Najveći evropski vatromet

   U Valensiji je upravo završio Faljas, najveća evropska žurka.

   U mesec dana trajanja, kroz Valensiju prođe blizu tri miliona turista, potroši se par tona pirotehničke opreme i zapali na stotine maskleta.

   Masklete su umetničke instalacije, koje se pripremaju mesecima da bi se zapalile i tako isterali đavoli iz prošle godine.

   Iako su se prvobitno palile samo lutke i predmeti koji su simbolično predstavljali predmet koji je trebalo očistiti od demonskog uticaja, to je izraslo u mnogo više, pa je danas Faljas najveća paljevina umetnosti u savremenom svetu.

   Pored toga, vrata velike koride se otvore, pa se na pesku nađu najpoznatiji bikovi i toreadori iz celog hispanističkog sveta, a pokreti zelenih prolevaju goveđu krv po ulicama u znak protesta zbog maltretiranja nedužnih životinja.

   Ceo grad se jedanaest meseci sprema za ovaj događaj, a mesec dana Faljasa je nezamislivo ludilo. Stanovnici Valensije su zaljubljeni u svoj praznik i u njemu učestvuju svi. Svaki kvart ima svoj odbor za Faljas, ekipe za masklete, a ulice se zatvaraju i iz stanova iznose stolovi i stolice, jelo, piće, bukvalno se živi na ulici.

   Armija čistača svakodnevno čisti ulice, hitne službe i policija dobijaju pomoć iz unutrašnjosti Španije, gradski prevoz i sva javna mesta su toliko opterećeni, da dobar deo stanovnika Valensije u to doba uzima godišnji odmor i beži u planine.

   Ovogodišnji Faljas je završen, ali će priča oko njega trajati do sledeće godine.

   - Kako ti se svideo Faljas? - upita me penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu.

   Kažu da je ona nekada bila jedna od najlepših žena Valensije, po licu joj se vidi da je to istina, iako je debelo pregazila devedesetu godinu života.

   - Ludilo, - odgovorih.

   - Da, da, preterano je, nije kao u moje vreme s ukusom i dostojanstvom. - Danas je to samo jelo, piće i ... - reče.

   Zna penzionisana zamenica zamenika predsednika da je tu postojalo i nešto treće, ali nikako da joj nadođe.

   - A, odakle si ti...? Aaaa, Jugoslavija, znam, znam, lepa je to zemlja, volela bih je jednom posetiti. A, je li i tamo Faljas ovako preteran? - upita.

   - I gori, - rekoh. Poslednji je bio pre dvadeset i kusur godina i trajao je skoro punih pet. Toliko se maskleta zapalilo da se nebo crnilo, a o vatrometu da ne pričam! Bio je toliki da su se svi složili da je to najveći vatromet u novije vreme u Evropi.

   - Iju, - začudi se ona. - Pa, kako ste prošli s prevozom, je li metro radio? Jesu li i kod vas pokreti zelenih prolevali krv na ulice?

   - Ma, sve je bilo blokirano, niko nigde ni tamo, ni ovamo, - rekoh. - A, krvi je bilo u potocima. Pokreti zelenih, plavih, crvenih i raznih drugih, premazanih svim mogućim bojama.

   - Iju, iju, - nastavi se ona iščuđavati. - Onda je bilo puno stranih turista? Jesu li bar ostavili nešto para?

   - Koliko ti duša hoće, sa svih strana sveta.Samo, ono para što su doneli, to su i potrošili, a nama ostavili da za njima čistimo smeće.

   -Jest', jest', tako i nama čudo ostave. Nego, koštalo je to? - upita radoznalo.

   - Uf, da koštalo... Preko dvadeset godina plaća se taj vatromet, a i još toliko će, - odgovorih.

   - Iju, iju, - opet će ona. - A, ja mislila da smo mi raskalašeni i rastrošni, kad ono, vidi vas! Ako, ako, dok je na svetu ljudi, biće i budala i vatrometa, - reče penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu i produži ka tržnici da kupi salatu.