekti…
Od kojih materijala i kojom tehnikom izradjujes nakit?
U početku sam stalno menjala materijale, oprobavajući šta se i koliko može uraditi, međutim, vremenom sam se izdefinisala u smislu da radim ono što mi najviše prija. Prvenstveno koristim polimerske gline i juvelirske žice jer mi daju najveću mogućnost izrade unikata. Iako nikada nisam dva puta ponovila istu stvar, svaki rad svrstavam u unikat ili samo ručni rad. Jednostavno, ako uplićete perlice (kamen, staklo, drvo itd…) nebitno kojom tehnikom, uvek postoji mogućnost da je neko namerno ili slučajno napravio isto ili nešto slično. Takve radove ne smatram unikatima. Ali, ako radite s polimerskim glinama, terakotom, običnom glinom ili juvelirskim žicama, postoje tehnike u kojima ste sigurni da vas neće niko kopirati, jer ni sami ne možete dva puta napraviti isto. Konkretno, kada je reč o nakitu, glinu radim u tehnikama mokume gane, mokume nendo, milefiori, marbling, perliziram je, seckam, peckam, uvijam… radim sve što mi padne na pamet, a od alata najčešće koristim samo skalpel i čačkalicu. Juvelirske žice heklam, pletem, uvijam (wire wraping), a u kombinaciji s prirodnom glinom ili das masom pravim stalke za nakit. Od ostalih, najviše volim prirodne materijale. Poludrago kamenje, drvo, staklo i kristale. Tu su još i koža, sateni, organza, voštani konac, razni lanci, alkice,cirkoni …sve što možete da zamislite, a i ono što ne možete. U završnoj obradi najviše uživam u uzlanju makrame tehnikom.
Insects
Insects

Koji je tvoj omiljeni komad nakita?
Ako je reč o određenom komadu, onda je to “Magic Butterfy” iz kolekcije “Green Garden”, a ako je reč o vrsti, onda su to ogrlice. Najviše, ipak, volim cipele, ukrašene raznim perlicama koje kombinujem s nakitom koji nosim.
Adams cipele
Adams cipele
Da li izrada nakita za tebe predstavlja samo posao ili hobi ili je u pitanju ljubav prema ovakvim stvarčicama i kanalisanje mašte i kreativnosti?
Hm. Prvenstveno potreba za stvaranjem nečega lepog. Osećam se bolesno ako prođe dan da ništa nisam stvorila. Nebitno o kojoj vrsti mojih radova je reč. Lep stih ili rečenica, lep komad nakita, ukras, suvenir, modni detalj, fotografija … Sad, previše bi bilo diskutovati o tome šta je to meni lepo… Ljubav se pretvorila u hobi, hobi prerastao u posao, a za sve to je bila potrebna velika doza mašte i kreativnosti.
Broken space
Broken space

Šta je ključ uspešnog bavljenja ovim poslom?
Urođena kreativnost, ekscentričnost, upornost, volja za svakodnevnim učenjem i rad, rad, rad…
Retro
Retro

Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li planiraš da razviješ sopstveni biznis i pokreneš svoju liniju?
Budućnost sam pretvorila u sadašnjost. Od 01. oktobra 2012., zvanično je počela s radom Umetnička radionica “Kapetan”, s prodajnim prostorom u centru Banjaluke, u Robnoj kući “Boska”. Trenutno odobrenje koje će mojoj radionici dodeliti status umetničkog zanata. To je prva radionica tog tipa i s takvim statusom u našoj maloj državi i jako sam ponosna na tu činjenicu. Svi članovi moje porodice na svoj način aktivno učestvuju u radu same radionice, pa odatle potiče i njeno ime “Kapetan”. Naime, prezime Juzbaša u prevodu znači kapetan.
Što se kolekcija nakita tiče, “My Fall” i “Concrete Sadness” su kolekcije jesen/zima 2012/2013, a već su u pripremi i delom izložene prolećne kolekcije “Broken Space”, koja je napravljena od razbijenih ogledala utopljenih u glinu i “Disorder”, s izraženom asimetrijom u boji i oblicima, te, letne kolekcije “Colored” i “Sunny Day” koje radim u skladu sa najavljenim bojama za sledeću sezonu. Stalno aktuelne su i kolekcije “Funky” i “Retro”, dok su kolekcije “Green Garden” i “Insects” rasprodate i neću ih ponovo otvarati. Pored nakita, mnogo pažnje izazivaju i unikatne “custom made” cipele i džins, jer ih je nemoguće negde dalje naći u Banjaluci.
Umetnička galerija i umetnica
Umetnička galerija i umetnica

Šta je ono što tvojim radovima daje pečat i po čemu su prepoznatljivi?
Unikatnost. Svaki komad je poseban. Kada radim kolekcije, pregledam vagon fotografija na internetu da se uverim da neko nije napravio sličnu kolekciju.
My Fall, Vineyard
My Fall, Vineyard

Kako bi opisala svoj nakit i kome je namenjen?
Iskreno, moj najveći strah u ranim počecima je ležao u pitanju: ko je dovoljno lud i hrabar da ovo stavi na sebe? Obožavam praviti eksentričan nakit koji nije za svakodnevnu upotrebu. Međutim, vremenom sam se opustila i uverila da ima mnogo hrabrih i ekscentričnih dama koje uživaju u takvom nakitu.
Disorder
Disorder

Po tvom mišljenju, šta je od nakita aktuelno ove sezone?
Uvek je sve aktuelno, ali ova sezona protiče u geslu “više je više”. Masivan nakit u svakom smislu, kombinacija smeđe-zeleno-oker ili čiste boje u ljubičastim, zelenim i plavim nijansama. Ono što je meni zanimljivo su trendovi najavljeni za proleće/leto 2013. Cvetni i geometrijski dezeni se vraćaju na pantalone, kratke suknje i vruće pantalonice u kombinaciji s cipelama s platformama s malo širom potpeticom nego ove godine i mnoštvo ukrasa na nogama, rukama i kosi, što je novina. Takođe, vraćaju se i mokasine i espadrile u svim bojama. Narandžasta boja će biti u svim varijantama, najčešće u kombinaciji s crnom i belom, mada, kao i svake godine, nosi se sve što poželite.Što se nakita tiče, ako je sada “više je više”, za prolećnu i letnu sezonu će biti “previše je više”. Mnoštvo kolora i vraćanje ukrasa od čipke i satena me baš raduje.
Da li imaš neki savet za naše čitateljke?
O, da! Budite svoje i budite posebne. Izbegavajte uniformisanost u smislu da morate nositi ono što ste videle na svojim komšinicama. Sve smo mi rođene kao unikatne ličnosti, sa unikatnim otiscima prstiju, pa zašto onda to ne bi i ostale?
Green garden
Green garden

I za kraj, reci nam kako možemo poručiti neku od tvojih rukotvorina?
Jedini način je da kupite direktno u prodavnici “Kapetana”, Trg Krajine 2, RK “Boska” u Banjaluci, a za sve druge informacije je najlakše preko FB stranice

24 ago. 2012

Najlakši način da u deset koraka izgubite deset kila u deset dana

 Komšinica Milica (u dvorištu preko puta) ima sjajnu liniju i divan, taman ten. Zavidno je posmatrate dok se brćka u svom malom plastičnom bazenčiću smeštenom tik uz ogradu. Ljudi u prolazu zaviruju, a vi kipite zbog svojih deset kilograma viška. Postoji jednostavan način da se taj problem reši, potrebno je samo malo volje, strpljenja i deset dana.


Korak1.
Pušite tri kutije cigareta dnevno, a ako to nije dovoljno da vam izazove mučninu i gubitak apetita, počnite pušiti duvan. Bez filtera. To sigurno pali. Budite sigurni i da u blizini uvek  imate skuvanu litru jake crne kafe. Najbolje je držati je u vatrostalnoj posudi da je uvek vruća. Sjajna kombinacija, verujte mi na reč. Vruća kafa na 40 stepeni.

Korak 2.

Prestanite ručati i večerati, doručkujte u večernjim časovima, a i to ne baš svaki put. Čisto da vam ne pređe u naviku.

Korak 3.

Nađite totalnog idiota u svojoj familiji i dozvolite da vam pije krv na slamku. Kad vam zagorča život, zahvalite se sa smeškom, a taman kada pomisli kako je i to malo, onda mu dajte i malo žuči. Pazite da se ne naljutite. Jedno je kada u mislima nekome čupate grkljan prstima, a nešto sasvim drugo kada to učinite u stvarnosti. Poslednja stvar koja vam je potrebna je da završite u zatvoru. Tamo nema preskakanja obroka, propašće vam dijeta.

Korak 4.

Spavajte što manje. Ako vam se prispi, pomislite na idiota u familiji. Posle nekoliko noći će vas proći volja za spavanjem.

Korak 5.

Kada vas jednom prođe volja za spavanjem, onda spavajte prisilno. Nakrkate se Leksaurinima od 6 mg, a ako ni to ne pomogne, dodate malo Normabela i čašu piva. Ovaj koktel je sjajan, izgubićete volju i za kasnoposlepodnevnim doručkom.

Korak 6.

Što više seksa. Ništa ne skida kilograme  kao pošteno preznojavanje. Naravno, ovo važi samo u prva tri dana. Posle vam više neće padati na pamet.

Korak 7.

Izvažite se. Opadanje kilograma je vidljivo već na prvi pogled. Podočnjaci su vam do ušiju. Snimite se u kupatilu i malo doradite fotku u fotošopu. Bićete zadovoljni postignutim rezultatima, što će vam dati snagu da nastavite s dijetom.

Korak 8.

Ne suzdržavajte se od neurotičnih ispada. To je normalno. Nije ni Milica preko puta došla do takve linije samo tako. I ona se derala na muža, decu i komšije, a bogme i šutala pašče u napadu besa. Ako vam se desi i da jedete nešto preko rasporeda, odmah to povratite kako znate i umete. Vodu nemojte uopšte piti. Ona se zadržava u organizmu.Ponekad malo ledenog čaja, tek toliko da ne crknete od žeđi.

Korak 9.

Sada ste već blizu cilja. Nosite za dva broja manji konfekcijski broj. Prijateljice su oduševljene rezultatima vaše nove dijete. Ne otkrivajte recept.

Korak 10.

Ukoliko još niste završili u bolnici, saznajete da je Milicu ostavio muž. Kaže da je sit neurotične anoreksičarke.






fotka maznuta s
http://www.plazabridgegroup.com/2011/07/15/national-disorder-crisis-part-i-the-anorexic-syndrome-in-corporate-america/

2 abr. 2012

Biljana Gajić: NEŠTO ŠTO BI TREBALO DA JESTE RECENZIJA, ALI NIJE



("Banjalučki protest", protesti, kolumne, impresije)


Najprije da objasnim naslov ovog teksta. Ja sam pjesnik koji će jednom u nekoj budućnosti napisati roman . Kao takva, ne prihvatam da me ikada iko nazove recenzentom. Recimo da tvrdim da ovo što sada pišem nije recenzija, nego samo predstavljanje knjige BANJALUČKI PROTEST (protesti, kolumne, impresije) koju potpisuje Daliborka Kiš Juzbaša, književnica, pjesnikinja, kolumnistkinja, neko ko se bavi dizajnom, muzikom … i ko zna šta još sve ne. Interesantan lik u svakom pogledu, a to je i prevagnulo kod mojih razmišljanja za i protiv ovog mog pisanija. Istina, poprilično je na tu odluku uticala i činjenica da je autorka i moja prijateljica baš zahvaljujući pisanju. I njenom i mom. A u tome i jeste izazov. Lako je pisati za nekoga koga ne poznaješ. Isčitaš tekst i valja ili ne valja. Ali biti objektivan u odnosu na stvaralaštvo prijatelja … e to je već upitno. Pa da probam.

Ko je uopšte Daliborka Kiš Juzbaša, nije baš ni teško saznati. Žena koja piše i pišući REŽE.  I to radi oštrim i tupim nožem naizmjenično, kako joj se prohtije, a može joj se. To će potvrditi svako ko je pročitao bar jedan njen tekst. Piše jasno, čistim, najčešće relativno kratkim rečenicama. Misao joj je zgusnuta i dobro artikulisana. U ovoj knjizi, više nego u ostalim (romanima), Daliborka je dozvolila sebi i da se poigra, te da od svog pisanja napravi svojevrstan, rekla bih književno-novinarski mix. Svoje kolumne ispisala je u novinarsko-dokumentarističkom maniru, ali je tu prisutan i  nezaobilazan “miris” oštrog književnog pera vrsnog romanopisca. Da budem preciznija, ova knjiga bi lako mogla da bude štampana kao zbirka (svakodnevnih) priča.
I ne bih više o stilu i jeziku. Tek da ne bih književne kritičare ostavila bez hljeba…

“Banjalučki protest”. Svakako da jeste banjalučki. Ali ako se kod čitanja uloži  samo uz malo napora i izbaci to “banjalučki” i Banjaluka, te se svjesno zanemare imena “lokalaca” koja su spomenuta, ova knjiga ‘ladno može da ponese neki od sljedećih naslova: Novosadski protest, Zagrebački protest, Beogradski protest, Sarajevski protest, Podgorički…. ili najjednostavnije Balkanski protest. Ovdje se isčitava sveprisutna zbilja, naša i naših komšija, dojučerašnje braće, sapatnika … apsolutna (balkanska) univerzalnost na djelu. Sa ovom mojom tvrdnjom složiće se svi koji pročitaju knjigu. Izuzev: političara, tajkuna, estradnih “umjetnica” (svakako i umjetnika), raznoraznih sojki, snajki i mahalskih alapača, seksualno (pre)potentnih (impotentni će ćutati, kladim se), po neki kriminalac (ali oni i onako baš nešto i ne čitaju, osim u bajboku, pa i nisu nešto važni), po neki policajac (a oni jesu važni, jer će ovo vjerovatno čitati po zadatku, a što i ne mora biti loše, jer će ova knjiga ući ne samo u biblioteke, nego i u kaz. op. arhive*).  Da nezaboravim lokal-patriote, teške nacionaliste i blage šoviniste, a koji se sasvim izvjesno neće složiti da je ovo uobičajeno balkanska priča, jer dotični “pouzdano” znaju da su “naši” političari, za razliku od “njihovih” nepodnošljivo politički potkovani, svaka “naša” pjevaljka je Pavaroti za “njihove” falšerice (a nose i dublje dekolte), “naši” daju za kulturu čak 30 000 K-emova* na godišnjem nivou, a “njihovi” tričavih 15 000 evrića ili neku siću u iznosu od eventualno 1 500 000 dinara … i td. i td. U svakom slučaju, bunili se ovi potonji ili ne, potpisujem da je ova knjiga mogla u štampu pod naslovom “Balkanski protest”.
Zbog čega protestuje autorka? Zbog svega! Zbog svega onoga što na protest nagoni ama baš svakog normalnog čovjeka, svakog od nas. Pa i zbog po nečega pride. Npr. zbog meteorologa Nebojše Kuštrinovića i njegovih vremenskih prognoza, a koji je opet omiljeni banjalučki lik, i njen i moj prijatelj, a samo zato što je par puta pokisla.
Da budem sasvim jasna. U prvoj od petnaest kolumna, sama autorka je tačno navela sve svoje mete i razloge za protest. Čak šta više, ona sebi ostavlja prostor za još i kaže:
... A, najviše protestujem zbog svih, koji misle da se šalim što protestujem.
             Zbog njih ću protestovati do sudnjeg dana.
             Protestujem zbog mnogih stvari, kojih se sada ne mogu setiti. Ali, sigurno hoću u nekom od narednih protesta!“
Apsurdno bi bilo da nabrajam zbog čega sve ona protestuje, jer kao što rekoh, ona sama je napravila tačan spisak svojih protesta.
Bitno je reći još dvije stvari.
Prva stvar je da Daliborka ne protestuje zbog globalizacije i ljudskih prava! Jer, citiram je: „Pravo svakog čoveka je da glasno izražava vlastitu misao i traži ostvarenje svojih prava. Globalizacija zatire male narode. Uništava njihovu kulturu, jezik i tradiciju. Gazi njihova ljudska prava. To je poznata stvar. Ja ne protestujem zbog globalizacije i ljudskih prava. Sve uopšteno je besmisleno....”
Druga stvar je da mnogi od nas protestuju istih istih stvari i pojava u privatnim razgovorima, u kafanama, uglavnom u momentima dosade ili kao novinari koji svoj hljeb nasušni zarađuju piskarajući po zadatku za “slobodne” medije i za te svoje proteste, a koji su najčešće iz sfere ljudskih prava, dobijaju poprilične plate od ino-poslodavaca. I onda dođe jedno “ali”.  Ali samo se autorka drznula da “ničim izazvana” javno protestuje, pa i da sve te svoje proteste knjigom uokviri.

Kada autorka u naslovu kolumne kaže: “Dva sepeta kulture: U robovlasništvu banjalučkih drkadžija”, pa odmah nastavi: “Ružan naslov? Istina je ružnija....“, nadalje u priču uplete bivšu ministarku finansija, poslodavce i njihove ljubavnice (naprijeko proizvedene u „šefice“ po raznim D.D.O.-ima*), pa se osvrne na lik i djelo Milorada Dodika, jer ništa na vascijelom svijetu bez njega, jer bi je kolege pisci i novinari i popljuvali i ispsovali da ga je nekim slučajem zaobišla, preko „na gladan trbuh mobingovanih radika koji ko roboti redovno, uredno i svakodnevno idu na posao sretni što uopšte IDU na posao, ona tada na sebi svojstven način konstatuje: „Dobro, pretpostavimo ( sad zalazim u naučnu fantastiku) da radnici jedne firme, u kojoj osvedočeno caruje mobing, skupe dokaze i predaju ih nadležnim organima, sazovu medije i zajednički započnu borbu za svoja prava, a na osnovu tih postupaka svi pomenuti radnici dobiju otkaz zbog svog čina. Šta tada? Mislite, umrećete od gladi? Pa, umirete i sada, u čemu je razlika?...“ A ja pitam: Ko je ovdje lud, ko zbunjen, ko pametan?

Moja omiljena razmišljanaja na temu žene – muškarci – feministkinje – metro-muškarci – jednakost polova Daliborka, u ovom slučaju i moja istomišljenica,  „uglavila“ je u kolumnu pod naslovom „Mačke, kučke, mečke i lezbejke“. Ja, koja sam u nekom predhodnom vremenu, u nekakvom suludom razgovoru o pravima žena, upitala sagovornicu, a koja se deklarisala kao lezbejka, inače agresivnu „zastupnicu“ ženskih prava: „Kako ćete mi objasniti nonsens da Vi, neko ko nije žena i tako se javno deklariše, sebi uzimate za pravo da zastupate prava nas koje jesmo žene i ko Vas je za to ovlastio?“, neopisivo sam uživala iščitavajući riječi jedne realne i normalne žene. Rijetko je zadovoljstvo čuti ženu koja pita zašto muškarci rijetko dobijaju starateljstvo nad djecom poslije razvoda, zašto je zakonom (uvijek i u svim zemljama) određeno da muškarci rade 5 godina duže od žena da bi zaradili penziju, ako se zna da je životni vijek žena duži, zašto žene (češće nego se govori o tome) muškarcima na nos nabijaju da „njima, muškarcima hrane njihovu djecu“, ali da ne spominju ko i u kolikoj mjeri zarađuje . I još kaže:
“…. Da ne govorim o sepetarkama koje smatraju da je dovoljno imati lepe noge i znati dobro odabrati tajming kada da ih rašire, a posle toga verovati kako je to dovoljno da tom jadniku ceo život nabijaju na nos kako ih je „mlade iskoristio“. Naprosto mi bude žao tih papaka i njihovih patnji, svakodnevnog maltretiranja kojega nisu ni svesni dok ne postane prekasno. Onda mlađahna ženica odluči da i ona „ima svoj život“, a on, psihički dobrano ruiniran, završi u moru alkohola….”. Lezbejke znamo i ko su i kakve su, ali ko su mečke, ko kučke, kakve su mačke, vrijedi pročitati.

U jednoj od kolumna može se saznati i šta se dešava kada se brat Milorad obavijesti da ljudi žele na žurku, autorka to sasvim precizno objašnjava u jednoj od kolumni. Problem nastaje kada u tu istu kolumnu „svrate“ veličine poput mnogocijenjenih dama koje se odazivaju na imena: Miki, Ciki i Viki, a još veći kada se Ceca Nacionale uhvati u koštac sa mitom zvanim R&R, pa kom opanci, kom obojci.  Tu je objašnjeno  kako  po nekom, miloj nam Ceci na primjer, kapne i neka sića od stotinjak hiljada evrića. Nacionale je nacionale, tu zbora nema.

Iako sam nekada davno u nekom drugom životu, po profesiji bila pravnik, postiđeno priznajem da nisam isčitala aktuelni Zakon o estradnoj umjetnosti.  E sada, nije da ostatak teksta nije interesantan, ali meni je najzanimljiviji dio koji se bavi kaznenim odredbama i citiraću to, ne autorku, već 2 člana Zakona, a koje je opet i ona citirala, a u kojima se kaže:

“Član 37.
Novčanom kaznom od 200 KM do 15.000 KM kazniće se za prekršaj organizator, ako za javno izvođenje estradnog programa angažuje lice za koje nije obezbijeđeno mišljenje i odobrenje iz člana 28. ovog zakona.
Za prekršaj iz prethodnog stava ovog člana, kazniće se i odgovorno lice organizatora javnog izvođenja estradnog programa, novčanom kaznom od 50 KM do 1.500 KM.”

Prostom matematičkom radnjom dijeljenjem lako se dođe do saznanja da za isti prekršaj počiniocu (čitaj: organizatoru nekog estradnog programa, dok  ja ne smijem ni da upitam da li je u pitanju kulturni sadržaj ili šatra) može biti izrečena kazna 300 puta veća, odnosno 300 puta manja. Ali ja sam plavuša….

Otvorenim pismom našem aktuelnom Ministru kulture, ne bih se bavila, sve je u tom pismu lijepo napisala sama autorka.  Ni klasifikacija zanata, ni  XXX porno zvezdama, dobrim domaćicama ili umetnicama, ni prestankom pušenja zarad evropskih inegracija i zdravlja, ali hoću sex mašinom koja je opet u direktnoj sprezi sa šumskim jagodama. I autorka kaže:Nadmoćna pojava glasnih moralista, skrivena u liku komšinica s leve i desne strane ulice, i na samo pominjanje reči “seks” zgražava se i istu identifikuje s rečju: prostitucija! Sem pomenutih, posebnu ulogu u obrazovanju, barem kada je reč o intimnim sferama ljudskog života , imaju mediji. Oni nas, vrlo velikodušno, obrazuju putem španskih serija, prštećim ljubavnim zanosima, zaverama, intrigama, te, sasvim brišu pojam zdravog seksa iz svojih rečnika.“ Ostatak se dešava u prirodi, baš među šumskim jagodama, ali nešto treba i sam pročitati.

Bosanac i plavuša. Ovdje sam se duboko zamislila ja plavuša i konačno, poslije pola vijeka shvatila u čemu je štos. Tačnije koja je moja falinka. Nisam naučila kako da na sasvim ispravan način izgovorim
"Oh, Bože, o čemu je reč?"

Za kolumnu u kojoj se govori o Arsenu Lupenu i njegovom tvorcu Žakobu, emotivno sam vezana neraskidivo nostalgičnim vezama i zarad objektivnosti se neću baviti  ovom kolumnom. U svakom slučaju, toplo je preporučujem svakom čitaocu, ako ni zašto drugo, onda zbog jedne Žakobove rečenice
“…Život ne treba da se prosi, život treba da se živi…”

Krajnje svedeno, rekla bih das u autorkini protesti i refleksija i reakcija na našu svakodnevicu, a ona sa druge strane ima sasvim dovoljno petlje da jasno i glasno iskaže svaki svoj protest. A ti njeni protesti su raznoliko obojeni. Neki su duhoviti ironični, Po neki je teška, najteža i najcrnja satira. Neki su emotivni iako ona to vješto krije, ili barem pokušava.
 
Kazuje autorka još mnogo toga. Kazuje moja Daliborka o još mnogo čemu. Govori ona o knjizi episkopa Grigorija ali i o ogledalu te iste knjige … knjizi profesora Mirka Vukovića pod naslovom “Priča o mladom vojvodi”, o R&R slikajući sliku zaboravljene urbanosti , o rock undergraundu, o promociji zbirke poezije talentovane i nagrađivane banjalučke pjesnikinje
Tanja Stupar Trifunović, ali i o tome kako ta ista pjesnikinja “kreše mater svima” i kako je natjera  Banski dvor da se zacrveni  sve sa intelektualnom banjalučkom elitom. Kazuje i o Lauševiću i njegovoj knjizi, o buki (ili buci), koju prave Buka i odnosno cmizdrenju   Bukinih kolumnista, o banjalučkoj apokalipsi , o randesu Markeza i njene babe  Jefimije …
Ali neću, a i ne mogu objektivno da govorim o svemu tome.  Odavno sam svjesna svog problema, a  koji nikako ne mogu da riješim na normalan način.  Kada pročitam nešto što me stvarno dotakne …. negdje duboko, redovno odreagujem na jedan od dva moguća načina:  zaprijeti mi suza ili se strmoglavim u ironiju.  A nikakako ne smijemo dozvoliti da se recenzentkinja raspekmezi.
Na kraju, poslije isčitavanja ovih tekstova, nikako ne mogu da se otmem iz zagrljaja nekoliko nespojivih misli i sjećanja. Jedno od njih je sjećanje na onaj, odavno kultni film “Umro je rock end roll”, a druga je izreka koju sam negdje uz pokupila, a koja glasi: Stićićemo mi u tu Jevropu, jes’ da šepamo. A i ne šepali, kad nam je na jednoj nozi opanak, a na drugoj “talijanka”!
I evo me,  čitajući Daliborkine kolumne i pišući recenziju koja to nije, konačno sam i sama sasvim shvatila i razumjela tu izreku.



*kaz. op. arhive /kazneno operativne arhive/
* K-emovi /konvertibilne marke ili KM. U Bosni i Hercegovini važeća valuta plaćanja.
                       1 E = 1,95 KM = (oko) 100 dinara/
*D.D.O.-imi /privatna preduzeća/



10 mar. 2012

Далиборка Киш-Јузбаша: Трачеви и нагађања нису мој фах, нити ће бити у будућности

Далиборку Киш-Јузбашу читаоци Фронтал-а можда понајвише знају као аутора текста/писма “Бањалука: Полицајац Танасић Драшко малтретирао малољетнике?! “. Сада смо са овом умјетницом урадили интервју у којем представљамо колико њен скорашњи књижевни/умјетнички рад толико и њена промишљања о нашем друштву. Иако смо свјесни да је интервју дуг, посебно за онлајн форму, нисмо жељели исти да превише скраћујемо.

Примјењена умјетност је занимање од ког живим, а књижевност умјетност за коју живим је ваш опис који стоји на блогу Бањалучки протест. Да ли се може живјети од примјењене умјетности?

Да, може. Само не знам да ли се то може у Републици Српској, јер нисам ни пробала. С обзиром да знам како је бити уметник у оквиру књижевности, верујем да је то јако тешко на другим пољима, ако не чак и немогуће. Изложба мог уникатног накита „Captain’s Green Garden“, која је постављена у Галерији у Лакташима 7. марта и трајаће до 17. марта 2012. је моја прва званична изложба уникатног накита и фотографија у Републици Српској. Своје радове излажем у Италији, на подручју Ломбардије, под окриљем удружења „Couriosando“. Наравно, то од мене захтијева приличан напор у смислу да понекад прелазим и по неколико хиљада километара мјесечно и да живим у двије државе, али то не видим као жртву. Једноставно, радим оно што мислим да треба како бих опстала као умјетник.

Ових дана промовишете збирку поезије “Азилант у црвеним папучама”. Упознајте нас и читаоце у кратким цртицама са својим новим дјелом?

Сумњам да је “Азилант у црвеним папучама” моја најбоља књига, али је сигурно да је то књига због које сам доживјела свакаква чуда. Пјесме из те књиге су превођене, награђиване, објављиване у часописима, антологијама у неколико земаља. Написала сам је 2006. године, предавала у штампу, затим је повлачила из штампе и тако годинама, све до 2010. када је прошла на конкурсу Министарства за просвјету и културу на којој су јој додијелили 500 КМ помоћи. И данас мислим да је боље да су ме ошамарили. Јавно сам одбила примити тај новац, јер се још увијек осјећам као умјетник, а не као просјак. Моја породица више од тога годишње издваја за жице, палице и папир за принтање, све у име умјетности, Тада сам одлучила да уопште не објавим ту књигу.
У међувремену, пјесме је прочитао заиста велик број људи путем интернета и штампаних медија, а пјевач и композитор Бошко Беук објављује свој албум “Ла Коста” у Шпанији, двојезично издање (српско-шпанско) по пјесми “Обала” и још неколико пјесама из те књиге. Исте године (2010.), мој старији син, Бранко Страхиња Јузбаша, компонује своју прву пјесму “У земљи гдје живе вукови”, а потом и цијели албум под истим именом за потребе бенда “Дроњак”. Тако сам се нашла у ситуацији да је један афирмисан композитор моје пјесме искористио за свој рад, а најмлађи метал роцк бенд у држави свој комплетан рад темељи на књизи која никада није објављена. С обзиром да је књига сама нашла свој пут и своју публику, нисам имала неки избор, него да је коначно објавим. Књига је објављена 7. марта, а промовишу је моји синови Бранко Страхиња и Гаврило Јузбаша, односно, “Дроњак” бенд.

На вашем блогу се могу видјети разноврсни текстови (колумне, прикази, размишљања, представљања бендова), а ипак назив носи Бањалучки протест. Зашто тај назив, због кога, чега Далиборка протестује?

“Бањалучки протест” је назив колумнекоју сам покренула још 2007. године као извршни уредник информативних новина “Градски лист”.
Од самог почетка, концепт “Бањалучког протеста” је у гласном изговарању свега онога што мени иде на живце. У уводном тексту тако и пише. “Ја не протестујем због глобализације и људских права. Све уопштено је бесмислено. Протестујем због себе. “
Истог концепта се и данас придржавам. Ако мислим да је Додик највећи јебач у држави, јер јебе милион људи, ја то тако и напишем. Ако некога прозивам, прозивам га именом, толико достојанства имам. Ако мислим да жене постају кучке, онда их називам кучкама... И живо ми се јебе ко ће шта на то рећи. Никада нисам писала уопштено, јер је то најнижи и кукавички облик писања, нити сам писала нешто што не могу аргументовати. Трачеви и нагађања нису мој фах, нити ће бити у будућности.
Што се самог блога тиче, признајем, сада је живи брљагер. На њему се налазе текстови из три колумне: Бањалучки протест, Два сепета културе и Бањалука Rock Underground, те одломци других књига, репортаже... свашта. Недавно сам скупила текстове и припремила их за штампу, тако да ће до јесењег сајма књиге бити објављене још двије книиге, “Бањалучки протест”, колумне и “Хотел Босна: Слијепци, дрипци и дипломате”, еротске приче. Те двије књиге су тематски уско везане , а њихова повезница је Бањалука. Један дио тих књига се налази и на блогу.
Разлог за тај блог-хаос је хроничан недостатак времена да направим свој сајт и све сортирам. Покушавам то годину дана, али не успјевам. Средићу тај неред скоро, обећавам!

Прошле године пажњу медија је изазвало ваше писмо Бањалука: Полицајац Танасић Драшко малтретирао малољетнике?! Како се та прича завршила и да ли је?

Прича о полицајцу Драшу Танасићу је дигла толику буку да нисам могла вјеровати. Навикнута да у овој држави свако гледа своја посла, била сам запрепаштена подршком коју сам добила од народа и медија, између осталих, захваљујем Милку Грмуши и Фронталу, који су први одреаговали. Чињеница је да су се по први пут на некоме “кола поломила” захваљујући блогерима, јер, колико ми је познато, једино је Српска телевизија правила репортажу о овом случају.
Драшко Танасић је и прије био познат због насилничког понашања, али нико није реаговао. Када сам тражила одговор од његових претпостављених, као у повјерењу , речено ми је: ето, ратне заслуге… Па, јебем ти живот, значи, он је херој који може да се издркава на клинцима, а ја сам избјеглица чије дијете може малтретирати сваки малоумник??? Ма, тачно да се упишаш од смијеха од таквих констатација… Као, ја сам папак, а они ми “у повјерењу” продају таква срања.
Што се тиче службеног става, МУП ми је упутио допис са обавјештењем како је утврђено да полицајац Драшко Танасић није прекорачио своја овлаштења. Неслужбено, колико ми је познато, послије тог догађаја ни један клинац, првенствено говорим о младим рокерима, није малтретиран на улици само зато што има дужу косу.
Сад, ја сам се нашла у прилично незавидној позицији јер сам јако свјесна да могу попишати саму себе ако пишам уз вјетар, што ми не би било први пут, или нешто од чега зазирем, али овог пута су у причи била и друга дјеца и родитељи те дјеце. То је разлог што сам обуставила медијски “прогон” Драшка Танасића, а искључиво од његовог понашања ће зависити даљи развој догађаја.
Из те приче је изашло неколико добрих ствари. Прва је што сам спремна исте секунде основати удружење за заштиту од полицијског малтретирања уколико ми се још неки клинац или родитељи јаве због полицијског малтретирања. То сам изјавила усмено и писмено у Министарству и иза тога стојим, а друга је што сада знам да ћу у будућности штитити своју породицу на адекватан начин. Научили ме људи како се то ради.
Жао ми је, само, што су причом погођени сасвим исправни и поштени људи у Министарству, који раде свој посао како треба и који су се трудили да ми помогну да изгурам причу.
Ех, да. Приликом те гужве, приличан број полицајаца ми се јављао анонимно. Сви закључују како ми фали “нешто међу ногама”, па сам исфрустрирана и зато нападам недужне полицајце. Тим ликовима могу само рећи да ми ништа не фали међу ногама, јер се тамо налазе муда већа од њиховог мозга. Хвала на бризи!

У својој колумни Мачке, Кучке, Мечке и Лезбејке полемишете појам права човјека као таквог, док истовремено злокобни би рекли критички бојите све већи утицај феминистичког покрет. Да ли због таквих својих ставова долазите у сукоб са другим женама и генерално какав је ваш став о 8. марту?

Данас се свака шуша бори за права жена, а права мушкараца нико и не помиње. Прошетајте мало кроз, рецимо, наша градилишта, па погледајте каква они права имају. Раде 12 сати дневно без пријаве, осигурања, заштитне опреме, за бизарну своту коју ће можда добити, а можда и неће.
Искрено, гаде ми се та феминистичка пресеравања у развијеним земљама. Када данас говоре о правима жена, онда је то као да смо још увијек у средњем вијеку, или као да су Европа и Азија иста прича. Клара Цеткин сигурно ово није имала на уму када се борила за права жена. Она је била хуманиста и вјероватно би се у данашњим условима борила за права мушкараца.
Ја се никада нисам осјећала закинутом зато што сам жена. Напротив. Бити жена је велика предност уколико сте окружени мушкарцима којима је стало до вас. А и када нисте, све нормалне државе имају законски регулисано питање равноправности полова.
Феминизам је капиталистичка творевина која је за циљ имала разорити породицу као институцију и жену као мајку, домаћицу и супругу. У томе је за сада јако успјешна. Кока кола, тренерке, патике и чипс су уништиле женску појаву, а феминизам је уништио њену улогу у очувању породице. Нарушавање породице не престаје. Мушкарцима је одузето право и способност да финансијски брину о својој породици, тачније, не могу сами довољно да зараде, а женама је “дато” право да раде, зарађују и све мање брину о одгоју своје деце. Данас се дјеца стиде рећи да им је мајка “домаћица”, јер их људи сажаљиво гледају у смислу – нема посао??? Ко је у таквој ситуацији напредовао? Једнакост полова? Па, ко је мене питао желим ја радити у руднику, или извлачити дрва из шуме? Знам, већина ће сад рећи да претјерујем, али ако је нормално да мушкарци кувају, перу, пеглају и одгајају децу, зар онда није нормално да жене поправљају багере? Ако то није нормално, онда имамо озбиљан проблем. Онда треба поставити питање шта су мушка права и коме је пало на памет да жена мора бити доминантнији пол? Сад ће феминисткиње гракнути на мене с причом како имају дупло више обавеза од мушкараца. Тачно! Данас жена мора да буде запослена , да брине о кући, одгаја децу… Много је то посла, којег није морало бити да се није тако олако препустило стварању потрошачког друштва у коме велике корпорације имају користи од тога да сваки члан породице купи хамбургер на улици, умјесто куваног ручка, да се купује на тоне разних средстава за одржавање куће, јер у њој жена борави само неколико сати дневно, итд.
Сам 8. март, као међународни Дан жена подржавам у контексту жена – мајка – супруга-вољено биће-историјска чињеница, али док се не измисли “Дан мушкараца”, о чему говоримо? О демократији, равноправности полова…? Шта сам била јуче и шта ћу бити сутра ако је само ово мој дан? Ако сам вољена данас, онда сам то била и јуче, а надам се и сутра, са Даном жена, или без њега!

8 mar. 2012

Ko je ta Daliborka Kiš Juzbaša ??? (PORTRET UMJETNIKA: Daliborka Kiš Juzbaša)


Piše: Biljana Gajić

Sinoć, 07.03.2012. godine u Galeriji (JU Centar za kulturu i obrazovanje) u Laktašima dogodila se Daliborka Kiš Juzbaša i njeni "Dronjci"...
Recimo da je u pitanju svojevrstan performans koji bi mogao "ići" pod radnim naslovom "Portret umjetnika".
Naime, radi se o četvorostrukoj promociji.
Daliborka je, u opuštenoj i neformalnoj atmosferi, uz miris čaja sa medom, u prelijepom prostoru Galerije, promovisala svoju zbirku poezije "Azilant u crvenim papučama" na neobičan način. Okružena mnogobrojnim komadima nakita koji bi svaka žena poželjela i fotografijama, čitala je svoje stihove, a koje su potom prisutni "odslušavali" ponovo u "muzičkoj varijanti", a u izvođenju rok grupe "Dronjak". Daliborkini sinovi, Branko Strahinja i Gavrilo, majčine stihove pretočili su u muziku. U punoj bijeloj sali Galerije, inače veoma akustičnom prostoru , posjetioci su mogli uživati u rok zvucima. Akustična gitara i bubnjevi, bili su više nego interesantna “pratnja” stihovima. I nije neka novost da se muzika i poezija prepliću na raznorazne načine, ali rjeđe se to dešava kada je u pitanju rok muzika. Još rjeđe biva da iznimno mladi rokeri pokažu bilo kakav interes prema poeziji.
Tek da se zna, jedan od “Dronjaka” je trinaestogodišnjak, a drugi šesnaestogodišnjak. Ali to i nije važno za njihov nastup, koji je, rekla bih, poprilično profesionalan. Vjerujte na riječ “matoroj rokerki”. Međutim, da se desi da majka i sinovi “fercferaju” na istom fonu (poonavljam, da zajdno naprave pravi performans), dozvolićete, prava je rijetkost, ako je uopšte i zabilježeno slično dešavanje.
Biće da su u pravu oni koji tvrde da R&R ipak NIJE MRTAV.
Kako je sve to teklo?
Najprije bih rekla da je cijela veče bila prijatna, pa i “pitka”. Ovo “pitka” podrazumijeva opuštenu atmosferu, jer ne smije se zanemariti činjenica da je publika bila uglavnom srednjih i zrelih godina. Stvarno mladih ljudi jedva da je i bilo. Šteta, mnogo su izgubili. “Oni” su ostali uskraćeni. Elem, fascinantno je kako je ta “zrela” publika reagovala. A reagovala je sjajno. A kako i ne bi, kada smo svi imali priliku da sjajne Daliborkine stihove odslušamo u orginalnoj (čitaj poetskom predstavljanju), a potom i “filovane” muzikom i bezgraničnom energijom “rock klinaca”, pardon, u izvođenju benda “Dronjak”.
Moj stari problem je muzika, tačnije kada se “dokopam” R&Ra, ne znam stati.
Ipak, vratila bih se na sam početak večeri, tako što se posjetiocima obratila Dijana Trubajić, direktorka Biblioteke u Laktašima, te sa svega nekoliko rečenica, pozdravila prisutne i predstavila Daliborku i njen rad. Rekla bih da je i ona jedan od “krivaca za sveukupnu pitkost dešavanja”. Dijana nije sebi dozvolila da se “raspriča od Kulina bana … pa do današnjeg dana”, ni da hvalospjevima o “liku i djelu umjetnice”, a sve koristeći izanđale i ofucane fraze, uspava publiku. Dijana je jednostavno, jasno i glasno, rekla ko je Daliborka Kiš Juzbaša, koja su njena interesovanja i čime se bavi, te pustila Daliborku da govori o svojoj poeziji, svom nakitu, svojim fotografijama … o svojoj umjetnosti. Jednostavno moram reći  (i debelo podvući) da je takvo predstavljanje jednog umjetnika za mene prijatno iznenađenje.
I sama Daliborka nije “gnjavila” prisutne. Sa popriličnom dozom humora, kaza kako živi za pisanje, ali da živi od primjenjene umjetnosti … da bi pisala.
 

Za “Kapetanov zeleni vrt”, kako je nazvala svoju kolekciju unikatnog nakita, Daliborka reče:  “To je nakit inspirisan onim što vidim kroz prozor, a vidim travu, cveće, drveće, bube, pa i paučinu…”
Inače, radi se o veoma atraktivnom nakitu od gline, kristala, metala, perli, traka. Reče nam ona i da se žica relativno lako hekla, ali ako se mora parati … to je već problem.
Motivi izloženih fotografija, šta drugo nego nakit. Tako su posjetioci imali dvostruko zadovoljstvo, mogli su da vide izložen unikatan nakit, a istovremeno i fotografije tog istog nakita. Za ljubav prema fotografiji Daliborka “okrivi” svog prijatelja, poznatog umjetničkog fotografa Dragutina Radana.
 




I onda su krenuli stihovi, odnosno red stihova, red R&R-a, ali o tome sam već govorila. Veče je zatvorila Slađana Čovičković, direktorka  Centra za kulturu.
Sve u svemu, prijatno veče i dobro potrošeno vrijeme nas koji smo bili u Galeriji. Poezija, poezija u rok muzici, izložbe nakita i fotografija .... Malo li je ???


Banja Luka, 08.03.2012

2 mar. 2012

Pozivnica: "PORTRET UMETNIKA - Daliborka Kiš Juzbaša"

Dragi prijatelji,

JU Narodna Biblioteka "Veselin Masleša" i JU Centar za kulturu Laktaši
u sredu 7.marta 2012. gonie u 19.00 h organizuju veče "PROFIL UMETNIKA - Daliborka Kiš Juzbaša"-
Tom prilikom će biti otvorena izložba fotografija iz kolekcije "Captain's Green Garden" i izložba unikatnog nakita
iz istoimene kolekcije, te predstavljena knjiga pesama "Azilant u crvenim papučama".
O knjizi se neće govoriti, nego će je otpevati Branko Strahinja Juzbaša u pratnji Gavrila Juzbaše.

Dobrodošli!

4 ene. 2012

Književno raspeće episkopa Grigorija

Mirko Vuković: „Priča o mladom vojvodi“ (KZ“Vaso Pelagić“, Banja Luka,2010.)

Priča o mladom vojvodi, Mirko Vuković
          Do sada smo imali sjajne prilike da vidimo kako od skribomana nastaju književnici. 
         Uslovi su prosti. Nažvrljaš nešto, platiš kvartalnu marketinšku kampanju, povučeš kojeg dr ili prof. za rukav da napiše ljupki tekstić o tvojoj umetnosti , on tebe za džep i eto te! Ti si (kvartalni) književnik s velikim tiražom! Ta opcija je otvorena za svakog s nešto para u džepu. Striptizete, pevaljke, političari, sveštenici. Pitanje za „Milionera“ bilo bi: Koja reč ne pripada ovom nizu?
Mirko Vuković  nije imao problem s odgovorom. Pogodio je iz prve. Ali, sad se nameće drugo pitanje. Zašto bi ozbiljan književnik poput njega, autor deset knjiga poezije, knjige kolumni i knjige polemičke proze, profesor srpskog jezika,dobitnik više nagrada u oblasti literature i likovne umetnosti, trošio svoje vreme i intelekt na tako minornu stvar, kao što je knjiga „Priča o starom kralju“, episkopa Grigorija?
Odgovor se nalazi u knjizi „ Priča o mladom vojvodi“ (KZ“Vaso Pelagić“, Banja Luka,2010.), u kojoj Mirko Vuković na 189 stranica kritikuje nedefinisano delo episkopa Grigorija od 96 stranica. Ako bismo tu činjenicu malo karikirali, ispada da je Mirko Vuković napisao dve knjige o greškama i spisateljskim promašajima koji se nalaze u jednoj knjizi episkopa Grigorija.
Ali, opet, zašto baš ova knjiga i ovaj autor? Mislim da je odgovor prilično jednostavan. Reč je o epskom nasleđu – „Udario junak na junaka!".  „Viteška etika“, kako reče sam autor. Književni kritičar – kavgadžija ne može sebi dozvoliti da na megdan pozove striptizetu ili pevaljku. Nije ni Marko Kraljević na megdan pozivao konjušara, nego „junaka od glasa“.
Samo, gorko se prevario Vuković. Ni danas, zamalo dve godine posle objavljivanja kritike, od episkopa ni traga ni glasa. Propao u zemlju, sve sa svojom „knjižicom“ . Ni jednom jedinom rečju nije branio svoje „delo“, ali, ako je Vukoviću za utehu, niti objavio drugo.
No, šta je toliko značajno u knjizi „Priča o mladom vojvodi“?
Za početak, Vukovićeva knjiga  je mnogo interesantnija od knjige episkopa Grigorija. Ima motiv, radnju, i bavi se zadatom temom, za razliku od episkopove, koja u naslovu ima temu starog kralja, a zapravo se bavi mladim vojvodom.
Druga zanimljivost je u tome što je autor napravio vizuelno identičnu repliku knjige „Priča o starom kralju“.  Korišten je isti font, veličina fonta, prelom, razmak, veličina margina, pa čak i dizajn naslovne stranice, karikiran, naravno. Knjiga ima dva dela, pogađate, jednako kao i episkopova.
Da ne bi bilo malo, korišten je isti tip papira i plastifikacije prilikom štampe. Autor je izbacio samo vinjete i kitnjaste inicijale , jer su, kako kaže,“imali zadatak da popune prostor i od vladičinog tekstića naprave „pristojnu knjigu“...“ (188 str.)
Cela knjiga profesora Vukovića je, zapravo, uputstvo za pisce početnike – kako ne treba pisati knjigu ili još bolje, kako napisati knjigu s praktičnim primerima tipičnih grešaka pisaca početnika, a sve je potkrepljeno primerima iz knjige „Priče starog kralja“.
Sad moram iskoristiti otrcanu frazu pa reći kako je Vuković, bukvalno i doslovce, obavio seciranje „In vivo“ svake episkopove rečenice, reči, naročito slova, jer je očito da episkop ima problem sa raspoznavanjem situacije kada treba koristiti malo ili veliko slovo.
U prvom delu knjige „Priča o mladom vojvodi“, pisac nam precizno objašnjava zašto se bavi ovom knjigom i tako otklanja svaku mogućnost spekulacije:

„Ispod je kritičarskog dostojanstva govoriti o nečemu ovome nalik.Drugim riječima, ova je knjiga neozbiljan, amaterski produkt koji nije vrijedan truda, vremena i „arčenja artije“, ali sve ono što se oko nje i sa njom u vezi dešavalo, ono što je sa njom pokušano da se učini - bolje je reći, jeste opasan fenomen, presedan koji zaziva potrebu i obavezu da se ozbiljno kritički preispita.“ (15.str.)

Krećući se tom logikom, više ne začuđuje što pisac uporno, iz stranice u stranicu, koristi citate iz „Gorskog vijenca“ i tako odgovara na izjavu recenzenta prof.dr Irene Arsić da „u knjizi ima epskog predanja“. Pored toga, prosvetarski duh profesora pokazuje gde, kako i kada se umeću citati. Praktična nastava.
No, čini mi se da su Vukovićeve reakcije najvećim delom isprovocirne dodelom nagrade „Povelja za uspjeh“ (?!) i izjavom ministra za prosvetu i kulturu, Antuna Kasipovića:

„Ova knjiga kojoj večeras dodjeljujemo Povelju, svakako je novi podsticaj pisanoj riječi i izdavačima i zato najiskrenije čestitke autoru, u stvarnom uvjerenju da ovo jeste potpuna renesansa književnosti u RS“.

Potpuna renesansa...?!
Posle ovakve izjave, svaki odgovor književnika Mirka Vukovića postaje sasvim primeren, a ako tome dodamo da su „književni znalci“  u javnosti knjigu opisali rečima: „epsko predanje“, „bajka za odrasle“,  „izuzetno književno delo“, jasno je zašto Vuković nije žalio truda i vremena da dokaže suprotno.
Ona, poslednja kapljica se, ipak, prelila preko čaše episkopa Grigorija i njegove, u najmanju ruku, naivne izjave:

„Saznao sam da je ova knjiga bila najtraženija na štandu Republike Srpske na beogradskom sajmu knjiga. Mislim da je to zato što je lijepo uvezena knjiga i nije debela. Ljudi baš nemaju vremena da čitaju, a ja sam napisao knjižicu od sto strana.“

Zamislite lice Mirka Vukovića dok je ovo čitao! 
Da li Vam je dobro, profesore...?
E, to je trenutak kada počinje književno raspeće episkopa Grigorija i seciranje njegove „knjižice“.
Krenuvši od početka, prvih rečenica i često im se vraćajući, autor polako, reč po reč, objašnjava piscima početnicima gde, kako i zašto je spisatelj pogrešio.
Niže njegove, često bizarne, gramatičke i stilske greške. Poučava svoje đake ( i episkopa) osnovnim književnim pojmovima; uči ih literarnim žanrovima, njihovim karakteristikama i normama.
U drugom delu knjige, njegovo zalaženje u lapsuse ide do te mere da izaziva neugodu („Dobro je, profesore...“), pa čak i potrebu da se „stane na stranu“ spisatelja, tog nesrećnog predmeta seciranja, a onda odnekud odjekne ono – „potpuna renesansa književnosti...“, nakon čega obavezno sledi misao – „A, šta se hvataš u kolo...“.
Kroz svih 189 stranica knjige „Priča o mladom vojvodi“, Vuković kroz ironiju i cinizam postavlja isto pitanje: Šta je episkopu Grigoriju trebalo da se bavi poslom koji je daleko iznad njegovog znanja i mogućnosti? Odakle potreba da svojom arogancijom ponizi i sebe kao ličnost i književnost kao umetnost? Dokle je sposobna ići ta propagandna mašinerija, u kojoj je moguće jednu sasvim minornu i neznalački napisanu „knjižicu“ uzdizati u nebesa i postavljati je na „renesansni“ pijedestal srpske književnosti?  
Profesor Mirko Vuković je kroz svoju knjigu dokazao i pokazao kako izgleda loša knjiga i kako bi trebala da izgleda da bi bila dobra.
Samo, pogrešio je u jednoj stvari.
„Priča mladog vojvode“ nije samo polemička proza. To je knjiga koja bi trebala biti uvrštena u školski program viših razreda osnovne škole, kao dodatno nastavno sredstvo uz koje bi buduće generacije đaka, na konkretnom primeru knjige „Priča starog kralja“ episkopa Grigorija, trebale učiti kako ne treba pisati.
Bolji udžbenik sigurno neće skoro naći.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify