verify

Apr 2, 2012

Biljana Gajić: NEŠTO ŠTO BI TREBALO DA JESTE RECENZIJA, ALI NIJE



("Banjalučki protest", protesti, kolumne, impresije)


Najprije da objasnim naslov ovog teksta. Ja sam pjesnik koji će jednom u nekoj budućnosti napisati roman . Kao takva, ne prihvatam da me ikada iko nazove recenzentom. Recimo da tvrdim da ovo što sada pišem nije recenzija, nego samo predstavljanje knjige BANJALUČKI PROTEST (protesti, kolumne, impresije) koju potpisuje Daliborka Kiš Juzbaša, književnica, pjesnikinja, kolumnistkinja, neko ko se bavi dizajnom, muzikom … i ko zna šta još sve ne. Interesantan lik u svakom pogledu, a to je i prevagnulo kod mojih razmišljanja za i protiv ovog mog pisanija. Istina, poprilično je na tu odluku uticala i činjenica da je autorka i moja prijateljica baš zahvaljujući pisanju. I njenom i mom. A u tome i jeste izazov. Lako je pisati za nekoga koga ne poznaješ. Isčitaš tekst i valja ili ne valja. Ali biti objektivan u odnosu na stvaralaštvo prijatelja … e to je već upitno. Pa da probam.

Ko je uopšte Daliborka Kiš Juzbaša, nije baš ni teško saznati. Žena koja piše i pišući REŽE.  I to radi oštrim i tupim nožem naizmjenično, kako joj se prohtije, a može joj se. To će potvrditi svako ko je pročitao bar jedan njen tekst. Piše jasno, čistim, najčešće relativno kratkim rečenicama. Misao joj je zgusnuta i dobro artikulisana. U ovoj knjizi, više nego u ostalim (romanima), Daliborka je dozvolila sebi i da se poigra, te da od svog pisanja napravi svojevrstan, rekla bih književno-novinarski mix. Svoje kolumne ispisala je u novinarsko-dokumentarističkom maniru, ali je tu prisutan i  nezaobilazan “miris” oštrog književnog pera vrsnog romanopisca. Da budem preciznija, ova knjiga bi lako mogla da bude štampana kao zbirka (svakodnevnih) priča.
I ne bih više o stilu i jeziku. Tek da ne bih književne kritičare ostavila bez hljeba…

“Banjalučki protest”. Svakako da jeste banjalučki. Ali ako se kod čitanja uloži  samo uz malo napora i izbaci to “banjalučki” i Banjaluka, te se svjesno zanemare imena “lokalaca” koja su spomenuta, ova knjiga ‘ladno može da ponese neki od sljedećih naslova: Novosadski protest, Zagrebački protest, Beogradski protest, Sarajevski protest, Podgorički…. ili najjednostavnije Balkanski protest. Ovdje se isčitava sveprisutna zbilja, naša i naših komšija, dojučerašnje braće, sapatnika … apsolutna (balkanska) univerzalnost na djelu. Sa ovom mojom tvrdnjom složiće se svi koji pročitaju knjigu. Izuzev: političara, tajkuna, estradnih “umjetnica” (svakako i umjetnika), raznoraznih sojki, snajki i mahalskih alapača, seksualno (pre)potentnih (impotentni će ćutati, kladim se), po neki kriminalac (ali oni i onako baš nešto i ne čitaju, osim u bajboku, pa i nisu nešto važni), po neki policajac (a oni jesu važni, jer će ovo vjerovatno čitati po zadatku, a što i ne mora biti loše, jer će ova knjiga ući ne samo u biblioteke, nego i u kaz. op. arhive*).  Da nezaboravim lokal-patriote, teške nacionaliste i blage šoviniste, a koji se sasvim izvjesno neće složiti da je ovo uobičajeno balkanska priča, jer dotični “pouzdano” znaju da su “naši” političari, za razliku od “njihovih” nepodnošljivo politički potkovani, svaka “naša” pjevaljka je Pavaroti za “njihove” falšerice (a nose i dublje dekolte), “naši” daju za kulturu čak 30 000 K-emova* na godišnjem nivou, a “njihovi” tričavih 15 000 evrića ili neku siću u iznosu od eventualno 1 500 000 dinara … i td. i td. U svakom slučaju, bunili se ovi potonji ili ne, potpisujem da je ova knjiga mogla u štampu pod naslovom “Balkanski protest”.
Zbog čega protestuje autorka? Zbog svega! Zbog svega onoga što na protest nagoni ama baš svakog normalnog čovjeka, svakog od nas. Pa i zbog po nečega pride. Npr. zbog meteorologa Nebojše Kuštrinovića i njegovih vremenskih prognoza, a koji je opet omiljeni banjalučki lik, i njen i moj prijatelj, a samo zato što je par puta pokisla.
Da budem sasvim jasna. U prvoj od petnaest kolumna, sama autorka je tačno navela sve svoje mete i razloge za protest. Čak šta više, ona sebi ostavlja prostor za još i kaže:
... A, najviše protestujem zbog svih, koji misle da se šalim što protestujem.
             Zbog njih ću protestovati do sudnjeg dana.
             Protestujem zbog mnogih stvari, kojih se sada ne mogu setiti. Ali, sigurno hoću u nekom od narednih protesta!“
Apsurdno bi bilo da nabrajam zbog čega sve ona protestuje, jer kao što rekoh, ona sama je napravila tačan spisak svojih protesta.
Bitno je reći još dvije stvari.
Prva stvar je da Daliborka ne protestuje zbog globalizacije i ljudskih prava! Jer, citiram je: „Pravo svakog čoveka je da glasno izražava vlastitu misao i traži ostvarenje svojih prava. Globalizacija zatire male narode. Uništava njihovu kulturu, jezik i tradiciju. Gazi njihova ljudska prava. To je poznata stvar. Ja ne protestujem zbog globalizacije i ljudskih prava. Sve uopšteno je besmisleno....”
Druga stvar je da mnogi od nas protestuju istih istih stvari i pojava u privatnim razgovorima, u kafanama, uglavnom u momentima dosade ili kao novinari koji svoj hljeb nasušni zarađuju piskarajući po zadatku za “slobodne” medije i za te svoje proteste, a koji su najčešće iz sfere ljudskih prava, dobijaju poprilične plate od ino-poslodavaca. I onda dođe jedno “ali”.  Ali samo se autorka drznula da “ničim izazvana” javno protestuje, pa i da sve te svoje proteste knjigom uokviri.

Kada autorka u naslovu kolumne kaže: “Dva sepeta kulture: U robovlasništvu banjalučkih drkadžija”, pa odmah nastavi: “Ružan naslov? Istina je ružnija....“, nadalje u priču uplete bivšu ministarku finansija, poslodavce i njihove ljubavnice (naprijeko proizvedene u „šefice“ po raznim D.D.O.-ima*), pa se osvrne na lik i djelo Milorada Dodika, jer ništa na vascijelom svijetu bez njega, jer bi je kolege pisci i novinari i popljuvali i ispsovali da ga je nekim slučajem zaobišla, preko „na gladan trbuh mobingovanih radika koji ko roboti redovno, uredno i svakodnevno idu na posao sretni što uopšte IDU na posao, ona tada na sebi svojstven način konstatuje: „Dobro, pretpostavimo ( sad zalazim u naučnu fantastiku) da radnici jedne firme, u kojoj osvedočeno caruje mobing, skupe dokaze i predaju ih nadležnim organima, sazovu medije i zajednički započnu borbu za svoja prava, a na osnovu tih postupaka svi pomenuti radnici dobiju otkaz zbog svog čina. Šta tada? Mislite, umrećete od gladi? Pa, umirete i sada, u čemu je razlika?...“ A ja pitam: Ko je ovdje lud, ko zbunjen, ko pametan?

Moja omiljena razmišljanaja na temu žene – muškarci – feministkinje – metro-muškarci – jednakost polova Daliborka, u ovom slučaju i moja istomišljenica,  „uglavila“ je u kolumnu pod naslovom „Mačke, kučke, mečke i lezbejke“. Ja, koja sam u nekom predhodnom vremenu, u nekakvom suludom razgovoru o pravima žena, upitala sagovornicu, a koja se deklarisala kao lezbejka, inače agresivnu „zastupnicu“ ženskih prava: „Kako ćete mi objasniti nonsens da Vi, neko ko nije žena i tako se javno deklariše, sebi uzimate za pravo da zastupate prava nas koje jesmo žene i ko Vas je za to ovlastio?“, neopisivo sam uživala iščitavajući riječi jedne realne i normalne žene. Rijetko je zadovoljstvo čuti ženu koja pita zašto muškarci rijetko dobijaju starateljstvo nad djecom poslije razvoda, zašto je zakonom (uvijek i u svim zemljama) određeno da muškarci rade 5 godina duže od žena da bi zaradili penziju, ako se zna da je životni vijek žena duži, zašto žene (češće nego se govori o tome) muškarcima na nos nabijaju da „njima, muškarcima hrane njihovu djecu“, ali da ne spominju ko i u kolikoj mjeri zarađuje . I još kaže:
“…. Da ne govorim o sepetarkama koje smatraju da je dovoljno imati lepe noge i znati dobro odabrati tajming kada da ih rašire, a posle toga verovati kako je to dovoljno da tom jadniku ceo život nabijaju na nos kako ih je „mlade iskoristio“. Naprosto mi bude žao tih papaka i njihovih patnji, svakodnevnog maltretiranja kojega nisu ni svesni dok ne postane prekasno. Onda mlađahna ženica odluči da i ona „ima svoj život“, a on, psihički dobrano ruiniran, završi u moru alkohola….”. Lezbejke znamo i ko su i kakve su, ali ko su mečke, ko kučke, kakve su mačke, vrijedi pročitati.

U jednoj od kolumna može se saznati i šta se dešava kada se brat Milorad obavijesti da ljudi žele na žurku, autorka to sasvim precizno objašnjava u jednoj od kolumni. Problem nastaje kada u tu istu kolumnu „svrate“ veličine poput mnogocijenjenih dama koje se odazivaju na imena: Miki, Ciki i Viki, a još veći kada se Ceca Nacionale uhvati u koštac sa mitom zvanim R&R, pa kom opanci, kom obojci.  Tu je objašnjeno  kako  po nekom, miloj nam Ceci na primjer, kapne i neka sića od stotinjak hiljada evrića. Nacionale je nacionale, tu zbora nema.

Iako sam nekada davno u nekom drugom životu, po profesiji bila pravnik, postiđeno priznajem da nisam isčitala aktuelni Zakon o estradnoj umjetnosti.  E sada, nije da ostatak teksta nije interesantan, ali meni je najzanimljiviji dio koji se bavi kaznenim odredbama i citiraću to, ne autorku, već 2 člana Zakona, a koje je opet i ona citirala, a u kojima se kaže:

“Član 37.
Novčanom kaznom od 200 KM do 15.000 KM kazniće se za prekršaj organizator, ako za javno izvođenje estradnog programa angažuje lice za koje nije obezbijeđeno mišljenje i odobrenje iz člana 28. ovog zakona.
Za prekršaj iz prethodnog stava ovog člana, kazniće se i odgovorno lice organizatora javnog izvođenja estradnog programa, novčanom kaznom od 50 KM do 1.500 KM.”

Prostom matematičkom radnjom dijeljenjem lako se dođe do saznanja da za isti prekršaj počiniocu (čitaj: organizatoru nekog estradnog programa, dok  ja ne smijem ni da upitam da li je u pitanju kulturni sadržaj ili šatra) može biti izrečena kazna 300 puta veća, odnosno 300 puta manja. Ali ja sam plavuša….

Otvorenim pismom našem aktuelnom Ministru kulture, ne bih se bavila, sve je u tom pismu lijepo napisala sama autorka.  Ni klasifikacija zanata, ni  XXX porno zvezdama, dobrim domaćicama ili umetnicama, ni prestankom pušenja zarad evropskih inegracija i zdravlja, ali hoću sex mašinom koja je opet u direktnoj sprezi sa šumskim jagodama. I autorka kaže:Nadmoćna pojava glasnih moralista, skrivena u liku komšinica s leve i desne strane ulice, i na samo pominjanje reči “seks” zgražava se i istu identifikuje s rečju: prostitucija! Sem pomenutih, posebnu ulogu u obrazovanju, barem kada je reč o intimnim sferama ljudskog života , imaju mediji. Oni nas, vrlo velikodušno, obrazuju putem španskih serija, prštećim ljubavnim zanosima, zaverama, intrigama, te, sasvim brišu pojam zdravog seksa iz svojih rečnika.“ Ostatak se dešava u prirodi, baš među šumskim jagodama, ali nešto treba i sam pročitati.

Bosanac i plavuša. Ovdje sam se duboko zamislila ja plavuša i konačno, poslije pola vijeka shvatila u čemu je štos. Tačnije koja je moja falinka. Nisam naučila kako da na sasvim ispravan način izgovorim
"Oh, Bože, o čemu je reč?"

Za kolumnu u kojoj se govori o Arsenu Lupenu i njegovom tvorcu Žakobu, emotivno sam vezana neraskidivo nostalgičnim vezama i zarad objektivnosti se neću baviti  ovom kolumnom. U svakom slučaju, toplo je preporučujem svakom čitaocu, ako ni zašto drugo, onda zbog jedne Žakobove rečenice
“…Život ne treba da se prosi, život treba da se živi…”

Krajnje svedeno, rekla bih das u autorkini protesti i refleksija i reakcija na našu svakodnevicu, a ona sa druge strane ima sasvim dovoljno petlje da jasno i glasno iskaže svaki svoj protest. A ti njeni protesti su raznoliko obojeni. Neki su duhoviti ironični, Po neki je teška, najteža i najcrnja satira. Neki su emotivni iako ona to vješto krije, ili barem pokušava.
 
Kazuje autorka još mnogo toga. Kazuje moja Daliborka o još mnogo čemu. Govori ona o knjizi episkopa Grigorija ali i o ogledalu te iste knjige … knjizi profesora Mirka Vukovića pod naslovom “Priča o mladom vojvodi”, o R&R slikajući sliku zaboravljene urbanosti , o rock undergraundu, o promociji zbirke poezije talentovane i nagrađivane banjalučke pjesnikinje
Tanja Stupar Trifunović, ali i o tome kako ta ista pjesnikinja “kreše mater svima” i kako je natjera  Banski dvor da se zacrveni  sve sa intelektualnom banjalučkom elitom. Kazuje i o Lauševiću i njegovoj knjizi, o buki (ili buci), koju prave Buka i odnosno cmizdrenju   Bukinih kolumnista, o banjalučkoj apokalipsi , o randesu Markeza i njene babe  Jefimije …
Ali neću, a i ne mogu objektivno da govorim o svemu tome.  Odavno sam svjesna svog problema, a  koji nikako ne mogu da riješim na normalan način.  Kada pročitam nešto što me stvarno dotakne …. negdje duboko, redovno odreagujem na jedan od dva moguća načina:  zaprijeti mi suza ili se strmoglavim u ironiju.  A nikakako ne smijemo dozvoliti da se recenzentkinja raspekmezi.
Na kraju, poslije isčitavanja ovih tekstova, nikako ne mogu da se otmem iz zagrljaja nekoliko nespojivih misli i sjećanja. Jedno od njih je sjećanje na onaj, odavno kultni film “Umro je rock end roll”, a druga je izreka koju sam negdje uz pokupila, a koja glasi: Stićićemo mi u tu Jevropu, jes’ da šepamo. A i ne šepali, kad nam je na jednoj nozi opanak, a na drugoj “talijanka”!
I evo me,  čitajući Daliborkine kolumne i pišući recenziju koja to nije, konačno sam i sama sasvim shvatila i razumjela tu izreku.



*kaz. op. arhive /kazneno operativne arhive/
* K-emovi /konvertibilne marke ili KM. U Bosni i Hercegovini važeća valuta plaćanja.
                       1 E = 1,95 KM = (oko) 100 dinara/
*D.D.O.-imi /privatna preduzeća/



Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify