verify

18 dic. 2011

Brutalna policijska racija u Demofest klubu u Banjaluci



 
Sinoć je u DFK klubu, po riječima Brane Janković iz Demofesta, došlo do brutalne policijske racije prilikom koje je povrijeđeno i nekoliko posjetilaca kluba.





Tragom ove informacije kontaktirali smo i banjalučki CSB i dobili smo sledeću informaciju :"Sinoć je u Demofestu klubu u Banjaluci došlo do narušavanja javnog reda i mira pa je zbog toga policija morala uspostaviti mir. Patrola je došla u Demofest klub na poziv zbog tuče koja se desila i uspostavila je javni red i mir. Nije bilo nikakvog obračuna policije sa gostima, jer je policija samo radila svoj posao. To je jedino šta mogu da vam kažem.“, rekao je za BUKU šef dežurstva u Centru javne bezbjednosti Banjaluka.

U vrijeme racije nije bilo tuče u klubu niti van kluba, kaže za BUKU Brana Janković, i dodaje DFK klub vodi računa o bezbjednosti svojih gostiju i niko iz kluba nije u tom trenutku imao razlog, niti je pozvao policiju da interveniše.
Redakcija portala BUKA stupila je u kontakt sa očevidcem nemilog događaja koji nam je ispričao svoje iskustvo:
"Oko 15 do 1 se ugasila muzika, upalila su se svjetla i počeli su ulaziti policajci. Svi u društvu smo se zgledali i bili smo zbunjeni, jer nismo očekivali da će se racija desiti u DFK, gdje izlazimo otprilike od kad je otvoren i nikada nije bilo problema. Uniformisani policajci i dvije djevojke u civilu su pretresali torbe, jakne i novčanike ljudima. Prilično grubo su postupali sa prisutnima u klubu. Tjerali su ljude koji su držali prekrštene ruke da ih ispruže i da stoje mirno. Pitanja koja su postavljali bila su, po mom mišljenju, neumjesna. Moju prijateljicu koja ima 24 godine pitali su zna li joj otac gdje je ona sada, mene 'duvam li', a kada sam rekao da ne, policajac je odgovorio sa 'AHA'. Kada je racija završena, izašao sam ispred kluba. Pošto radim u medijima, znam da bi trebalo da postoji nekakvo obavještenje za javnost u ovakvim situacijama. Prišao sam im i pitao koliko informacija je dostupno javnosti. Na to sam dobio slabiji udarac u glavu i fizicki bio uguran u klub uz rečenice 'Marš dolje! Šta hoćes ti?'" od strane istog policajca koji me je u klubu ranije legitimisao", rekao je za BUKU svjedok dešavanja koji je zamolio da ostane neimenovan.

A ovo je verzija Ministarstva unutrašnjih poslova RS ( zvanično saopštenje na sajtu MUP-a RS ) :

"Policijski službenici Centra javne bezbjednosti Banja Luka, u noćnim časovima dana 17.12.2011.godine, na osnovu bezbjednosne procjene izvršili su operativno- taktičku radnju „racija“ u ugostiteljskom objektu ,,DFK,, u ulici Patre u Banja Luci. U ugostiteljskom objektu je zatečeno oko 150 lica. Zbog počinjenih prekršaja iz Zakona o javnom redu i miru uručeno je sedam prekršajnih naloga i to: Zbog počinjenog prekršaja ne postupanje po zakonito izdatom naređenju polcijskog službnika (odbijanje da daju na uvid lična dokumenta), nakon čega su lica izvedena iz objekta gdje je im je utvrđen identitet i izdano pet prekršajnih naloga, zbog počinjenog prekršaja točenja alkohola očigledno pijanim licima odgovornom licu u pomenutom ugostiteljskom objektu  jedan prekršajni nalog i zbog počinjenog prekršaja drsko ponašenje – skakanje po vozilu sugrađanina, jedan prekršajni nalog"


Sa zida FB stranice DFK Kluba:
Ljubazno molimo sve vas koji ste na bilo koji način pretprjeli bilo kakav oblik fizičkog zlostavljanja tokom sinoćnje racije u DFK da pošaljete svoje kontakt podatke na slijedeći mail goran.lazic@demofest.org kako bi vas mogli kontaktirati. Mi se svakako izvinjavamo zbog neprijatnosti koje ste preživjeli. Učinićemo sve što je u našoj moći da istražimo do kraja cijeli slučaj. DFK tim.

I dalje očekujemo nove informacije očevidaca o ovom slučaju, a iz DFK kluba najavljuju i prijavu, zbog načina vođenja racije, nadležnim organima....

Autor: BUKA
Objavljeno: 18.12.2011 u 08:00

4 dic. 2011

Impresija: Žarko Laušević, „Godina prođe, dan nikad: dnevnik jedne robije“ ( Kompanija Novosti, Beograd,2011.)


 Žarko Danas i Žarko Juče

Kada sam čula za objavljivanje knjige Žarka Lauševića, moj najveći strah bio je da ćemo dobiti još jednu romantizovanu biografiju, ovoga puta jednog velikana glumišta bivše Jugoslavije, punu ukrasnih prideva, superlativa o vlastitoj nevinosti, traženja oprosta na račun do tada postignutih uspeha. Da će spisatelj uniziti veličinu glumca. Kao da sve drugo nije bilo dovoljno. Možda će mi biti oprošteno što ću naglas izreći, ali postoje imena koje narod usvoji kao svoje, zaboravljajući da se iza njih nalaze ljudi. Krv, meso i duša. Poput lepe slike ili biste. Beživotne stvari.
O Žarku Lauševiću se mnogo toga zna ili misli da zna, o tragediji koja ga je pogodila još više. Nesrećna posledica činjenice da su javne ličnosti omiljena hrana na meniju svake publike.
Iako polje mog interesovanja nije Žarko Laušević kao ličnost, niti kao akter jedne tragedije, nego knjiga, odnosno, način na koji je pisac ispričao svoju priču, zaključila sam da je apsolutno nemoguće razdvojiti pisca od knjige. Ona je deo njega i on je deo nje.
Teško da ovu knjigu možemo svrstati u određen žanr.Bografija, hronika, roman, od svega je tu po malo, ali samom stilu i tehnici se nema šta prigovoriti. Oštre, kratke rečenice, bez neumesne raspričanosti i beskrajnih opisa, dinamičnost i što je najzanimljivije, odsustvo patetike, koja je često prisutna u prvim knjigama.
Kroz redove se kreću dva lika. Žarko Laušević Danas – emigrant, izuzetno inteligentna ličnost s bogatim iskustvom, moler, ubica, čovek, čije rane su odavno zatvorene, ali je ožiljke nemoguće sakriti, pa ih svojevoljno daje na uvid javnosti i Žarko Laušević Juče, veliki glumac i umetnik, s bogatom biografijom, u kojoj piše da je proglašen za najboljeg glumca mlađe generacije.
Žarko Laušević Danas priča priču Žarka Lauševića Juče. Naravno, u nemogućnosti da se sasvim distancira od Žarka Juče, čak i kada ga brani, svestan je da ga ne može odbraniti, onda ga prepušta tuđim mišljenjima i sudovima. On prvi baca kamen, otvara vrata rulji da nagrne, da ga smlavi.
Žarko Danas je ponekad i blag prema Žarku Juče, pa ga pravda dečijom naivnošću, ali kako vreme prolazi, kako dublje zalazi u misli, a čitalac u redove, sve manje nalazi opravdanja za njegove postupke.
Taj,drugi Žarko,bio je na vrhuncu moći, snage i proturečnosti. Često naprasit, silovan, drčan, svestan sebe i svojih sposobnosti.
Žarko Danas ga opisuje na bezbroj pogrdnih načina, ponekad i preterano, ali svest o tome da je Žarko Juče mnogo toga pogrešnog akcentovao u životu sve više prevladava.
Postaje svestan toga da ne poznaje svoju decu. Silno je iznenađen kada mu supruga Maja kaže: „Neću te ostaviti!“, u mislima se vraća u život kakav je vodio – konstantna putovanja, karijera, provodi.
Naravno, Žarko Danas je suviše suptilan da bi se bavio detaljima, on ne otkriva intimnosti svog života, cela knjiga je isključivo intimnost njegove svesti i doživljaja gubitka slobode. Zatvaranje umetnika u tamnice vlastite svesti, u prostore i situacije u kojima je nekada u životu zaista i bio, ili glumio da je bio – u zatvorske ćelije, uloge robijaša koje je nekada glumio.
Svet oko sebe počinje deliti u dve kategorije. Na robijaše i slobodne ljude:

„...Sa slobode na zatvorenike gledaš kao na posebni, niži sloj ljudi, nikad i ne pomišljajući da bi jednom mogao da im pripadneš. Našavši se se među njima, otkrivaš da su manje niski i manje opasni nego što si očekivao. Zato ti je sloj slobodnih ljudi, kojima si nekad pripadao, postao mnogo dalji, ne verujući niti da si ikad bio deo tog društva, niti da ćeš se ikada više vratiti među njih...“

Pisac, kao glavni akter, počinje da se do tančina bavi dubinom vulgarnosti koja ga okružuje, u početku ubeđen da je iznad , a posle pomiren s činjenicom da je sastavni deo nje.
Nemogućnost da se distancira od svoje sredine, prisiljava ga da se saživi s njom. Miris mokraće, kašalj zatvorskog cimera, buka, smeh, plač... Osluškuje tuđe misli, bavi se tuđim navikama i tuđim sudbinama, čini sve kako se ne bi susretao sa samim sobom, ali pokušaj ostaje bezuspešan.
Bavi se samoubilačkim mislima, činove razlaže na sastavne delove u pokušaju da zadrži razum.
Najimpresivniji delovi knjige su, ipak, trenuci u kojima se Žarko Laušević Danas i Žarko Laušević Juče sreću.
Iz dana u dan, Žarko Juče izvlači iz sećanja lepe trenutke, bavi se dragim ljudima i događajima, a Žarko Danas je duboko ukopan u sadašnjost, u dan koji ne prolazi i izvlači iz svakog sećanja najružnije. On prati trenutne događaje, analizira prijatelje i saradnike, situacije i mogućnosti koje imao Žarko Juče. Pokušava shvatiti razloge. Sagledava sebe iz svih aspekata.
Događaje vidi na jedan potpuno novi, kompleksniji način, tamnica mu oslobađa svest, prisiljava ga da se suočava sa preživljenim strahovima, porodičnim odnosima.
Počinje analizirati postupke svog oca, vraća se korenima. Više se ne zadovoljava inteligentnim i oštroumnim zaključcima, on kopa dublje, koliko god da to može biti fatalno i kobno po njega samog. Postaje svestan trajnosti promena u svom životu. Bori se sa samim sobom u neizbežnosti prihvatanja.
No, postoji jedan snop svetlosti koji je obeležio celu knjigu, a to je Žarkov brat, Mili, ili tačnije, ljubav prema njemu. Ponos što je spasio bratov život poništava činjenicu da je ugasio tuđa dva. On se za bratov život drži kao za svoju slamčicu spasa.
Ponekad ga prekrije užasan osećaj nemoći, osećanje krivice zbog bratovog stradanja, ali je često i sama pomisao na bratovu blizinu, čak i u tako strašnim uslovima, oslobađajuća.
On osluškuje glasove sa hodnika, proviruje kroz prozore, ne bi li ga video, naslutio, a kada su zajedno, vode neme razgovore.
Bes koji oseća prema društvu, državi i zakonima više je izazvan bratovim, nego li vlastitim zatočeništvom. Njegov život postaje beznačajan u odnosu na bratov, jer brat deli njegovu sudbinu, iako nije podelio delo.
Bratska bliskost je skrivena ispod maske tradicije, običaja i navika:

„Ćutimo. Da nam brane, toliko toga bih imao da mu kažem, ovako ne znam o čemu bih. U istoj nevolji je i on, vidim...“


Ona se ne izgovara, ali se doživljava kao sveprisutna i opipljiva u svih 455 opisanih dana tamničenja u prvoj knjizi, ona je snaga,mogućnost preživljavanja, što kroz bes, što kroz krivnju ili druge emocije.
Knjiga pisca Žarka Lauševića, bez obzira na tematiku i ličnu ispovest, otkriva nekoliko dodatnih talenata ovog umetnika, a to su sposobnost pripovedanja, karikiranja ljudi i događaja, istančan smisao za humor, čak i u okolnostima u kojima bi se moglo očekivati sve sem humora i velika količina spisateljskog talenta.
Hoće li Žarko Laušević, odlučivši se da kroz novootkriveni talenat progovori o svojim mislima i osećanjima, uspeti da pomiri Žarka Juče i Žarka Danas, jednako kao što je smogao snage da pomiri u sebi uzvišene umetnosti i gorak emigrantski hleb,zaista je teško predvideti. Imamo li prava uopšte postavljati takva pitanja, uprkos tome što nam je on sam to dozvolio prosipanjem svoje duše na 413 stranica knjige „ Godina prođe, dan nikad“?
Jedno je sigurno. „Glumci nemaju godine“. Kad god odluči izaći iz svoje tamnice, neko će ga dočekati.
Kakav će to biti dan, ostaje da slutimo.






Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify