verify

Dec 18, 2011

Brutalna policijska racija u Demofest klubu u Banjaluci



 
Sinoć je u DFK klubu, po riječima Brane Janković iz Demofesta, došlo do brutalne policijske racije prilikom koje je povrijeđeno i nekoliko posjetilaca kluba.





Tragom ove informacije kontaktirali smo i banjalučki CSB i dobili smo sledeću informaciju :"Sinoć je u Demofestu klubu u Banjaluci došlo do narušavanja javnog reda i mira pa je zbog toga policija morala uspostaviti mir. Patrola je došla u Demofest klub na poziv zbog tuče koja se desila i uspostavila je javni red i mir. Nije bilo nikakvog obračuna policije sa gostima, jer je policija samo radila svoj posao. To je jedino šta mogu da vam kažem.“, rekao je za BUKU šef dežurstva u Centru javne bezbjednosti Banjaluka.

U vrijeme racije nije bilo tuče u klubu niti van kluba, kaže za BUKU Brana Janković, i dodaje DFK klub vodi računa o bezbjednosti svojih gostiju i niko iz kluba nije u tom trenutku imao razlog, niti je pozvao policiju da interveniše.
Redakcija portala BUKA stupila je u kontakt sa očevidcem nemilog događaja koji nam je ispričao svoje iskustvo:
"Oko 15 do 1 se ugasila muzika, upalila su se svjetla i počeli su ulaziti policajci. Svi u društvu smo se zgledali i bili smo zbunjeni, jer nismo očekivali da će se racija desiti u DFK, gdje izlazimo otprilike od kad je otvoren i nikada nije bilo problema. Uniformisani policajci i dvije djevojke u civilu su pretresali torbe, jakne i novčanike ljudima. Prilično grubo su postupali sa prisutnima u klubu. Tjerali su ljude koji su držali prekrštene ruke da ih ispruže i da stoje mirno. Pitanja koja su postavljali bila su, po mom mišljenju, neumjesna. Moju prijateljicu koja ima 24 godine pitali su zna li joj otac gdje je ona sada, mene 'duvam li', a kada sam rekao da ne, policajac je odgovorio sa 'AHA'. Kada je racija završena, izašao sam ispred kluba. Pošto radim u medijima, znam da bi trebalo da postoji nekakvo obavještenje za javnost u ovakvim situacijama. Prišao sam im i pitao koliko informacija je dostupno javnosti. Na to sam dobio slabiji udarac u glavu i fizicki bio uguran u klub uz rečenice 'Marš dolje! Šta hoćes ti?'" od strane istog policajca koji me je u klubu ranije legitimisao", rekao je za BUKU svjedok dešavanja koji je zamolio da ostane neimenovan.

A ovo je verzija Ministarstva unutrašnjih poslova RS ( zvanično saopštenje na sajtu MUP-a RS ) :

"Policijski službenici Centra javne bezbjednosti Banja Luka, u noćnim časovima dana 17.12.2011.godine, na osnovu bezbjednosne procjene izvršili su operativno- taktičku radnju „racija“ u ugostiteljskom objektu ,,DFK,, u ulici Patre u Banja Luci. U ugostiteljskom objektu je zatečeno oko 150 lica. Zbog počinjenih prekršaja iz Zakona o javnom redu i miru uručeno je sedam prekršajnih naloga i to: Zbog počinjenog prekršaja ne postupanje po zakonito izdatom naređenju polcijskog službnika (odbijanje da daju na uvid lična dokumenta), nakon čega su lica izvedena iz objekta gdje je im je utvrđen identitet i izdano pet prekršajnih naloga, zbog počinjenog prekršaja točenja alkohola očigledno pijanim licima odgovornom licu u pomenutom ugostiteljskom objektu  jedan prekršajni nalog i zbog počinjenog prekršaja drsko ponašenje – skakanje po vozilu sugrađanina, jedan prekršajni nalog"


Sa zida FB stranice DFK Kluba:
Ljubazno molimo sve vas koji ste na bilo koji način pretprjeli bilo kakav oblik fizičkog zlostavljanja tokom sinoćnje racije u DFK da pošaljete svoje kontakt podatke na slijedeći mail goran.lazic@demofest.org kako bi vas mogli kontaktirati. Mi se svakako izvinjavamo zbog neprijatnosti koje ste preživjeli. Učinićemo sve što je u našoj moći da istražimo do kraja cijeli slučaj. DFK tim.

I dalje očekujemo nove informacije očevidaca o ovom slučaju, a iz DFK kluba najavljuju i prijavu, zbog načina vođenja racije, nadležnim organima....

Autor: BUKA
Objavljeno: 18.12.2011 u 08:00

Dec 4, 2011

Impresija: Žarko Laušević, „Godina prođe, dan nikad: dnevnik jedne robije“ ( Kompanija Novosti, Beograd,2011.)


 Žarko Danas i Žarko Juče

Kada sam čula za objavljivanje knjige Žarka Lauševića, moj najveći strah bio je da ćemo dobiti još jednu romantizovanu biografiju, ovoga puta jednog velikana glumišta bivše Jugoslavije, punu ukrasnih prideva, superlativa o vlastitoj nevinosti, traženja oprosta na račun do tada postignutih uspeha. Da će spisatelj uniziti veličinu glumca. Kao da sve drugo nije bilo dovoljno. Možda će mi biti oprošteno što ću naglas izreći, ali postoje imena koje narod usvoji kao svoje, zaboravljajući da se iza njih nalaze ljudi. Krv, meso i duša. Poput lepe slike ili biste. Beživotne stvari.
O Žarku Lauševiću se mnogo toga zna ili misli da zna, o tragediji koja ga je pogodila još više. Nesrećna posledica činjenice da su javne ličnosti omiljena hrana na meniju svake publike.
Iako polje mog interesovanja nije Žarko Laušević kao ličnost, niti kao akter jedne tragedije, nego knjiga, odnosno, način na koji je pisac ispričao svoju priču, zaključila sam da je apsolutno nemoguće razdvojiti pisca od knjige. Ona je deo njega i on je deo nje.
Teško da ovu knjigu možemo svrstati u određen žanr.Bografija, hronika, roman, od svega je tu po malo, ali samom stilu i tehnici se nema šta prigovoriti. Oštre, kratke rečenice, bez neumesne raspričanosti i beskrajnih opisa, dinamičnost i što je najzanimljivije, odsustvo patetike, koja je često prisutna u prvim knjigama.
Kroz redove se kreću dva lika. Žarko Laušević Danas – emigrant, izuzetno inteligentna ličnost s bogatim iskustvom, moler, ubica, čovek, čije rane su odavno zatvorene, ali je ožiljke nemoguće sakriti, pa ih svojevoljno daje na uvid javnosti i Žarko Laušević Juče, veliki glumac i umetnik, s bogatom biografijom, u kojoj piše da je proglašen za najboljeg glumca mlađe generacije.
Žarko Laušević Danas priča priču Žarka Lauševića Juče. Naravno, u nemogućnosti da se sasvim distancira od Žarka Juče, čak i kada ga brani, svestan je da ga ne može odbraniti, onda ga prepušta tuđim mišljenjima i sudovima. On prvi baca kamen, otvara vrata rulji da nagrne, da ga smlavi.
Žarko Danas je ponekad i blag prema Žarku Juče, pa ga pravda dečijom naivnošću, ali kako vreme prolazi, kako dublje zalazi u misli, a čitalac u redove, sve manje nalazi opravdanja za njegove postupke.
Taj,drugi Žarko,bio je na vrhuncu moći, snage i proturečnosti. Često naprasit, silovan, drčan, svestan sebe i svojih sposobnosti.
Žarko Danas ga opisuje na bezbroj pogrdnih načina, ponekad i preterano, ali svest o tome da je Žarko Juče mnogo toga pogrešnog akcentovao u životu sve više prevladava.
Postaje svestan toga da ne poznaje svoju decu. Silno je iznenađen kada mu supruga Maja kaže: „Neću te ostaviti!“, u mislima se vraća u život kakav je vodio – konstantna putovanja, karijera, provodi.
Naravno, Žarko Danas je suviše suptilan da bi se bavio detaljima, on ne otkriva intimnosti svog života, cela knjiga je isključivo intimnost njegove svesti i doživljaja gubitka slobode. Zatvaranje umetnika u tamnice vlastite svesti, u prostore i situacije u kojima je nekada u životu zaista i bio, ili glumio da je bio – u zatvorske ćelije, uloge robijaša koje je nekada glumio.
Svet oko sebe počinje deliti u dve kategorije. Na robijaše i slobodne ljude:

„...Sa slobode na zatvorenike gledaš kao na posebni, niži sloj ljudi, nikad i ne pomišljajući da bi jednom mogao da im pripadneš. Našavši se se među njima, otkrivaš da su manje niski i manje opasni nego što si očekivao. Zato ti je sloj slobodnih ljudi, kojima si nekad pripadao, postao mnogo dalji, ne verujući niti da si ikad bio deo tog društva, niti da ćeš se ikada više vratiti među njih...“

Pisac, kao glavni akter, počinje da se do tančina bavi dubinom vulgarnosti koja ga okružuje, u početku ubeđen da je iznad , a posle pomiren s činjenicom da je sastavni deo nje.
Nemogućnost da se distancira od svoje sredine, prisiljava ga da se saživi s njom. Miris mokraće, kašalj zatvorskog cimera, buka, smeh, plač... Osluškuje tuđe misli, bavi se tuđim navikama i tuđim sudbinama, čini sve kako se ne bi susretao sa samim sobom, ali pokušaj ostaje bezuspešan.
Bavi se samoubilačkim mislima, činove razlaže na sastavne delove u pokušaju da zadrži razum.
Najimpresivniji delovi knjige su, ipak, trenuci u kojima se Žarko Laušević Danas i Žarko Laušević Juče sreću.
Iz dana u dan, Žarko Juče izvlači iz sećanja lepe trenutke, bavi se dragim ljudima i događajima, a Žarko Danas je duboko ukopan u sadašnjost, u dan koji ne prolazi i izvlači iz svakog sećanja najružnije. On prati trenutne događaje, analizira prijatelje i saradnike, situacije i mogućnosti koje imao Žarko Juče. Pokušava shvatiti razloge. Sagledava sebe iz svih aspekata.
Događaje vidi na jedan potpuno novi, kompleksniji način, tamnica mu oslobađa svest, prisiljava ga da se suočava sa preživljenim strahovima, porodičnim odnosima.
Počinje analizirati postupke svog oca, vraća se korenima. Više se ne zadovoljava inteligentnim i oštroumnim zaključcima, on kopa dublje, koliko god da to može biti fatalno i kobno po njega samog. Postaje svestan trajnosti promena u svom životu. Bori se sa samim sobom u neizbežnosti prihvatanja.
No, postoji jedan snop svetlosti koji je obeležio celu knjigu, a to je Žarkov brat, Mili, ili tačnije, ljubav prema njemu. Ponos što je spasio bratov život poništava činjenicu da je ugasio tuđa dva. On se za bratov život drži kao za svoju slamčicu spasa.
Ponekad ga prekrije užasan osećaj nemoći, osećanje krivice zbog bratovog stradanja, ali je često i sama pomisao na bratovu blizinu, čak i u tako strašnim uslovima, oslobađajuća.
On osluškuje glasove sa hodnika, proviruje kroz prozore, ne bi li ga video, naslutio, a kada su zajedno, vode neme razgovore.
Bes koji oseća prema društvu, državi i zakonima više je izazvan bratovim, nego li vlastitim zatočeništvom. Njegov život postaje beznačajan u odnosu na bratov, jer brat deli njegovu sudbinu, iako nije podelio delo.
Bratska bliskost je skrivena ispod maske tradicije, običaja i navika:

„Ćutimo. Da nam brane, toliko toga bih imao da mu kažem, ovako ne znam o čemu bih. U istoj nevolji je i on, vidim...“


Ona se ne izgovara, ali se doživljava kao sveprisutna i opipljiva u svih 455 opisanih dana tamničenja u prvoj knjizi, ona je snaga,mogućnost preživljavanja, što kroz bes, što kroz krivnju ili druge emocije.
Knjiga pisca Žarka Lauševića, bez obzira na tematiku i ličnu ispovest, otkriva nekoliko dodatnih talenata ovog umetnika, a to su sposobnost pripovedanja, karikiranja ljudi i događaja, istančan smisao za humor, čak i u okolnostima u kojima bi se moglo očekivati sve sem humora i velika količina spisateljskog talenta.
Hoće li Žarko Laušević, odlučivši se da kroz novootkriveni talenat progovori o svojim mislima i osećanjima, uspeti da pomiri Žarka Juče i Žarka Danas, jednako kao što je smogao snage da pomiri u sebi uzvišene umetnosti i gorak emigrantski hleb,zaista je teško predvideti. Imamo li prava uopšte postavljati takva pitanja, uprkos tome što nam je on sam to dozvolio prosipanjem svoje duše na 413 stranica knjige „ Godina prođe, dan nikad“?
Jedno je sigurno. „Glumci nemaju godine“. Kad god odluči izaći iz svoje tamnice, neko će ga dočekati.
Kakav će to biti dan, ostaje da slutimo.






Aug 11, 2011

KAKO SE KALIO DRAŠKO PENDREK




Draško Tanasić, policajac. Godina, toliko i toliko..... Dan je ličio na svaki drugi.

Tako bi otprilike trebala početi bilo koja epizoda  ,,Zone sumraka“ i, bogme, počela je.
Dotični Draško je  prije par dana, kako se to ulijepo kaže izmaltretirao par maloljetnika, ni zbog čega, na pravdi Boga. Preciznije, mentalno labilna i agresivna osoba je svoj neartikulisani bijes iskalila na dječacima, koji su bili krivi jedino što su se u pogrešno vrijeme našli na pogrešnom mjestu.


Da ne bih pretjerano dužio, kompletnu ispovijest možete pročitati na blogu Daliborke Kiš-Juzbaše, majke jednog od maltretiranih dječaka.




E, sad, ko je pročitao ima se rašta razbjesniti. U suštini, riječ je o klasičnom prohuliganskom ponašanju jednog prašinara, koji bi trebao da štiti tu istu dječicu.

Gdje se Tanasić nije zajebao?

Tanasić se nije pretjerano zajebao u klasičnoj pandurskoj računici kojoj su drugari u plavom skloni. Naime, u neko doba noći, na autobuskom stajalištu, ugledao je par klinaca, po njemu klasičnih padavičara kako sjede i nešto piju. Duga kosa, flaša sa tečnošću i noć, rezultovale su Tanasićevom pojednostavljenom konkluzijom da se radi o ,,balavcima slučajevima“, nad kojima mora biti primijenjena sila. Po njemu je sila bila potrebna. Zašto je to tako? Domen nagađanja. Tanasić se možda nije potukao par dana, možda nije imao uredne seksualne odnose, poodavno nije nekoga izmaltretirao...tek, frustracija je bila očigledna. Malo šaketanja i zlostavljanja nije zgorega, razmišljao je on. Prosto, to mu je po difoltu.

Još kad su dva dječaka, isprepadana violentnom reakcijom policajca, počela da bježe u noć, Tanasiću su bila otvorena vrata za izigravanje pobješnjelog Maksa. Dakle, po svemu, ovo je trebalo da bude klasična banjalučka noć u kojoj lokalni pandur maltretira djecu.
Tako je bilo oduvijek. Ništa novo. Ali...

Tanasić se zajebao

Drug Tanasić se sa kolegom Željkom Ćulumom i nepoznatim trećim policajcem!? ipak za evtu zere zajebucnuo u raboti zlostavljanja. Kako? Pa, nije on mogao da ukalkuliše da se majka jednog od dječaka bavi književnošću, što bi se reklo, da je pismena žena. Nije znao da ona koristi blog kao sredstvo izražavanja i komunikacije, umjesto tarabe i mahale, kako to rade srednjevjekovne žene bosanske. Jebi ga, kako je to mogao znati. Nije znao da će ujutru o njemu da bruji čitava čaršija.

Otkud to da se Tanasić od pandura pretvorio u psihopatu? Kako to da sad svako može da pozove na odgovornost čovjeka koji godinama praktikuje ovakav vid suočavanja sa ,,civilnim licima“? Pa nije on, zaboga, jedini u ovom zlu?!

Trebalo je Tanasića izmisliti

Uvijek sam zamišljao policijske akademije kao mjesta gdje se klinci i muževnije klinke uče verati po zgradama, vježbaju poneku borilaču vještinu i treniraju da kažu ,,opojna droga marihuana“, ,,teška droga heroin“ i ,,dokle momak?“.

I nisam se prevario. Očigledno, glede manira, čast izuzecima, podmlađeni kadar nije odmakao daleko od svojih udbaških učitelja.

Nije pomoglo ni to što ih je prije par godina Milorad Dodik lično ukorio i naredio da odustanu od blasfemičnih pitanja. Po svoj prilici je lemačko-isljeđivačko-huliganska tradicija duža i jača.

To su na svojoj koži, nažalost, osjetili dječaci prije neko veče. Nisu bili huligani, nisu bili narkomani, nisu bili padavičari, nisu bili nasilnici, ali - jebi ga. I kod nas, bar medijski , bar u MUP-u, bar u državi, ostaje sve na tome - Jebi ga, desilo se. Vjerovatno je plava logika sljedeća - Bolje je malo greškom zlostavljati nevine, nego da ti pobjegnu pravi zločinci. Međutim, u našem Oboru, pravi zločinci ne bježe, jer ih niko ne ganja, a uglavnom i sudstvo odmjenjuju, jer sami sebi u lokalnim obračunima presuđuju. Dječaci iz ove priče su samo kolateralna šteta.

Kamo dalje, rođače?

E, sad, dok režimski mediji mučki ćute, kao što rekoh, neko je suvislo potegao ovu priču. I to se jednom moralo desiti. Sad će ministru Čađi biti pokvaren godišnji, ali, eto, mora se i to.

Ali, šta je sa onom silnom dječicom, koja su greškom pretučena, koja se boje reći čak i svojim roditeljima o policijskom zlostavljanju? Ko će za njih da napiše blog? Ko će odgovarati što se pendrek kalio preko njihovih bubrega?
Koliko imamo podataka da je poslije takvih slučajeva došlo do dječijeg suicida?

Ovo što se desilo i što je napisano gore predstavlja samo eksces. Ali ne eksces djelovanja policije, nego eksces objelodanjivanja istine.

P.S.

Prije neko veče, huligani su razbili reklamni bilbord ispred jednog od banjalučkih dragstora. Policajci su nevoljno izašli na mjesto događaja. Šarali su pogledom po okolnoj dječurliji i mlako obavili ispitivanje. Niko nije želio da samo dan poslije bude označen kao novi ,,Tanasić“.

Pa, kolege u plavom, zar stvarno ne učite na tim akademijama kako prepoznavati, razlikovati, sagledavati? Zar stvarno ne učite svoj posao? A mi vas plaćamo. I što je najbitnije, izbacite sami iz svojih redova one koji NE ZNAJU raditi svoj posao.

Obespravljeni, od vlasti i države, od pojedinaca, tajkuna i moćnika, nemate pravo da se i na ovakav način brukate. Lično i profesionalno.



Autor: Dragan Bursać
http://6yka.com/index.php/drasko-pendrek

Aug 5, 2011

Banjaluka : Policajac Tanasić Draško maltretirao maloletnike?!


Kada čujete priču o policijskom maltretiranju, prvo što pomislite je da niko nikoga ne dira iz čistog mira.Gde ima vatre, ima i dima.
Onda to osetite na svojoj koži, ili još gore, na koži svog deteta i shvatite da dobrih i loših ljudi ima svuda, ali ovim drugima nije mesto u policiji.
Priča je sledeća.
Dva dečaka su slavila svoj četrnaesti rođendan ( D.P.), a treći je (Z.B.) slavio svoj petnaesti rođendan. Četvrti je bio s njima u društvu.
Dečacima od četrnaest godina je to bio prvi samostalan izlazak. Dečak D.P. živi u Austriji, a u Banjaluku je došao na odmor s roditeljima.
Jedna od majki ih je autom ostavila pred kinom "Palas" u centru Banja Luke.
Dogovor je bio kad film završi da nazovu telefonom, a onda će neko od roditelja doći po njih.
Tako je i bilo.
Momci su prošetali do dragstora, kupili "Sprajt" i seli na klupe na autobuskom stajalištu ispred Medicinske Elektronike, kako su dogovorili s ocem jednog od dečaka.
Dok su čekali, pored njih je prošla policijska patrola. Kretala se prema centru Banjaluke.
Onda se vozilo okrenulo i  približilo velikom brzinom. Uz rotacije, auto je  naglo zakočio ispred stanice.
Od straha, jedan dečak (K.V.) je počeo trčati.S obzirom da nema ni 40 kg, drugi (Z.B.) ga nije uspeo stići, nego ga je jurio da ga zaustavi iz straha da će se izgubiti u mraku.
Dvojica (B.S.J. i D.P.) su ostala sedeti na klupi autobuske stanice.
Onda se priča nastavlja kao u akcionim filmovima.
POLICAJAC Tanasić Draško izleće iz auta ( prate ga druga dva policajca, Željko Ćulum i treći, čiji identitet još uvek nisam otkrila), uz buku i viku.
POLICAJAC Tanasić Draško prilazi ovoj dvojici vičući "Šta beže" i traži da ih se zove nazad.
Onda prilazi jednom od njih (B.S.J. - mom sinu) koji je sedeo na klupi s rukama u džepovima, udara ga baterijom u lice i viče da vadi ruke iz džepova jer će mu ih polomiti i da ustane s klupe.
Udarcima cipelama po listovima mu širi noge, zatim pretresa po telu.
Onda traži da zove telefonom drugu dvojicu. On objašnjava da više nema novca na računu, POLICAJCA Tanasić Draška to ne zanima. Cela situacija je propraćena konstantnom vikom, uvredama i psovanjem.
Dečak (Z.B.) iz mraka poziva telefonom prijatelja (B.S.J.) na stanici, a onda se obojica vraćaju do policijske patrole, gde ih pretresaju.
POLICAJAC Draško Tanasić ih naziva kretenima, majmunima, slonovima, konjima, preti da će im pendrekom izbiti bubrege ako ne priznaju da su vandali i da su oni uništili (palili) pleksilglas na stanici,
iako momci nisu imali upaljač. Zapravo, od sveg naoružanja, imali su, sada već praznu, plastičnu bocu "Sprajta".
POLICAJAC Draško Tanasić tvrdi kako su njome bušili pleksilglas.Preti da će ih šamarati dok ne priznaju.
Jednog od dečaka (Z.B.), POLICAJAC Draško Tanasić hvata za ramena, nabija na plegsilglas, razdvaja mu noge udarcima cipela, glavu mu udara nekoliko puta o ploču, zavrće ruku na leđa i šakom hvata za kožu u predelu bubrega, uvrće je i preti da će mu izbiti bubrege ako ne prizna da je bušio ploču.Posle duže torture, momci priznaju kako su oni plastićnom flašom "Sprajta" izbušili rupe u pleksilglasu (???).
Kada je jedan od dečaka rekao da dolazi otac po njih, POLICAJAC Draško Tanasić se izderava uz reči: Šta će on meni, šta si glup, nije on bušio rupe!.
Ipak, posle tog obaveštenja, odlazi u auto, zatvara se i pravi zapisnik. Dvojica dečaka su dala sve podatke s imenima roditelja i telefonskim brojevima. POLICAJAC Draško Tanasić ipak nije zvao roditelje.
POLICAJAC Draško Tanasić tada naziva centralu i vrši proveru imena Z.B. ( 03.avgust2011., nešto pre 01.00 h).
Dečaci su čuli odgovor iz centrale.
U tom trenutku nailazi otac. POLICAJAC Draško Tanasić ne izlazi iz auta, niti objašnjava ocu šta se upravo dogodilo.Drugi policajac, Željko Ćulum, priča s ocem, naravno, ne objašnjava šta se upravo dogodilo, ubeđuje oca kako će DOGOVORITI DA SE NE PIŠE PRIJAVA PROTIV DEČAKA.
Otac, ne shvatajući situaciju, odvozi dečake kući.
Cela priča se otkrila tek sutradan, kada su se dečaci naspavali, izašli iz šoka i kada su roditelji videli crvene otiske na njihovoj koži.
Roditelji odmah reaguju.
Ja pozivam policijski broj za hitne slučajeve, gde dobivam broj PS Centar 051/337-201 ( 03.avgust, 09.36 h). Objašnjavam policajcu situaciju i tražim imena ljudi koji su bili u smeni.
On mi odgovara da ne zna, ne zna kako ih može nabaviti i neka se obratim komandiru.
Slušalicu mi spušta s rečenicom: Aj' zdravo!.
Druga majka se spušta u stanicu, bučna i iznervirana i ugovara sastanak roditelja.
Sutradan, 04. avgusta 2011., roditelji s decom odlaze u policijsku stanicu.
Kada je utvrđeno da je POLICAJAC Draško Tanasić u službi PS Centar, na razgovor nas prima komandir PS Centra Željko Stojnić.
Na razgovor sam primljena samo ja. Naravno, nisam ni očekivala da će biti primljena dva roditelja.
Postupak POLICAJCA Draška Tanasića nije uznemirio samo decu, nego i roditelje. Ne moram reći da sam bila nepristojna i bezobrazna kao nikada u životu.
Ne kajem se. Komandir Željko Stojnić neće nikada doživeti da mu policija maltretira dete.
Svejedno, komandir je pokušao smiriti situaciju i uputio nas je na Biro za žalbe i predstavke građana.
Zanimljivo je da zapisnik od prošle noći ne postoji, kao i da se ne zna kako se zvao treći policajac koji je bio u autu.
Komandir PS Centar je obećao obaviti razgovor s POLICAJCEM Draškom Tanasićem.
Volela bih da grešim, ali mislim da je to maksimum zalaganja koje ćemo doživeti u toj stanici.
U Birou za žalbe i predstavke građana su nas uputili u daljnju proceduru i pravna sredstva koja možemo koristiti kako bismo pozvali na odgovornost junaka POLICAJCA Draška Tanasića.
Da sumiram.
Povod za ovakvo ponašanje POLICAJCA Draška Tanasića su rupe u pleksilglasu, koje, usput rečeno, tamo stoje mesecima.
Pitanja na koje još nisam dobila odgovor su sledeća:
1. zašto POLICAJAC Draško Tanasić nije pozvao roditelje, ukoliko je mislio da ima posla s maloletnim delikventima.
2. Zašto POLICAJAC Draško Tanasić nije proverio da li su rupe na pleksilglasu tople i sveže.
3. S kojim pravom je POLICAJAC Draško Tanasić psihički i fizički maltretirao maloletnike i zašto njegove kolege Željko Ćulum i osoba "X" nisu sprečili POLICAJCA Draška Tanasića da se prema maloletnicima ponaša na način koji je zakonom zabranjen.
4. Hoće li POLICAJAC Draško Tanasić odgovarati pred disciplinskom komisijom u skladu sa regulama koje su objavljene u "Službenom Glasniku Republike Srpske" (83/26.08/2010.)

Ovaj događaj me naterao da ozbiljno pristupim pričama koje slušam o postupcima policije u našem gradu.
Grupu momaka, koji su matretirani na ovaj način, sačinjavaju dva državna pobednika iz sporta i književnosti, a dvojica su muzičari benda "Dronjak", (najmlađi rock bend u BiH), dakle, reprezentativna omladina naše države.
Ako su oni, kao uzorni primeri svojim vršnjacima, doživeli ovakva poniženja u dobi od 14 i 15 godina, kako prolaze druga deca u ovom gradu? Šta se radi s decom koja nemaju takvu biografiju iza sebe, još manje zaštitu?
Ja nisam uspela zaštiti svoje dete od POLICAJCA Draška Tanasića, možete li vi svoje?

Šta dalje?
Roditelji dečaka zajednički podnose privatnu tužbu protiv POLICAJCA Draška Tanasića.
Takođe, biće podnesena tužba na rad POLICAJCA Draška Tanasića u Birou za žalbe i predstavke građana u MUP republike Srske, u službi ministra.
Za POLICAJCA Draška Tanasića je vreme da se skloni s ulice i roditelji ovih dečaka će se potruditi da to i ostvare. Ako nismo uspeli zaštiti svoju decu, bar da zaštitimo tuđu.
Geška roditelja je počinjena u smislu da nismo decu odmah odveli doktoru da se snime crvenila po telu nastala od fizičkog kontakta s POLICAJCEM Draškom Tanasićem.
Ostaje samo jedno pitanje koje me danima grize.
Ako iz svog džepa plaćamo da POLICAJAC Draško Tanasić maltretira našu decu, koga da platimo da ih zaštiti od POLICAJCA Draška Tanasića i njemu sličnih?


Izvor fotografije: www.mup.vladars.net/galerija.php?st=fotografije

Jun 10, 2011

MAČKE, KUČKE, MEČKE I LEZBEJKE

Ljudska prava. Prava žena. Ravnopravnost polova. Zastupljenost žena u dnevnoj i stranačkoj politici. Feministički pokreti. Ekstremni feministički pokreti. Mačke, kučke, mečke i lezbejke.
Svaki bogovetni dan mi stižu pozivi za ove ili one aktive žena, manifestacije, akcije, reakcije… I priličan broj kritika na račun moje nemoralnosti, nedemokratičnosti, bla, bla… Kritike se dobrim delom odnose na činjenicu da u javnosti ne podržavam homoseksualce.
Zašto bi ih podržavala? Ličim li ja vama na Jelenu Karleušu? Govorim li svima redom o svojoj seksualnosti, davim li vas pričom o tome kako, kada i s kim se krešem?
Zašto bi onda trebalo da meni neko natura svoje mišljenje i sklonosti?
Ili bih trebala, možda, kao naši političari, pred kamerama  izjavljivati kako je ovo demokratsko društvo, a kada se ugasi kamera, svima redom kresati majku pedersku. Nisam demokrata, niti nameravam to postati zarad lepote opšteg mišljenja. Prosta sam, primitivna, sklona anarhiji i takva nameravam i ostati.
Ne napadam homoseksualce, niti ih branim, naprosto, neka žive kako hoće, krešu se s kim hoće i puste mene da činim isto.
Poslednjih dana imam silnu potrebu da govorim o pravima, ali ne o pravima homoseksualaca, nego pravima muškaraca da budu muškarci.
Sve mi se više čini da je otrcana stara dama, Evropa, pošizila totalno. Elem, niti više znam razliku između žena i muškaraca, niti sam sigurna ko kakva prava ima. Jedino što zapažam je da su upravo muškarci ti kojima se ukidaju prava na ravnopravnost polova. Šminkanje, depiliranje, nosanje krokodilskih torbica. Metro – muškarac, femimen… Gde je granica?
Da li su na pomolu novi Barok i Renesansa, perje, perlice, perike, šminkice…?
Zapravo, pitala sam Bosance u svojoj okolini kako se osećaju znajući da je najatraktivniji ženski model muškarac, njihov zemljek, Bosanac iz Zenice, Andrej Pejić.
U većini slučajeva, reakcija je bila stid. I to onaj teški, nemoćni stid, strah da će svet pomisliti da su svi Bosanci femimen Pejić.
Pita li se neko šta je s pravima tih ljudi? Pravima sasvim običnog, normalnog muškarca, koji se svim silama trudi da ne doživi identifikaciju s populacijom homoseksualaca, transvestitima, metro – likovima, femimenima… Pravima muškaraca koji to žele biti i ostati u svom izvornom obliku, koji ustrojstvo društva, braka i verskih zajednica posmatraju iz perspektive pravila svojih predaka i koji se panično plaše da ne ugledaju svoje sinove u muškom zagrljaju.
Kakva oni prava imaju?
Evo, neću više pričati o njihovoj seksualnosti, spustiću priču na svakodnevni život.
Zašto i kako je moguće da muškarci imaju pet godina duži radni vek, ako podaci govore da žene imaju duži životni vek? Gde je tu ravnopravnost polova?
Šta je s pravima očeva?
Koliko puta ste čuli da je muškarac dobio starateljstvo nad vlastitom decom u situacijama kada oba rodilja imaju istu ili sličnu materijalnu situaciju? Gde piše da su sve žene bolji roditelji od očeva? Poznajem mnogo žena kojima bih rado oduzela pravo da budu roditelji, ali i mnogo muškaraca pored kojih se postidim kao roditelj.
Evo, neću govoriti o ekstremnim situacijama u kojima žene tuku svoje muževe ( a ima i toga), nego o situacijama kada žene sistematski, svakodnevno psihički maltretiraju svoje muževe.
Recimo, šta kada žena ne zna da kuva, pere, pegla, prođu decenije, a ona to nije naučila, niti namerava? Ako joj čovek prigovori, ugrozio je njena prava. Ako uradi sam, onda je papučar.
Stravično se užasavam žena koje imaju običaj da ucenjuju svoje muževe pričom tipa :“Ja sam ti rodila decu, odgojila ih, a tebe nikada nije bilo kod kuće“. Naravno, nigde nije spomenula da je on naporno radio, sve i dinar nosio kući, dok je ona kod kuće „hranila NJEGOVU decu“.
Ako takav tip žena nema ekonomsku moć i dobru poziciju kojom će ucenjivati muškarca, uvek ostaje moćno oružje – dete! Čija prava su u tom slučaju zgažena?
Da ne govorim o sepetarkama koje smatraju da je dovoljno imati lepe noge i znati dobro odabrati tajming kada da ih rašire, a posle toga verovati kako je to dovoljno da tom jadniku ceo život nabijaju na nos kako ih je „mlade iskoristio“. Naprosto mi bude žao tih papaka i njihovih patnji, svakodnevnog maltretiranja kojega nisu ni svesni dok ne postane prekasno. Onda mlađahna ženica odluči da i ona „ima svoj život“, a on, psihički dobrano ruiniran, završi u moru alkohola.
Gde su onda njegova prava?
Šta je s muškarcima koji ožene lepe, zgodne i pametne žene, koje se posle jednog ili dva poroda pretvore u mečke od 120 kila, pune kompleksa, večno namrgođene, koje mrze ceo svet, naročito njega, jer, on je kriv za sve…?
Šta je s muškarcima koji, pored svih navedenih slučajeva, još i na poslu imaju sepetarku za šeficu i MORAJU  joj kupiti cvet za 8. mart da ispoštuju PRAVA žena?
Gde da oni traže svoja prava?
Primere kršenja prava muškarca da bude muškarac je teško nabrojati, ali,  svaki put kad mi neko turi pod nos pamflet o pravima žena, ja se, htela ili ne, zapitam koliko ima smisla postaviti jedno prosto pitanje:
Koga još „boli  briga“ o pravima čoveka da bude čovek?

Apr 28, 2011

DVA SEPETA KULTURE: U robovlasništvu banjalučkih drkadžija (+18)



            Ružan naslov? Istina je ružnija.
Danas govorim o pravima  radnika, omiljenoj temi lokalnih ( ali i svih drugih) političara. Recimo, Svetlana Cenić, naš uvaženi ekonomista i bivši ministar finansija RS drži divne govore na temu prava radnika. Dere po sindikatu, zahteva ravnotežnu cenu rada i svaka joj je zlatna. Lepe priče, da se rasplačeš od sreće. Gospođa je bila ministar, imala je svojih pet minuta, zašto napredne ideje nisu sprovedene u delo? Zar verujete da su priče te koje će nas spasiti?
No, dalja rasprava na ovu temu zalazi u sferu političkih igranki, a da ne bih bila pogrešno shvaćena, moram objasniti da sam totalni ignorant po pitanju stranačke politike i jako se borim da takva i ostanem. Igranke me ne zanimaju, zanimaju me ljudi.
Sasvim obični ljudi, ne budžetski korisnici, nego radnici. Oni, koji ustaju u pet, vraćaju se s posla u pet i opet nemaju hleba da jedu. Crnče po cele dane u tom bednom broju fabrika, na mašinama, građevini, u rudnicima... Oni što jedino imaju kičmu, a i bez nje ubrzano ostaju.
Da se ne bih pretvorila u alapače koje svakodnevno prazno kmeče putem raznih medija i interneta, obavila sam jedno malo istraživanje. Ispitala sam radnike iz 12 banjalučkih firmi, koje prati zao glas da su izrabljivačko – robovlasničkog tipa.
Po prvi put u svojoj istoriji neću navoditi imena, jer me niko ne plaća da se vučem po sudovima, ali ako nekoga iz inspekcije rada zanima ( ha,ha, dobar vic), rado ću ih uputiti na dotične adrese.
Ispostavilo se da je moj naslov sasvim pogrešan.
Samo u dve firme (jedna je fabrika tapaciranog nameštaja, a druga građevinska firma), šefovi koji uživaju u iživljavanju nad radnicima su muškarci. Od dvanaest firmi, u deset firmi šefovi su žene. I to ne makar kakve, nego prava čudovišta i tirani, kakve ne možete ni zamisliti. Gde ste sada feministkinje, da mi objasnite ovu pojavu?
No, opisaću vam situaciju. Poznati banjalučki lanac marketa u svojoj poslovnici br.3, ima šeficu koja je do sada promenila desetke radnika. Njen princip rada je neverovatan. Ona je šefova ljubavnica, i kao i sve sepetarke, u toj poslovnoj jedinici je nametnula svoja pravila. Neurotično vrištanje na radnike po cele dane je uobičajena pojava u Banjaluci, ali kako nazvati situaciju u kojoj svaka prodavačica koja tamo radi zadužuje rafu s proizvodima i sve što se ne proda (istekne rok trajanja) plaća sama, jer, navodno, nije sposoban trgovac, a iste te proizvode nema pravo uzeti? Pored toga, ako im se, ne daj Bože, deca razbole, šefica im kaže da njihovi privatni problemi nisu njena stvar. Nema bolovanja. Samo otkaz ili posao. Biraj.
Istovaranje šlepera posle radnog vremena, krečenje prostorija o vlastitom trošku, isplata plaće na račun, s kojega radnici moraju vratiti deo novca firmi jer im je plata ispod zakonskog minimuma ( tu praksu ima čak i jedna poznata banjalučka novinska kuća) i slične priče, manje – više deo su svakodnevice.
U svim firmama su priče slične ovoj. Sve ih već znate. Plaće su mizerne, ako ih uopšte ima. Slobodni dani su nemoguća misija, a bolovanje automatski znači otkaz.
U tim firmama se ne zapošljavaju mlade devojke, jer će se udati, zatrudniti, pa će ići na trudničko bolovanje. Ne zapošljavaju se ni žene preko 40 godina. „Stare rage“ nisu dobre za posao. Dobre su samo „dobrodržeće polovnjače“ dobrog zdravlja i zdravih zuba.
Radnica u jednoj pekari mi je pričala kako je šefu morala obećati da neće zatrudniti. Pokušala se našaliti na taj račun, pa je rekla da će podvezati jajnike. Šef je uplašeno pitao hoće li firma morati da snosi troškove tog zahvata. Rekla je da će to uraditi o svom trošku, jer, navodno, ima naslednih bolesti u porodici, pa je odlučila da ne rađa. Na osnovu te izjave je dobila posao pica majstora.
Vlasnik građevinske firme mi je rekao uz kaficu, sa slatkim osmehom, da je u stanju naći 400 novih radnika u sedam dana, ako se ovi, sadašnji robovi pobune. I u pravu je. Nezaposlenost je tolika, da vlasnici firmi mogu da rade šta god im se ćefne.
Radnici stovarišta pričaju kako su dan pre, iz straha za svoj posao, oterali čoveka koji je tražio šefa, uz objašnjenje da će raditi za prehrambenu robu. Novac mu ne treba.
Ono što je zanimljivo da su ljudi toliko oguglali da je to za nepoverovati. Svi do jednoga su ubeđeni da je neko drugi kriv, a da oni ispaštaju zbog tuđih grehova.
Kako opravdati trenutak u kome preko sto radnika stoji nemo i gleda u svoje cipele, dok se, tamo – neka sepetarka, mentalno iživljava nad njima? Strašno! Pa, nabijte joj taj sepet u glavu, ako ne znate za pametnije načine.
Iz perspektive radnika kojima su krivi drugi, prvi na listi krivaca je Milorad Dodik. Navodno, tu je početak i kraj priče.
Molim?
Znači, on je naročito potentan frajer, koji je u stanju da kreše pola miliona radnika u Republici Srpskoj, dok isti ti ljudi više ne znaju ni šta je jutarnja erekcija?
Svaka čast majstore, pravi si jebač!
Neke stvari ne mogu da shvatim. Ako je on toliko kriv, zašto glasate za njega? Namerno kažem „glasate“, jer ja ne glasam i totalno sam apolitična da bih zadržala pravo da pišem o svima.
Da li je Milorad Dodik taj koji dozvoljava da se kojekakve drkadžije iživljavaju na vama, mislite, on je lično naredio da se radnicima kreše nana?
Razmislite još jednom!
Ovakvo stanje traje petnaest godina, na vlasti je bilo više političkih stranaka. Sve jebač do jebača?
Jeste li se pokušali bar jednom dogovoriti, Bogu hvala, tehnika je dovoljno napredovala da snimite te nasilnike u svojim firmama, i kao kolektiv se uputiti tom istom Dodiku? Niste? Zašto ne pokušate?
Dobićete otkaz?
Mislite, 128 ljudi jedne firme može dobiti otkaz preko noći, iako ima čvrste dokaze o iživljavanju nekolicine i nikom ništa? Hiljadu, pet hiljada ljudi može dobiti otkaz zbog takvog razloga?
Dobro, pretpostavimo ( sad zalazim u naučnu fantastiku) da radnici jedne firme, u kojoj osvedočeno caruje mobing, skupe dokaze i predaju ih nadležnim organima, sazovu medije i zajednički započnu borbu za svoja prava, a na osnovu tih postupaka svi pomenuti radnici dobiju otkaz zbog svog čina. Šta tada? Mislite, umrećete od gladi? Pa, umirete i sada, u čemu je razlika?
Jeste li vi sigurni da vlasnici tih firmi znaju šta radi dotična šefica? Zašto ne snimite to ponašanje i anonimno ne uručite snimak vlasniku firme, a drugi ne postavite na internet. U krajnjoj liniji, napravite kopije i pošaljite na sto strana, ako se ne usuđujete nikako drugačije. Na netu imate priličan broj sajtova tipa „Nezavisni prostor“, koji će rado napraviti pompu od toga.
Ne znam da li sam više ljuta na te ljude bez karaktera i odgoja, sepetare i sepetarke, što se iživljavaju na ljudima čiju su sudbinu do juče delili, ili na ljude koji sve to trpe, ali znam da neće niko za vas ni prstom mrdnuti dok to sami ne učinite.
Na koga čekate?
Odavno je jasno da je ovo društvo na dnu, i nema gde više da propada.
Jasno je i da je došlo vreme da se stvari počnu postavljati na svoja mesta, a da sa čišćenjem treba krenuti iz svog dvorišta.
Preostalo je samo da razbijete ta iskrivljena ogledala i setite se stare izreke : “Ljubi bližnjeg svog“, i da prihvatite da je traženje krivca u drugima samo vlastita obmana.
Uostalom, zar ste zaboravili da možete iskoristiti onu poznatu rečenicu: „Jeb'o vam ja mater, svima vama poštenima“?

Apr 27, 2011

Buntovnici na sceni: VATRENE ULICE, RAZOČARENJE I DEBELA BERTA




Na mladima svet ostaje.
Kada to kažete, starije generacije odmahnu rukom i prokomentarišu nešto u smislu, jadan svet pored ove omladine.
Jel’te?
Iz moje perspektive, starije generacije su dozvolile da se uništi država u kojoj se prilično dobro živelo, dozvolile su da krene rat koji nas je sjebao u glavu i na sve druge načine, a moja generacija je od sebe napravila bedno roblje, volove spuštenih glava,  na čijoj grbači živi nekolicina pijavica koja nam siše krv svaki dan.
Zar postoji mogućnost da nove generacije naprave nešto gore od toga? Mogu li sjebati više nego što smo mi to već učinili?
Ne bih rekla. Poklopite se ušima, ćutite i bar poslušajte ono što vam govore, jer ja ih slušam i čujem i baš zato volim klince što mirišu na anarhiju, buntovnike na sceni svakojake, jer u njima vidim točak koji će pokrenuti mase. I ako nam krešu nanu, čine to s pravom, jer posle svega, zaslužili smo i gore.
Ovog puta vam predstavljam tri benda iz tri različite republike: R.Hrvatske, R.Srpske i R.Srbije. Reč je o bendovima koji se bave istom tematikom, kreću se kroz punk – rock, alternativu i grunge zvuk, i pored svih različitosti, svako od njih ima snagu da pokrene mase.


VATRENE ULICE – Anarhija i ljubav

Velikogoričko – zagrebački bend „Vatrene Ulice“ je osnovan 1990. godine, a sadašnju postavu čine: Filipančić Goran - Fila, Barić Marijo, Vukoja Daniel i Jovanovac Marin. Bend se ubrzo razilazi, ali nastavljaju s radom krajem devedesetih.
Prvi album snimljen je u Studiju „York“, (Dekani Koper u Sloveniji), a 2003.godine ga objavljuje diskografska kuća „Memphis“- Zagreb pod imenom „Vatrene Ulice“. Drugi album „9΄ PO RICHTERU“  izašao je u septembru 2009. godine, u izdanju diskografske kuće „Dallas“.
Već prvim albumom pokazuju šta je tema njihovog interesovanja kroz pesme kao što su „Buntovnik bez razloga“, „Anarhija i ljubav“, „Dok padaju glave“, „Huligani gradskih ulica“, „Moja generacija“ i druge. Uglavnom je reč o klasičnim urbanim pričama o prijateljima, ulicama grada u kome žive, pokušaju da zadrže mladost koja neumitno prolazi, ali s posebnim naglaskom na ljubav koju vežu za anarhiju, haotično stanje duha, tela i vremena u kome živimo. Bunt protiv sivila je najizraženiji motiv njihovih pesama, a ako tome dodamo čvrst  rock zvuk, jasno je zašto je ovaj bend jedan od najboljih rock sastava koji se trenutno egzistiraju na hrvatskoj rock sceni. Ono što je meni zanimljivo u njihovoj muzici jesu primese  grunga, post -grunga i alternative, oslonjene na zvuk klasičnog rocka u ritam sekciji i vokala u punk maniru, što im, uglavnom, daje jako zanimljiv zvuk.
Vatrene Ulice, Velika Gorica - Zagreb
Banjalučka publika je imala priliku da vidi nastup ovih momaka na festivalu „Banja Luka Rock Open Air 2010.“, gde su pokazali da jednako dobro zvuče u live verziji, koliko i na studijskim snimcima.
U svakom slučaju, „Vatrene Ulice“ su dale lošu definiciju sebe, pre skoro jedne decenije u pesmi „Moja generacija“ ,  kada su otpevali: „Ne tražite ništa od nas...“.





RAZOČARENJE – Divlja deca



Razočarenje, Leskovac
Leskovački bend „Razočarenje“ je još jedan od buntovnih bendova regionalne muzičke scene koja ima tendenciju širenja na veće prostore.
Trenutnu postavu čine Gargi (bubanj), Ana (bass), Oliver i Saša (gitare) i Saša, poznatiji kao Gospodin Stoka (vokal).
O sebi i svojim inspiracijama, najbolje govori sam Gospodin Stoka: „Inspiracije? Moralni invalidi, političke spodobe, razni mračni tipovi, prostitutke i žene po karakteru srodne ovima. Lica i bezličja. Događaji, situacije i postupci, koji s nogu obore me. Razne budale, luđaci i mozgovi. Nikad obični i prosečni. Večita borba za... živeti slobodno! Istina, pravda, ljubav, mržnja, brutalni sex &... ko zna šta sve ne??? ... ŽIVOT.
Punk – rock bend „Razočarenje“  je jedan od onih bendova koji ima svoju priču i svoj pravac i ne mari za tuđe mišljenje, a svoj kvalitet su pokazali maxi singlom „Pro & Contra“, na kome se nalazi šest pesama: Divlja deca, Fair game, Buržuji komunizma, Daj sve od sebe, Ništa ne kapiram i  Pro & Contra.
U muzičkom smislu se nalaze u punk – rock pravcu, ali se naziru i elementi alternative, što je posebno izraženo u pesmi „Buržuji komunizma“, gde ritam sekcija podseća na klasičnog predstavnika alternativne muzike, pesmu "Jungle Drum“ ( Emiliana Torrini). Naravno, jasno je da su ove dve pesme sasvim različite, ali pokazuju da „Razočarenje“ i te kako vodi računa o savremenim muzičkim tokovima u svetu i ugrađuje ih u svoje okruženje, što je veoma pozitivno za muzičare koji stvaraju u našem zatvorenom svetu sivila.
No, pored odlične muzičke podloge, čini mi se da su najjači u kritici aktuelnih dešavanja, koja se očituje u svakom njihovom tekstu. Kritika negativnosti koje nas okružuju i bunt protiv istih je njihov način da se izbore za svoje mesto pod ovom kapom nebeskom.
I kao što kažu u pesmi „ Fair Game“ : „Budi ponovo živ, ali ponovo budi…“.
Oni to jesu i biće, koliko god da su razočarani, sudeći po novim pesmama na kojima vredno rade.


DEBELA BERTA – Punk aristokrate



Debela Berta, Banja Luka
Prvo što sam pomislila kada sam čula naziv benda je da je reč o nekim zajebantima.
Kada sam ih videla, pomislila sam da je reč o fenserima. Lepi, mladi, inteligentni, ušminkani, na mahove pozeri -  prave aristikrate. Idealna prilika za mame sa udavačama.
E, pa, prevarila sam se.
Ovo je jedan od najneobičnijih bendova u Banjaluci. Sve rade po svom i kreću od temelja. Vežbanje, vežbanje, vežbanje, pa snimanje, snimanje, snimanje, pa onda sledi odbrana muzike. Videćemo koliko će im vredeti ova taktika. Javiću vam.
Prateći rad „Debele Berte“, oduševila me karakteristika koju je teško naći među muzičarima, a to je nesebična podrška. Koliko sam primetila, podržavaju svoje kolege kad god im se za to pruži prilika, a nekada prilike i sami stvaraju. Pozitiva ,koju imaju ovi momci,čini da se čovek u njihovoj blizini stvarno dobro oseća i uljuljka u pomisao kako na ovom svetu nije sam. Još uvek nisam naišla na negativan komentar bilo koga od članova ovog benda i moram reći da sam oduševljena pozitivnom vibrom s kojom žive i načinom na koji podržavaju stvaranje banjalučke punk - rock scene.
„Debela Berta“  mi je posebno zanimljiv bend i zato što mnogo rade na svom imidžu i predstavljanju u javnosti. Njihova parola je: „Sve što radimo, radimo sami i hvala onima koji nam nisu odmogli u tome!“
Iako još uvek nisu „ozbiljno“ krenuli u javnost, veoma paze na detalje, a u tom smislu bih mogla pohvaliti i banjalučke bendove kao što su „As I Fall“ i „Tanker“.
Ali, naizgled uglađeni tipovi, tematski svoje pesme uglavnom temelje na svakodnevnim vulgarnostima („Izrigani“). Nekada prikriveno, uglavnom otvoreno. Ko želi da sluša, taj će i čuti.
Bave se temama grada („Kočnice grada“), svakodnevnih priča, bizarnih ljubavi („Lutka“), kritikom savremenog društva i svega podložnog kritici.
Iako se u muzičkom smislu ne svrstavaju u određeni žanr, kažu, ne zamaraju se time, jasno je da naginju punk – rocku, ali i čistom punku, što je posebno izraženo u pesmi „Opomena“, u kojoj se može prepoznati tipičnost banjalučkog punka, a koju ima i vodeći banjalučki punk bend „Ispad“. U muzičkom smislu zanimljivo je i to što je ovo jedan od retkih bendova u kome se osete tragovi Ex-Yu rocka, a od kojih današnji bendovi beže kao da je, u najmanju ruku, šugav.
„Debelu Bert“ čine Dragan Maksimović bass-gitara - drugi vokal, Andrej Prohaska bubanj, Bojan Đajić - solo gitara, Igor Bajić druga gitara - prvi vokal, a u ovom sastavu su od 2010. godine. U početku su se zvali „Izrigani“, ali od tog naziva je ostala samo pesma „Izrigani“, koju su nedavno snimili.
Inače, kompletan posao oko benda sami odrađuju, uz pomoć prijatelja. Tekstove pišu Maksimović i Prohaska, za rifove je zadužen Bojan,  Maksimović vodi računa o audio izgledu i produkciji, Prohaska o vizuelno – foto imidžu, a u sve uključuju prijatelje -fotografe, crtače, audio tehničare, tekstopisce...
Koliko će im timski rad pomoći da uđu i održe se na punk – rock sceni, videćemo. Za sada je sigurno da su krenuli dobrim putem, na kome nikoga ne gaze.


Apr 17, 2011

U ORLOVOM GNIJEZDU

У ОРЛОВОМ ГНИЈЕЗДУ


Свезнадари, хобисти, сваштари, разни таленти, људи необичних занимања,
хумористи…у протекла два серијала “ОРЛОВОГ ГНИЈЕЗДА” показивали су
своја умјећа. Гледаоци памте Сњежану која пјева и прича уназад, романијца
који свира фрулу на нос, адвоката без дипломе који успјешно брани своје
клијенте, травара из Градишке који справља чудесну ракију невенушу, Петра
из Фоче - заљубљеника у истраживање поријекла породица, Неђу - пјевача
изворних народних пјесама са Мањаче, резбара из Стројица код Шипова.
Њихова умијећа и знање граничило се понекад са фантастичним што је код
гледалаца изазвало дивљење, радозналост и смијех.
Само на програму Телевизије Републике Српске емисија коју сте вољели – У
ОРЛОВОМ ГНИЈЕЗДУ!!


http://rtrs.tv/av/player.php?id=12599&x=1

Apr 10, 2011

DVA SEPETA KULTURE- Živa kultura

Dolazi lepo vreme.
Banjaluka procveta zajedno sa svojim lejama divljeg kestenja.
Fontanama poteku  vode, dečiji smeh odzvanja ulicama, a ženska tela se lelujaju na visokim potpeticama.
Da, istina je, Banja Luka je grad lepih žena. Dovoljno je sesti u neku od otvorenih bašta grada i posmatrati kako prolaze. Blistave kože, zategnutog tela, sa zlatnim lančićima oko nožnih zglobova, prolaze ulicom u oblaku parfema. Raj za oči.
Postoje mesta u gradu gde nećete videti ružnu ženu, ali i ona, gde je nemoguće videti neuspešnu ženu.
Hotel „Bosna“ je moja opsesija. Ne zato što je to jedino, najbolje ili najlepše mesto u gradu ( mada bih ga mogla i tako okarakterisati), nego što je struktura gostiju, naprosto, čudovišna. Malo bolji posmatrač će ovde otkriti sve gradske zanate i profesije, ali i one negirane, nepopularne u današnje vreme.
Grad i selo se ovde prepliću kao na otvorenoj sceni. Ima dobrih i loših glumaca, s visokim ciljevima, bez ciljeva, ali i onih koji su zaglavili između dva sveta. U grad stigli sa sela, selo ostalo u njima, a strah od raspoznavanja se pretvorio u tešku fobiju.
Rat živih kultura je u konstantnom rasplamsavanju.
Najzanimljivije su grupe prijateljica s ostvarenim ambicijama. Pravnice, lekari, advokati… Političarke. Sve ćete ih ovde naći. Smešno izbeljeni zubi, pretamna koža s previše pudera i glasan, preglasan smeh.
Omiljena tema za stolom je pravo žena, njihovo dnevno i stranačko angažovanje, ili stariji ljubavnik u čijem stanu imaju svoje ogrtače i četkicu za zube i jedan mlađi, koji im svojim nabildanim telom pokriva bore i promenu pigmentacije. Par bazičnih načina da se ispuni praznina koja zjapi u veštačkim osmesima.
Ni jedna od njih neće govoriti o svojoj porodici ili mestu odakle je došla, niti da je završila fakultet tako što je s majkom kopala kukuruze i muzla kravu. Svaka skriva diplomu s pečatom težačkog znoja svojih roditelja. U najtamnije tamnice svoje svesti zakopale su ona dva zlatna sepeta seoske kulture i običaja, a kupile dva nova, bez uputstva za upotrebu. Opustošile selo, zakrčile grad. A koza nigde, ni krava za mužu, ni polja zlatnog žita. Zemlja pod noktima posta smrtni greh, pilići – smrdljivi monstrumi.
Svoju decu uče kako je biti seljak opasnost za opstanak ljudskog roda, iako u kući kradom špricaju po zidovima osveživače s mirisom sena, a noću, iza zaključanih vrata, vezu ili pletu priglavke,  baš onako kako ih je nana naučila, da ih mine želja za toplim, seljačkim hlebom.
No, ovu muku  najlepše je  uobličio banjalučki književnik, Boro Kapetanović, u knjizi „Curice“ („Slovo“, Banja Luka, 2002.).
„…Dok ih gledaš na poslovnom ručku
Dok ih gledaš kako izlaze iz automobila,
dok ih gledaš u pozorištu, dok ih gledaš u
obdaništu, dok ih gledaš na
svečanom prijemu, dok ih gledaš na
književnoj večeri…
Nikada ne bi rekao da su to one.
Da imaju majku, divnu staricu.
Da imaju oca, divnog čiču.
Da imaju divnu rodnu kuću negde.
I šljivik pun šljiva.
I tor pun ovaca.
I baštu punu suncokreta.
Polje i potok.
Prelepu šumicu gde su se igrale
mame i tate.
I brale cveće.
Prve visibabe.
Čuvale krave.
Baku vodile u crkvu.
Bratu plele džemper.
Nepismenom dedi čitale epske pesme.
Mamu učile pisati.
Da ne znaju šta je to pokisnuti do gole kože.
Da kukuruzu nikad nisu probale.
Da nemaju pojma šta je to cicvara.
Pomisliš: ove su rođene na
semaforu, u butiku, parfimeriji…
A ne u periferijskim straćarama,
barakama, gradilištima…
Da nikada u životu nisu videle
kozu.
Čule njen meket.
Da nemaju pojma šta je to vo.
Gospođe!
Eh!
Tako to dobro izvode.“
I dok se rat živih kultura nastavlja i u agoniji pate duše zaglavnjene između ruralnog odgoja i urbanog života, Vlada Republike Srpske pravi Strategije za razvoj ruralnih sredina, ne bi li bar deo izgubljenih ovčica vratila u svoje stado.
Razvoj seoskog turizma je u punom jeku, obnavljaju se stari zanati, ali, kao što reče jedan
domaćin sa Ozrena, koji je od svoje udžere napravio prenoćište za turiste, a mene potkupio s flašom dobre,  voćne rakije:
-„Jeb’o mu ti mater, kak’a je to kultura u gradu, kad niko nikome ne zdravi u prolazu? E, zato mi čo’eka domaćinski dočekamo, ugostima, dobro napojimo travaricom i na’ranimo zdravom hranom, a onda mu uzmemo pare. A, ne k’o vi u gradu. Otešte dušu čoveku, pa ga golog na put šaljete.“

Feb 22, 2011

BALKAN EXPRESS - Više vole one druge


Balkan Express, studio ATV, Banjaluka

                                                                                                    Liverpul je imao Bitlse.  
LA ima Peperse.
Banjaluka ima Balkan Express.
Da živimo negde dalje, sad bih završila tekst.
Ali, ne mogu jer živimo na Balkanu, a Balkan Express je balkanska priča, stasala svirajući obrade stranih pesama među bodljikavim žicama SFOR-a.
Zapravo, oni su prva i jedina institucija rock muzike u Banjaluci.
Monument posleratnog vemena. Uspomena na dane kada su našom zemljom patrolirale vojske svetskih sila. Na njihovim svirkama publika je nosila šlemove, pancire i vojne čizme. Žalosno, ali istinito je da bi malo šta ostalo od rok muzike u ovoj zemlji da nije bilo stranih vojnih sila.
Ne zato što mi ne znamo šta je dobra muzika, nego što su rokeri „gradska raja“, a navala ruralnog stanovništa je bukvalo pregazila obeležje grada i donela sa sobom nove kulture, kojima u gradu nije mesto. I umesto da se stanovništvo prilagodi uslovima u kojima živi, desilo se suprotno. Gradom je zavladala ruralna kultura, a predstavnici tog pravca su bili pevači i grupe poput Baje Malog Knindže i Jandrinog Jata.
Klub "Onazis", srušen 2003. godine. Nastup benda "Tanker".
Takvom stanju je doprinela i podrška „starih“ rokera, kao što je, svojevremeno, bio slučaj kada je Bora Đorđević podržao papazjaniju od benda Minđušari i javno podržao „angažovanu poeziju“ Baje Malog Knindže, koja je veličala selo i seoski način života.
U takvim uslovima, bend poput Balkan Expressa, ne bi imao nikakvu šansu da opstane, da nije bilo publike u vojnim bazama, koja je bila distancirana od kulturnog poremećaja naših prostora.
U svakom slučaju, Balkan Express je prvi pokušao obnoviti rok scenu u Banjaluci, otvaranjem muzičkog kluba „Onazis“ u septembru 2000. godine.
Pored Balkan Expressa, u klubu su nastupala poznata imena sa prostora bivše Jugoslavije kao što su: Rambo Amadeus, Neverne Bebe, Negativ, Damir Urban, Madam Piano, 357, Bjesovi, Kristali, Bili King itd., ali i  alternativni bendovi iz US, Italije, Finske, Danske, Češke, Holandije. Kroz klub su prošli skoro svi tadašnji bendovi: Mane Sagra, Interfector, PLĐ, Tobbaco Bluses Band, Vagabundo, Chicken Jazz Band itd.
Na žalost, pobedio je Mile Kitić, a klub „Onazis“ je srušen 2003. godine.
Ali, ni oni nisu odustali.
Banski Dvor, 2008, Balkan Express i Miona Graovac
Izgubljena bitka nije značila izgubljen rat. I kud lepe sreće da su svi koji su dolazili posle njih pokušavali uraditi isto.
Zanimljivost vezana za ovaj bend je i prisustvo poznatog spikera Darka Gunjića – Gunje, koji je poslednjih petaestak godina, kroz emisije na „BIG“ radiju u javnosti okupljao ljude koji su još uvek gajili rok kulturu, a bend, Balkan Express, pored muzičkog kvaliteta, dobrim delom je stekao popularnost upravo zahvaljujući Gunjinoj medijskoj promociji samog benda.
Trenutno, zvanična izjava benda je da je Darko Gunjić – Gunja „logistika i bek vokal“, šta god to značilo. No, Gunji ću posvetiti poseban tekst, kao rock promoteru ovog grada, pa će nam lično objasniti o čemu je reč.
Na neki način, koncert u Kulturnom centru ”Banski Dvor”, 10.12.2008., označio je drugi deo serijala ove balkanske priče. No, da krenemo redom.

ISTORIJA BENDA

Bend je osnovan u oktobru 1996. godine. Prvu postavu su činili: Momo Nikić (gitara), Saša Nikić (vokal), Golubović Darko (bas gitara), Milić Dejan (bubnjevi) i Arijana Kuzmanović (klavijature).
Bend je u početku svirao iskljičivo obrade stranih pesama u bazama SFOR-a, ali i po klubovima: „Hard Rock Cafe Banja Luka“, „Jazz Club Naima“, „Boomerang“ i „Molos“.
Krajem 1997. bend snima prvi pilot singl „Sam i slobodan“ u studiju „BIG“ radija, kao i prvi spot za istu pesmu u produkciji „BEL“ televizije, kojeg je režirao poznati banjalučki roker,  Miro Janjanin.
Album „Preporučeno“ sniman je tokom avgusta 1998., u beogradskom studiju „Akademija“.
Sa snimanja spota za pesmu "ŠA LA LA LA".
U oktobra iste godine, album se na tržištu pojavljuje u izdanju „ITMM“ Beograd.
Za pesme „Skakač“ i „Marina“ su 1999. snimljeni spotovi u produkciji „ATV“, a režirao ih je Branko Lazić.
Pored navedenih,  pesme „Ti si ta“ i „Sam i slobodan“ , bile su u vrhu top lista svih značajnih radio i TV stanica u BiH.
Bend ima veliki broj svirki,  kako u BiH (Sarajevo, Tuzla, Gradiška, Brčko, Bihać, Prijedor, Livno, Travnik, Trebinje itd.), tako i na području Srbije i Crne Gore.
Krajem 1999. bubnjar Dejan Milić napušta bend, a umesto njega dolazi Damir Stanivuković. U periodu od 2000 – 2003. bend je bio pojačan pevačicom Jelenom Kuljić, a povremeno i sa klavijaturistom Draganom Mijatovićem. Sredinom 2002. godine iz benda odlazi bubnjar Damir, a menja ga Aleksandar Ivanov – Smaja.
Krajem iste godine snimljen je pilot singl „Ludi konj“ u studiju „Zen“ Banjaluka, kao i spot za istu pesmu u produkciji i režiji „Ćera Video Production“.
Pored koncerata u BiH bend u maju 2003. odlazi na sedmodnevnu turneju po Italiji (Torino, Milano, Venecija). Krajem istog meseca bend napušta basista Darko Golubović, a dolazi Aleksandar Vlajisavljević.
U februaru 2004. godine u bend dolazi klavijaturista Stefan Nikić.
Krajem 2006. iz benda odlaze pjevac Sasa Nikic i bubnjar Aleksandar Ivanov,a pocetkom 2007. u bend dolaze Oskar i Damir.


DANAS

Tokom 2007. bend u studiju snima svoj drugi album “ŠA LA LA LA LA”, koji izlazi krajem iste godine, izdavač je  “TREND” produkcija, dok su pesme snimljene u “Oxigen” studiju. Na albumu su gostovali  Joe Coyle ( u osmoj pesmi) i Darko Gunjić – Gunja ( u jedanaestoj pesmi).
Trenutna postava benda je: 



Dražen Pozderović - Oskar




Dražan Pozderović - Oskar (vokal), Rođen je 15.01.1978. u Banjaluci. Pored muzike, bavi se i fotografijom. Njegov opis je da  “u slobodno vreme živi i pušta druge da rade to isto”.
Pridružio se bendu početkom 2007 godine.





Momir Nikić



Momir Nikić  (gitara),
Kompozitor, tekstopisac, aranžer, programer i gitarista. Rođen 25.09.1963. u Banjaluci. Prije Balkan Expressa svirao je u bendovima: Neki Ljudi: 1978 – 1983, Irena 1985 – 1991 (Drugo mjesto na subotičkom festivalu 1985.), Sebastijan 1993 – 1995, Chicken Jazz Band 2000 – 2002.





Aleksandar Vlajsavljević








Aleksandar Vlajsavljević (bas gitara, prateći vokal).
Rođen je 20. 12.1975. u Okučanima.
Prije je svirao u bendu „The Boss“.









Stefan Nikić


Stefan Nikić (klavijature), Klavijature, prateći vokal. Rođen 31. VIII 1988. godine u Banjaluci.
Pobjednik I Đurđevdanskog festivala sa kompozicijom „Kad stane rat“, kao i prva nagrada publike na II Đurđevdanskom festivalu.
Završio srednju muzičku školu „Vlado Milošević“.
Student Akademije umjetnosti u Banjaluci-muzički odsek.
Svirao u bendu Kamena Dama. Uzori su mu  John Lord, Greg Manzarek, Keith Emerson, Tony Banks, Rick Wakeman, Bach.


Damir Stanivuković






Damir Stanivuković (bubanj), rođen je 1965. u Banjaluci.
Završio je osnovnu i nižu muzičku školu. Zvanična biografija je da je Damir „kao mali pokazao interesovanje za poljoprivredne instrumente-harmonika and tanjirača“.
Prvi put se bendu pridruzio 1999.  i svirao do 2002., da bi mu se ponovo priključio 2007. u Kranjskoj Gori.







Darko Gunjić - Gunja



Darko Gunjić-Gunja (logistika i bek vokal).
Rodjen 18.04.1969 god. u Banjaluci.
Jedan od najpoznatijih radio voditelja u Banja Luci, i kao što rekoh, o njemu ćemo malo više drugi put.




 Priču o Balkan Express-u ću najbolje završiti izjavom Momira Nikića, koju je dao za „Nezavisne Novine“: 


„Kad je bio rat, recimo, mi smo uvijek svirali, zato se bend i zove "Balkan Express", po onom filmu. U nenormalnim uslovima smo svirali i ti kad prebrodiš te uslove, ovo sada je odlično. Banjaluka se gradi, međutim, kada je rok u pitanju loša nam je infrastruktura, nemamo ono što bi trebalo da imamo. Stvar autora i bendova je da sviraju. Čim se otkrije njihov kvalitet bilo bi normalno da snime album, da ga izdaju, da ga promovišu u medijima... Za sada je to sve nekako paušalno. Moja želja je da postoji banjalučka rok scena”.

Eto, zaključak bi bio kako Nikić i ja delimo istu želju.
Nadajmo se da će nam se ostvariti!


IZVORI: (podaci i fotografije)

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify