verify

28 abr. 2017

Inkubator za rađanje ili lažna feministkinja

Imam četiri sina.
Kada imaš toliku decu nekoliko loših stvari se podrazumeva. Nema više porodičnih večera
Juzbaše
kod prijatelja, jer ni jedan prijatelj u kući nema toliko stolica. Prazniš frižider hrane dnevno, mleko i sokove kupuješ na kartone. Kupuješ uvek istu vrstu čarapa, da ne moraš tražiti parove.
Kad se naljutiš do te mere da psuješ deci majku, nikada iz prve ne pogodiš ime, nego ih redaš od najstarijeg do najmlađeg i dok naiđeš na pravog, prođe te volja za psovanjem. Zaboraviš šta je ležanje sat vremena u kadi, manikir, pedikir, frizer i gledanje filmova do tri.
Zaboraviš i šta je spavanje.
Svakog dana, uoči samog svitanja, prvi se probudi moj najmlađi sin, Konstantin. Žedan je. Donesem mu vodu, on zaspi ponovo. Kad svane, budi se moj treći sin, Strahilo. Gde je tata? Hoće da gleda crtani. Uvučem se u njegov krevet i pola sata ga ubeđujem da tata radi, a Miki Maus još uvek spava. Onda skoče obojica. Miki Maus se probudio, htela ja to ili ne.
Odnesem ih u dnevnu sobu, umotam u dekice i pojačam Mikija Mausa.
Skuvam kafu i odjurim s cigaretom na terasu. Malim čudovištima smeta duvanski dim.
Na sreću, ako je hladan dan ne moram se mnogo treskati na terasi, jer uvek ogladne taman na sredini cigarete. Obučem ih, nahranim, Strahila odvedem u vrtić, kupim hleb i dojurim kući.
Probudio se i ostatak kuće.
Sami su sebe nahranili, da ne veruješ.
Branko Strahinja, moj prvi ( i zamalo jedini) sin, kupio je violinu. Kada je kupio prvu gitaru, mislila sam da taj užas normalan čovek ne može da preživi. No, tada nisam znala kako izgleda kada se uči sviranje violine. Posle petog povlačenja gudala obavezno dobijem želju da se popnem na krov zgrade i počinim hara - kiri na rubu krova, za svaki slučaj. Ako u prvoj verziji omanem.
Njegovom umetničkom izražavanju se pridruži i Gavrilo, moj drugi sin. Vežba „gruving“ na bubnjevima, odnosno, tehniku „češljanje“. Ne znam ko je izmislio naziv, ali je pogodio u sredu! Do sada mi je pročešljao sve i jedan živac u mozgu i ako nastavi s ovim češljanjem, ima da se doživotno češljam na suprotnu stranu.
Bliži se podne.
Izvadiš veš iz mašine, pokrpaš poderana kolena i pokušavaš shvatiti koja je čija majica.
Tu uvek loše prođe najmlađi. Sve će, pre ili posle, završiti na njemu, jer mu novu robu kupuješ za rođenje, krštenje i prvi dan škole.
Kuvanje, ribanje, podnevno spavanje.
Poslepodne je određeno za neke druge poslove, crtanje, slikanje, pisanje, brisanje, dopisivanje, otpisivanje, kreiranje, filcanje, stvaranje, uništavanje...
Ne okreneš se, a večer je stigla.
Svi su u kući i nastaje haos. Gde je fen? Ko je dirao ključeve od poštanskog sandučića? Ko je razbio moju vazu? Ko je ostavio smeće na balkonu? Ko je bacio prljave čarape pod sofu? Čije su ovo patike? Ko mi je pojeo večeru? Šta rade ove igračke na podu? Ko mi je uzeo siću iz torbice?
- Strahilo, šta radiš? - dreknem.
On samo slegne ramenima i zacereka se. Dovukao je barsku stolicu do frižidera, izvadio jogurt i dobacio ga Konstantinu.
Konstantin je jogurt otvorio i razmazao po podu da naslika čiča Glišu.
- Ne slika se tako - kažem i sednem do njega.
Nacrtam prstom čiča Glišu u razlivenom jogurtu od jagoda i podelim im krpe za ribanje poda.
Posle par trenutaka sav jogurt završi na vratima kuhinjskih elemenata, na njihovim kolenima i u kosi.
Ubacim ih u kadu, provučem kroz vodu i prosledim tati na sušenje.
Za to vreme očistim potop u kupatilu , a tata ih potrpa u krevet.
Tri puta otpevam pesmu o nevaljalom medi, ispričam priču o naivnoj žabi i dečaku koji je bio najbolji na svetu jer je išao na spavanje bez plakanja.
- Ja te volim - kaže Strahilo i pruži ručice.
- Ti ti moja tleta - kaže Konstantin.
- I ti si moja sreća, - odgovorim mu.
Da su mi ceo dan sekire padale na glavu, trenutak u kome deca tonu u san bi me izlečio.
Pokrijem ih, poljubim i uvalim se u sofu u dnevnoj sobi.
Tata, kao i svako veče, pokušava da dokuči da li je Zoran Kesić strani plaćenik, samoubojica ili samo luđak.
Oko mene nastane tišina. Ona gusta, koju osetiš pod prstima, prepuna porodične nežnosti.
One nafrackane plavuše po Banjaluci i Beogradu, što prave proteste pod nazivom „Nismo rođene samo za rađanje“ potpuno su pravu. Nismo rođene samo za to, ali nismo sve dovoljno srećno to i da budemo.
Ja sam žena, majka, carica svog doma i mnogo više od toga. I stravično žalim napaćene žene koje su maltretirane, tučene, koje žele rađati i imati decu, a iz nekog razloga to ne mogu.
One druge, što se busaju u prsa s parolama „Nismo inkubatori“ prezirem iz dna duše. Niti su žene, niti majke, paćenice su i plaćenice. Neke zato da se pokažu i steknu popularnost preko sudbina unesrećenih, druge da dignu lovu na njima. I kao teg povlače sve za sobom, ne dozvoljavajući iskrenim ljudima da čine što im savest nalaže.
Da, inkubator sam, najbogatiji na svetu. Bogatija sam od Soroša i Dodika zajedno.
Ali, one to ne mogu da shvate, iznad njihovih glava viori se transparent, koji će im služiti umesto nadgrobnih spomenika.
 I nikome neće pasti na pamet da im zapali sveću, jer one nisu inkubatori, one su nešto više.

One nisu rođene samo za rađanje.

No hay comentarios:

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify