verify

28 abr. 2017

Zaštitnice žena, trendseterke, makroi, prostitutke, lezbejke ili ozbiljne političarke?

Ovih dana se pitam da li su žene više zaštićene u patrijarhatu ili matrijarhatu?
Angela Brower, 37,

Uvek sam mislila da su u matrijarhatu žene zaštićenije, imaju veća prava, pobogu, sama reč „matrijarhat“ govori nešto. Kako, onda, da Španija ima jedan od najvećih svetskih procenata ubistava žena unutar braka? Govorimo o matrijahalnoj zemlji koja ima ogroman broj raznih vladinih i nevladinih organizacija za zaštitu žena, sistem zaštite za maltretirane žene i pomoć za one koje su prošle ličnu golgotu u obliku prebijanja, silovanja i maltretiranja bilo koje vrste.
Iz činjenice da bračni drugovi olako potežu za pištoljem ili nekim drugim sredstvom, tvrdnje španskih feministkinja da žive u mačističkom društvu nije neosnovano i sasvim je opravdano što traže veće učešće u vlasti i stranačkoj politici.

No, da li razvojem civilizacije raste i svest o ravnopravnosti polova?

Osvrnuću se ponovo na, meni omiljen, nigerijski Igbo narod, zato što su jedini pagani koje sam imala priliku u životu sresti. Doduše, u poslednjih par decenija najveći je deo naroda pokršten, ali se oni u većini i dalje pridržavaju svojih plemenskih običaja i tradicija.
Igbo narod ima vrlo jednostavan princip obračunavanja s bračnim nasilnicima. Ukoliko muž pretuče ženu, ona pobegne svojoj porodici. Skupe se svi muški članovi porodice, uzmu palije i potraže nasilnika. Kada ga nađu postave tradicionalno pitanje: „Imaš li ti familiju?“. Onda ubiju boga u njemu, da mu pokažu kako izgleda biti pretučen.
Ostave mu par nedelja za oporavak i razmišljenje, potom ima pravo doći pred svoju ženu s flašom vina i zatražiti razgovor. Ukoliko ona prihvati vino, razgovorom pokušavaju naći rešenje i pomirenje, ukoliko ne prihvati, žena je razvedena i može da se uda za koga hoće.

Ali, šta je sa ženama u srpskom društvu?

Pošto sam po pitanju srpske stranačke politike u potpunosti tabula raza, interesovalo me koliko i kako su srpske žene uključene u vladine i nevladine organizacije, koliko učestvuju u podeli vlasti i koliko se s te pozicije trude da zaštite ostatak srpskih žena.

Bolje da me nije interesovalo, jer podatke koje mi je gugl ponudio neću dugo vremena moći da izbacim iz svog probavnog trakta, a nije da mi se nije povraćalo.

Na upit o srpskim političarkama, najviše stranica ima o Željki Radeti iz Izborne komisije. Pozlilo mi je dok sam gledala snimak na kome predsednica Skupštine prekida govor da bi se javila na telefon i sve to posle priče o neozbiljnosti predsedničkog kandidata Preletačevića i držanja „piksle“ o tome kako je politika i vođenje države ozbiljan posao. Dugo se nisam osećala tako neugodno i osramoćeno, bilo me stid pripadnosti i narodu i ženskom rodu.

Na drugom mestu su javne prepirke Maje Gojković, predsednice Skupštine Srbije, razni naslovi o njenim ispadima, svađama i odmorima, sve sa slikama u bikiniju.
O njihovim političkim uspesima, doprinosu razvoju srpskog društva ili angažmanu o zaštiti srpskih žena nisam našla podatke. Može biti da je gugl nacionalno orjentisan, pa namerno selektivno prikazuje rezultate.

U Vladi Srbije, samo tri žene su na čelu ministarstava i to dve su predstavljene kao „ministarke“, a jedna kao „ministar“. O toj, koja je oslovljena kao ministar, najviše se priča o njenoj seksualnoj pripadnosti. Prvi ministar - lezbejka u srpskoj Vladi!

Dobro, da li je krevet radno mesto jednog ministra, pa taj podatak služi kao referencija? Bitna je seksualnost jednog ministra ili njegovi uspesi na poslovnom planu? Govorimo li mi o Vladi ili porno filmovima?
Ni ovde nećemo pričati o angažovanosti da se brani integritet srpske žene, sem, ako tu ne pripadaju naslovi o modnim uspesima ili promašajima dotičnih ministarki, njihovim letovanjima ili skandalima. Još tragičnije su njihove svađe i prepucavanje putem medija, pa čovek više ne zna da li da žene u politici doživljava kao komičnu ili tragičnu pojavu.
Razne naslove koje se bave temom makroa i prostitucije u politici, neću ni spominjati.
No, jedna od najdestruktivnijih ličnosti, koja svakodnevno doprinosi negativnoj konotaciji feminizma u srpskom narodu je Jelena Mićić. Svašta sam čula i videla, ali toliku pohlepu za vlašću pod okriljem priče o brizi za srpskom ženom i narodom vidim prvi put u životu. To više nije glad za pozicijom, to je bezgranična proždrljivost, kojom guta sve oko sebe i čini se da ne namerava stati dok ne proždere i samu sebe. Tragično je što njene izjave i stavovi imaju suprotan efekat i samo narušavaju ugled feminističkim pokretima.

I sve druge političarke su manje-više ista priča. Kao kada zabasaš u grupu kineskih turista pa su ti svi isti. Isti pokreti, reči, garderoba... Dan mrmota!

O političarkama u Republici Srpskoj je smešno i pričati. One su samo čitačice tuđih govora i ništa više. Jedina feministiknja u BiH kojoj treba skinuti kapu je Lana Jajčević, koja vodi sigurnu kuću u Banjaluci. Poslanice u Skupštini i ne kriju da su tamo zbog love, razno-razne „majke“ poginulih su teške profiterke, a aktivistkinje vode blogove o perlicama.

Izjava mlade feministkinje, Slađane Simić, svakako me ubedila da ne treba ni u budućnosti očekivati ništa lepo.
„Ja sam feministkinja i ne stidim se da priznam to. Moje dojke neće nahraniti ni jedno muško dete, ako budem te nesreće da rodim sina. Hraniću ga kravljim mlekom i biće obrezan kako bih mu uskratila seksualno zadovoljstvo kada odraste.“
Bilo bi zanimljivo čuti razmišljanje majke ove mlade feministkinje. Baš me zanima da li bi pocrvenela... Barem malo?

Matrijarhat ili patrijarhat? Svejedno je. Žene stradavaju svuda, a suludo ponašanje pojedinaca doprinosi da stanje bude i gore.

Tučene, silovane i ubijane, žene imaju slabu zaštitu od takvih zveri i zverstava. Sreća je što su te bolesne pojave ograničene na manji broj zastupljenosti u svakom društvu.

Izgleda da napredna, civilizovana društva, bez obzira na socijalne i društvene sisteme, nose više mraka sa sobom, nego zaostala, paganska.

U primitivnom društvu će se, barem, uvek naći rodbina koja će uzeti paliju u ruke i upitati:
„Imaš li ti familiju?



Foto izvor : http://www.medicaldaily.com/tennessee-woman-angela-brower-shares-photos-domestic-violence-abuse-288168

Inkubator za rađanje ili lažna feministkinja

Imam četiri sina.
Kada imaš toliku decu nekoliko loših stvari se podrazumeva. Nema više porodičnih večera
Juzbaše
kod prijatelja, jer ni jedan prijatelj u kući nema toliko stolica. Prazniš frižider hrane dnevno, mleko i sokove kupuješ na kartone. Kupuješ uvek istu vrstu čarapa, da ne moraš tražiti parove.
Kad se naljutiš do te mere da psuješ deci majku, nikada iz prve ne pogodiš ime, nego ih redaš od najstarijeg do najmlađeg i dok naiđeš na pravog, prođe te volja za psovanjem. Zaboraviš šta je ležanje sat vremena u kadi, manikir, pedikir, frizer i gledanje filmova do tri.
Zaboraviš i šta je spavanje.
Svakog dana, uoči samog svitanja, prvi se probudi moj najmlađi sin, Konstantin. Žedan je. Donesem mu vodu, on zaspi ponovo. Kad svane, budi se moj treći sin, Strahilo. Gde je tata? Hoće da gleda crtani. Uvučem se u njegov krevet i pola sata ga ubeđujem da tata radi, a Miki Maus još uvek spava. Onda skoče obojica. Miki Maus se probudio, htela ja to ili ne.
Odnesem ih u dnevnu sobu, umotam u dekice i pojačam Mikija Mausa.
Skuvam kafu i odjurim s cigaretom na terasu. Malim čudovištima smeta duvanski dim.
Na sreću, ako je hladan dan ne moram se mnogo treskati na terasi, jer uvek ogladne taman na sredini cigarete. Obučem ih, nahranim, Strahila odvedem u vrtić, kupim hleb i dojurim kući.
Probudio se i ostatak kuće.
Sami su sebe nahranili, da ne veruješ.
Branko Strahinja, moj prvi ( i zamalo jedini) sin, kupio je violinu. Kada je kupio prvu gitaru, mislila sam da taj užas normalan čovek ne može da preživi. No, tada nisam znala kako izgleda kada se uči sviranje violine. Posle petog povlačenja gudala obavezno dobijem želju da se popnem na krov zgrade i počinim hara - kiri na rubu krova, za svaki slučaj. Ako u prvoj verziji omanem.
Njegovom umetničkom izražavanju se pridruži i Gavrilo, moj drugi sin. Vežba „gruving“ na bubnjevima, odnosno, tehniku „češljanje“. Ne znam ko je izmislio naziv, ali je pogodio u sredu! Do sada mi je pročešljao sve i jedan živac u mozgu i ako nastavi s ovim češljanjem, ima da se doživotno češljam na suprotnu stranu.
Bliži se podne.
Izvadiš veš iz mašine, pokrpaš poderana kolena i pokušavaš shvatiti koja je čija majica.
Tu uvek loše prođe najmlađi. Sve će, pre ili posle, završiti na njemu, jer mu novu robu kupuješ za rođenje, krštenje i prvi dan škole.
Kuvanje, ribanje, podnevno spavanje.
Poslepodne je određeno za neke druge poslove, crtanje, slikanje, pisanje, brisanje, dopisivanje, otpisivanje, kreiranje, filcanje, stvaranje, uništavanje...
Ne okreneš se, a večer je stigla.
Svi su u kući i nastaje haos. Gde je fen? Ko je dirao ključeve od poštanskog sandučića? Ko je razbio moju vazu? Ko je ostavio smeće na balkonu? Ko je bacio prljave čarape pod sofu? Čije su ovo patike? Ko mi je pojeo večeru? Šta rade ove igračke na podu? Ko mi je uzeo siću iz torbice?
- Strahilo, šta radiš? - dreknem.
On samo slegne ramenima i zacereka se. Dovukao je barsku stolicu do frižidera, izvadio jogurt i dobacio ga Konstantinu.
Konstantin je jogurt otvorio i razmazao po podu da naslika čiča Glišu.
- Ne slika se tako - kažem i sednem do njega.
Nacrtam prstom čiča Glišu u razlivenom jogurtu od jagoda i podelim im krpe za ribanje poda.
Posle par trenutaka sav jogurt završi na vratima kuhinjskih elemenata, na njihovim kolenima i u kosi.
Ubacim ih u kadu, provučem kroz vodu i prosledim tati na sušenje.
Za to vreme očistim potop u kupatilu , a tata ih potrpa u krevet.
Tri puta otpevam pesmu o nevaljalom medi, ispričam priču o naivnoj žabi i dečaku koji je bio najbolji na svetu jer je išao na spavanje bez plakanja.
- Ja te volim - kaže Strahilo i pruži ručice.
- Ti ti moja tleta - kaže Konstantin.
- I ti si moja sreća, - odgovorim mu.
Da su mi ceo dan sekire padale na glavu, trenutak u kome deca tonu u san bi me izlečio.
Pokrijem ih, poljubim i uvalim se u sofu u dnevnoj sobi.
Tata, kao i svako veče, pokušava da dokuči da li je Zoran Kesić strani plaćenik, samoubojica ili samo luđak.
Oko mene nastane tišina. Ona gusta, koju osetiš pod prstima, prepuna porodične nežnosti.
One nafrackane plavuše po Banjaluci i Beogradu, što prave proteste pod nazivom „Nismo rođene samo za rađanje“ potpuno su pravu. Nismo rođene samo za to, ali nismo sve dovoljno srećno to i da budemo.
Ja sam žena, majka, carica svog doma i mnogo više od toga. I stravično žalim napaćene žene koje su maltretirane, tučene, koje žele rađati i imati decu, a iz nekog razloga to ne mogu.
One druge, što se busaju u prsa s parolama „Nismo inkubatori“ prezirem iz dna duše. Niti su žene, niti majke, paćenice su i plaćenice. Neke zato da se pokažu i steknu popularnost preko sudbina unesrećenih, druge da dignu lovu na njima. I kao teg povlače sve za sobom, ne dozvoljavajući iskrenim ljudima da čine što im savest nalaže.
Da, inkubator sam, najbogatiji na svetu. Bogatija sam od Soroša i Dodika zajedno.
Ali, one to ne mogu da shvate, iznad njihovih glava viori se transparent, koji će im služiti umesto nadgrobnih spomenika.
 I nikome neće pasti na pamet da im zapali sveću, jer one nisu inkubatori, one su nešto više.

One nisu rođene samo za rađanje.

Kraljevi, prinčevi, kur*evi i palčevi

Mihajlovic Smilja
   Živeti u Valensiji, a izbeći pitanja o modnoj kraljici Ibice, „princezi“ Smilji (Konstantinović) Mihajlović, skoro je nemoguće.

   Svaki put kažem da je istina.

   Smilja Mihajlović bila je srpska princeza.
Kako drugačije nazvati ženu koja je bila prijateljica Romana Polanskog i Ursule Anders, koja je bila vladarka mondenskog društva Ibice i za sobom ostavila celo jedno modno kraljevstvo, odnosno, modni pokret pod imenom „AdLib“ od koga i danas žive turizam i privreda Ibice?

   Nedužna laž, ali mnogo jednostavnija nego objašnjenje srpskog humora zbog kojeg je nadimak „Princeza“ dobila iz zlobe, zato što je bila ljubavnica kralja Petra II Karađorđevića dok je radila u njegovoj izbegličkoj kancelariji kao sekretarica.

   No, na pitanja o Smilji Mihajlović odgovori se mogu naći u knjizi „Sedam života princeze Smilje“ Gordane Ćirjanić, koja je napisala Smiljinu romantizovanu biografiju.

   Na sledeće pitanje je mnogo teže dati odgovor.

   Šta je sa srpskom monarhijom?

   Većina Španaca će, često puta burno, kritikovati vlastitu monarhiju zbog ogromnih sredstava koje se izdvajaju iz budžeta, ali ne treba se varati: kritikovati svog kralja mogu Španci, ali to drugome neće dozvoliti.

   Ako treba skidati glave, oni će to sami, ali kralju dlaka s glave ne može da padne od tuđe ruke.
   Koliko god da su kivni na razne afere svog plemstva, život ne mogu zamisliti bez kralja i monarhije.

   Parlamentarna monarhija je nešto na što su ljuti i ponosni istovremeno, ali je i deo njih i zato je na pitanje o srpskoj monarhiji nemoguće odgovoriti u smislu koji će oni razumeti.
Kako u društvu parlamentarnih monarhista objasniti da srpski prinčevi Božić slave u kafani u beogradskom kvartu Savamala?
Tako nešto je na španskom dvoru, ipak, nezamislivo.

   S druge strane, sasvim je očigledno da Srbi više vole da im životima upravljaju kur*evi i palčevi, nego kraljevi i prinčevi, valjda je lakše biti marva ljudima bez titule, nego s titulom. Mnogo lakše je raznim političkim propalicama kupovati kuće i vile na moru, plaćati svakih par godina basnoslovne svote novca za nove izbore, vući i crkavati pod kriminalcima koji sasvim loše glume kraljeve, ali sasvim dobro otimaju i pljačkaju i sve to pod okriljem demokratije, jer, pobogu, ne treba dozvoliti monarhiji da vlada narodom.

   Ta, valjda smo dovoljno omudrili da takvu pljačku više ne dozvolimo...

  Kralju Petru II Karađorđeviću nikada nije oprošten beg iz zemlje, iako je jasno koliko bi beneficija imala jedna moderna zemlja sa parlamentarnom monarhijom kao društvenim uređenjem i kao garant zaštite nacionalnih interesa, a kraljevska porodica nikada nije uložila dovoljan napor da zatraži oprost od svog naroda i takvo mišljenje promeni, još manje je svojim postupcima ukazala da može biti garant bilo čemu, a najmanje nacionalnim interesima. Bez konkretnog  plana razvoja zemlje, ponude koju bi narod video kao izlaz iz bede u kojoj se nalazi, kraljevska porodica ne može i neće biti ozbiljno prihvaćena.

   Dakle, u ovom trenutku, parlamentarne monarhije, kraljeva i prinčeva nema ni na vidiku, a ovi drugi, koji su se nakotili kao vaške posle gladi ili pijavice, sisaće nam krv sve dok se ne pojavi neko dostojan kraljevskog trona.

   Do tada, ko želi život u kraljevini, neka potraži neku drugu zemlju.


Najveći evropski vatromet

   U Valensiji je upravo završio Faljas, najveća evropska žurka.

   U mesec dana trajanja, kroz Valensiju prođe blizu tri miliona turista, potroši se par tona pirotehničke opreme i zapali na stotine maskleta.
   Masklete su umetničke instalacije, koje se pripremaju mesecima da bi se zapalile i tako isterali đavoli iz prošle godine.

   Iako su se prvobitno palile samo lutke i predmeti koji su simbolično predstavljali predmet koji je trebalo očistiti od demonskog uticaja, to je izraslo u mnogo više, pa je danas Faljas najveća paljevina umetnosti u savremenom svetu.

   Pored toga, vrata velike koride se otvore, pa se na pesku nađu najpoznatiji bikovi i toreadori iz celog hispanističkog sveta, a pokreti zelenih prolevaju goveđu krv po ulicama u znak protesta zbog maltretiranja nedužnih životinja.

   Ceo grad se jedanaest meseci sprema za ovaj događaj, a mesec dana Faljasa je nezamislivo ludilo. Stanovnici Valensije su zaljubljeni u svoj praznik i u njemu učestvuju svi. Svaki kvart ima svoj odbor za Faljas, ekipe za masklete, a ulice se zatvaraju i iz stanova iznose stolovi i stolice, jelo, piće, bukvalno se živi na ulici.

   Armija čistača svakodnevno čisti ulice, hitne službe i policija dobijaju pomoć iz unutrašnjosti Španije, gradski prevoz i sva javna mesta su toliko opterećeni, da dobar deo stanovnika Valensije u to doba uzima godišnji odmor i beži u planine.

   Ovogodišnji Faljas je završen, ali će priča oko njega trajati do sledeće godine.

   - Kako ti se svideo Faljas? - upita me penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu.

   Kažu da je ona nekada bila jedna od najlepših žena Valensije, po licu joj se vidi da je to istina, iako je debelo pregazila devedesetu godinu života.

   - Ludilo, - odgovorih.
   - Da, da, preterano je, nije kao u moje vreme s ukusom i dostojanstvom. - Danas je to samo jelo, piće i ... - reče.

   Zna penzionisana zamenica zamenika predsednika da je tu postojalo i nešto treće, ali nikako da joj nadođe.

   - A, odakle si ti...? Aaaa, Jugoslavija, znam, znam, lepa je to zemlja, volela bih je jednom posetiti. A, je li i tamo Faljas ovako preteran? - upita.

   - I gori, - rekoh. Poslednji je bio pre dvadeset i kusur godina i trajao je skoro punih pet. Toliko se maskleta zapalilo da se nebo crnilo, a o vatrometu da ne pričam! Bio je toliki da su se svi složili da je to najveći vatromet u novije vreme u Evropi.

   - Iju, - začudi se ona. - Pa, kako ste prošli s prevozom, je li metro radio? Jesu li i kod vas pokreti zelenih prolevali krv na ulice?

   - Ma, sve je bilo blokirano, niko nigde ni tamo, ni ovamo, - rekoh. - A, krvi je bilo u potocima. Pokreti zelenih, plavih, crvenih i raznih drugih, premazanih svim mogućim bojama.

   - Iju, iju, - nastavi se ona iščuđavati. - Onda je bilo puno stranih turista? Jesu li bar ostavili nešto para?

   - Koliko ti duša hoće, sa svih strana sveta.Samo, ono para što su doneli, to su i potrošili, a nama ostavili da za njima čistimo smeće.

   -Jest', jest', tako i nama čudo ostave. Nego, koštalo je to? - upita radoznalo.

   - Uf, da koštalo... Preko dvadeset godina plaća se taj vatromet, a i još toliko će, - odgovorih.

   - Iju, iju, - opet će ona. - A, ja mislila da smo mi raskalašeni i rastrošni, kad ono, vidi vas! Ako, ako, dok je na svetu ljudi, biće i budala i vatrometa, - reče penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu i produži ka tržnici da kupi salatu.


Smećem da Bosnu nahrane


   U mojoj zgradi živi samo jedan neevropljanin.


   Komšija, koji živi sprat iznad mene, dolazi iz Nigerije, iz plemena Igbo, poznatom po izuzetnoj visini ljudi i lepoti žena.

  Moj komšo, Džonatan nije zaposlen, izdržava ga žena koja živi s njim i ima ustaljene navike. Uvek ustaje u isto vreme, iznosi smeće u isto vreme i šeta psa u minut.

   Nedeljom, tačno u deset, kreše svoju ženu sat vremena, a ja deci objašnjavam da tetu boli zub, pa da zato vrišti kao da joj deru kožu s leđa.

   Radnim danima je satnica pomerena, pa komšinicu kreše u devet, u vreme kada ja dete vodim u vrtić.
  Subotom odmara. 

   Da li je svojevoljno uzeo slobodan dan, ili je to volja njegovih Ima Ima bogova, nije za pitati.
   Jutros, po povratku iz vrtića, zatekoh komšiju Džonatana kako sedi na stepeništu na ulazu u zgradu. Sav se snuždio, skunjio, uvukao, nekako, u sebe svoja dva metra.

   Pomislih prvo kako se žena vratila s posla pa ga nalupala papučom, ali videh da to nije ta tuga.

   - Helou! - reče Jonatan na svoj nigerijsko - engleskom jeziku koji poštuje Igba fonetska pravila.

   Usput, oni koji su nekada čuli nigerijsko - engleski, znaju o čemu govorim, a onima koji nisu, ne bih to uspela objasniti ni za tristo godina.

   - Helou! - odgovorih na svom srpsko - engleskom, koji bi po opisu bio vrlo sličan već opisanom.
Sedoh do komšije, vidim, muka ga spopala.

   - Šta je komšo, kakva muka? - upitah.
   -  Nmg, nmg - reče, komšo. - Gledam ovo drveće narandži. Ovih dana je čišćenje, pa sam sav tužan. od ovog otpada bi moglo da se nahrani mnogo ljudi u mojoj zemlji.

   Pogledah u komunalne  radnike koji su skupljali po cesti odsečene grane pune sočnog voća. Stvarno. Komšija je u pravu. U Valensiji se svake godine bace hiljade tona narandži. Pune su ih ulice. 
   Ono što je njima smeće, moglo bi da nahrani omanju zemljicu poput Bosne.

   - Le-le,le-le - zalelečem.
   - Šta ti to znači, - upita komšo.
   - To ti je, moj komšo, u mojoj zemlji više od kukanja. To je lelekanje! - odgovorih.
   - Pa, što ti lelečeš, u tvojoj zemlji ima hrane, - reče.
   - Jeste, ima, lelečem zato što ti ne znaš koliku glad ima prosečan bosanski trgovac, - odgovorih.

   Gladnije su njegove oči od nigerijskog praznog stomaka. Juče prođoše na tranzitu dva šlepera s bosanskim tablicama.

   Moj komšija, Džonatan, jauče zato što njegov narod u Nigeriji neće pojesti ove narandže.

   Ja lelečem, jer znam da će moj pojesti sve.


   Po tri puta većoj ceni.

27 feb. 2017

Stigla šljiva u Valensiju


Tamo, negde, oko Božića, kao i svi gastarbajteri, uželeh se domaće šljive.


Da mi ispuni želju, prijateljica se sažali pa u Banjaluci kupi domaće šljive iz žutog bureta, ponese je sa sobom u Nemačku, pa pošalje DHL-om za Španiju.

Radosti moje! Čekah i čekah, a od moje šljive ni flaše ni mirisa. Potražih je netom, a Španci kao Španci, poslaše je nazad za Nemačku. Mnogo je lakše nego da se kutija pokvasi na kišnom danu. Opušten je to narod, nije im za zameriti ako se ponekad opuste više nego što je potrebno.

Napravi šljiva još koju hiljadu kilometara, pa se vrati mojoj prijateljici.
Kao i svi dobri ljudi, ona ponovo na DHL, pa šljivu opet za Valensiju. Ko će koga da razume, ako neće gastarbajter gastarbajtera.

Stiže moja šljiva ponovo u Valensiju. I opet kišni dan, ali ovoga puta moja snažnija polovica odluči da se šljivi mora ući u trag. I pronađe on nju. Kući je donese.
Skuvah kafu, nasuh šljivu. Miriše lepo. Dobro je odstajala posle dva meseca puta i 6-7 hiljada kilometara.

Pretposlednje februarsko jutro u Valensiji je hladnjikavo, jedva namaklo dvadeset stepeni, ali svejedno miriše na proleće. Poslužih kafu na terasi, uzeh gut svoje šljive. Jedva je progutah.
Dobra šljiva, ali loša ja. Nikako da usaglasim palme pod prozorom i rakiju. Sve mi se čini, sangrija bi mi bolje legla.

I tako, natežem mučenicu, nateže i ona mene, pa, onako usput, završismo zajedno na internetu da prelistam stranice sa vestima iz domovine.

Slika uvek ista, bar slovce da se promeni.
Političari prosipaju svoja govna, narod reži, ali ne progovara, a na svakih par stranica tekst o jadnim gastarbajterima.


Jadan je to život, kažu. Crče se od posla i patnje za rodnom grudom. Ne valja se nigde sa svog ognjišta, neka je sa svojim narodom, gladno se neće biti. A i odlaze samo izdajice. 

Umesto da se bore za svoju đedovinu, oni se parama poveli, duše plaćene, a pocrkaše od nostalgije.

Popih kafu, iskapih šljivu, zatvorih internet stranicu na kojoj je  krupnim slovima pisalo: „Najavljeno dizanje cena nafte - ponovno poskupljenje hleba“ i požurih da stignem na otvaranje karnevala, koji će u Valensiji trajati narednih mesec dana.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify