Kraljevi, prinčevi, kur*evi i palčevi

Mihajlovic Smilja

   Živeti u Valensiji, a izbeći pitanja o modnoj kraljici Ibice, „princezi“ Smilji (Konstantinović) Mihajlović, skoro je nemoguće.

   Svaki put kažem da je istina.

   Smilja Mihajlović bila je srpska princeza.

Kako drugačije nazvati ženu koja je bila prijateljica Romana Polanskog i Ursule Anders, koja je bila vladarka mondenskog društva Ibice i za sobom ostavila celo jedno modno kraljevstvo, odnosno, modni pokret pod imenom „AdLib“ od koga i danas žive turizam i privreda Ibice?

   Nedužna laž, ali mnogo jednostavnija nego objašnjenje srpskog humora zbog kojeg je nadimak „Princeza“ dobila iz zlobe, zato što je bila ljubavnica kralja Petra II Karađorđevića dok je radila u njegovoj izbegličkoj kancelariji kao sekretarica.

   No, na pitanja o Smilji Mihajlović odgovori se mogu naći u knjizi „Sedam života princeze Smilje“ Gordane Ćirjanić, koja je napisala Smiljinu romantizovanu biografiju.

   Na sledeće pitanje je mnogo teže dati odgovor.

   Šta je sa srpskom monarhijom?

   Većina Španaca će, često puta burno, kritikovati vlastitu monarhiju zbog ogromnih sredstava koje se izdvajaju iz budžeta, ali ne treba se varati: kritikovati svog kralja mogu Španci, ali to drugome neće dozvoliti.

   Ako treba skidati glave, oni će to sami, ali kralju dlaka s glave ne može da padne od tuđe ruke.

   Koliko god da su kivni na razne afere svog plemstva, život ne mogu zamisliti bez kralja i monarhije.

   Parlamentarna monarhija je nešto na što su ljuti i ponosni istovremeno, ali je i deo njih i zato je na pitanje o srpskoj monarhiji nemoguće odgovoriti u smislu koji će oni razumeti.

Kako u društvu parlamentarnih monarhista objasniti da srpski prinčevi Božić slave u kafani u beogradskom kvartu Savamala?

Tako nešto je na španskom dvoru, ipak, nezamislivo.

   S druge strane, sasvim je očigledno da Srbi više vole da im životima upravljaju kur*evi i palčevi, nego kraljevi i prinčevi, valjda je lakše biti marva ljudima bez titule, nego s titulom. Mnogo lakše je raznim političkim propalicama kupovati kuće i vile na moru, plaćati svakih par godina basnoslovne svote novca za nove izbore, vući i crkavati pod kriminalcima koji sasvim loše glume kraljeve, ali sasvim dobro otimaju i pljačkaju i sve to pod okriljem demokratije, jer, pobogu, ne treba dozvoliti monarhiji da vlada narodom.

   Ta, valjda smo dovoljno omudrili da takvu pljačku više ne dozvolimo...

  Kralju Petru II Karađorđeviću nikada nije oprošten beg iz zemlje, iako je jasno koliko bi beneficija imala jedna moderna zemlja sa parlamentarnom monarhijom kao društvenim uređenjem i kao garant zaštite nacionalnih interesa, a kraljevska porodica nikada nije uložila dovoljan napor da zatraži oprost od svog naroda i takvo mišljenje promeni, još manje je svojim postupcima ukazala da može biti garant bilo čemu, a najmanje nacionalnim interesima. Bez konkretnog  plana razvoja zemlje, ponude koju bi narod video kao izlaz iz bede u kojoj se nalazi, kraljevska porodica ne može i neće biti ozbiljno prihvaćena.

   Dakle, u ovom trenutku, parlamentarne monarhije, kraljeva i prinčeva nema ni na vidiku, a ovi drugi, koji su se nakotili kao vaške posle gladi ili pijavice, sisaće nam krv sve dok se ne pojavi neko dostojan kraljevskog trona.

   Do tada, ko želi život u kraljevini, neka potraži neku drugu zemlju.