verify

30 abr. 2010

BANJALUČKA APOKALIPSA

Banjaluka ima najdužu slepu ulicu na svetu.
Duga je petnaestak kilometara i u njoj živi preko pet hiljada duša. Nema je na kartama, pa čak ni satelitskim snimcima sa Google Earth-a jer je izgrađena posle zadnjih snimaka.
Živim negde na sredini te ulice, a ona završava nepunih desetak kilometara dalje, usred šume, odnosno, iskasapljenog kestenjara.
Verujem da su graditelji imali cilj, a da je cilj imao smisao, samo se niko ne može setiti šta bi to bilo.
Jedni tvrde da je to imaginarna prečica za Prijedor, drugi da će se ulica spojiti s drugim delom grada, pa tako sačiniti neku vrstu kruga, a treći, da kraj nije kraj, nego raskršće.
Jebem li ga.
Meni najviše liči na apokalipsu s višeznačnim brojevima i teorijama, koje su primenjive svakom ponaosob, čisto prema njegovim potrebama.
Tako, na primer, kada gradskoj Upravi treba platiti dadžbine za građevinsku dozvolu, Slepa ulica je u gradskoj zoni, pa se takse tako i plaćaju, a kada meštani traže novu školu i ambulantu, onda, ta, ista Uprava odgovori kako je ulica deo prigradske zone i da nikako ne spada u prioritete.
Apokaliptičnih elemenata ima gde god da pogledaš.
Urbanim delom ulice se smatra deo u kom naš ministar za prosvetu i kulturu, Anton Kasipović ima vikendicu, ali i deo gde bivši zamenik ministra zdravlja ima vilu, kafanu i sporsku dvoranu, a obe lokacije su na rubnim delovima šuma.
Ne treba ni reći da škola, koja je nekoliko kilometara bliže centru grada, nema sportsku dvoranu. Tačnije, ima je, ako se tako mogu nazvati goli zidovi bez grejanja, koji ne služe nikome i ničemu.
Ni to nije strašno, koliko poruka koja mi je putem „gluvih telefona“ neki dan stigla do ušiju.
Ako ove godine glasamo za SNSD ( što prošlih godina nije bio slučaj), postoji velika mogućnost da jesmo u gradskoj zoni i da će rasveta i trotoari da budu prioritet Grada.
Ako ne glasamo, ko nas jebe, neka nam bude kao i do sada.
Zar to nije apokaliptično proročanstvo?
Što se mene tiče, mislim da sam imala cilj i da je cilj imao jebeni smisao, ali sam prošla jednako kao ulica u kojoj živim.
Ne mogu da se setim šta bi to bilo.
Zato sam odlučila da proročanstva oko sudbine Slepe ulice (koja ne izlazi na izbore) ostavim malo većim vizionarima.

14 abr. 2010

REČI I PESNICI

( Posvećeno Đuri Damjanoviću 1945-2009.)


Tmuran kišni dan.
Jedan od mnogih. Budućih i prošlih.
Početkom februara, Banjaluka je obično prekrivena snegom. Niske temperature lede krv u venama. Ne i sada. Kiša i vetrovi što nose sve pred sobom, vladaju danima.
- Ako tako nastavi, neće još dugo - reče Stevka, posmatrajući Đuru Damjanovića koji nam se približavao.
U tankom proletnom mantilu s kojeg se cede voda i blato, priđe stolu i kliznu u kožni naslonjač. U jednom trenutku, sasvim zadubljen u svoje misli, briznu u plač.
- Sve su ih pobili, sve…
Stevka se žacnu i proli vreo čaj po tacni.
- Koga Đuro? – upita zblanuto.
- Sve. Sve… Zvali su me celu noć, pa sam morao danas otići na Drakulić da popričam s njima – odgovori Đuro.
Stevka i ja tek tada shvatismo o kome govori. O žrtvama iz Drugog svetskog rata.
- Bože, kako jecaju, Stevka, sestro, samo da ih čuješ… – projeca on i uhvati se rukama za glavu.
Stevka podiže ruku i gestovima pokaza konobaru da donese pivo.
Zagleda se u Đuru s beskrajnom tugom, pokušavajući zadržati suze.
Decenije poezije koje su delili, strujale su vazduhom.
Đuro uze flašu piva koju je konobar stavio pred njega i izađe iz hotela. Izleti u oluju kao da ga toplina restorana guši.
Stevka se zagleda u čistu čašu koja je ostala za Đurom.
Setih se stihova njenog muža, Ranka Preradovića: “Imam u glavi zamisao sunca koje bi nam u ovom trenutku lepo odgovaralo…”
- Nema više Duška Trifunovića, Branka Čučka… - reče, više sebi. – Šta znači biti pjesnik? Cijeli život patiš, tuguješ, slažeš riječi… Na kraju nestane i tebe i riječi…
- Oprostite, je li ova stolica slobodna? – prekinu njene misli golobradi mladić.
Ona klimnu glavom, a mladić podiže stolicu Đure Damjanovića i primaknu je devojci, koja je nestrpljivo cupkala nogom.

12 abr. 2010

TANJA JE UMORNA UMORNA UMORNA I KREŠE NAM MATER SVIMA



            Upravo sam bila na književnoj večeri u Većnici Banskog dvora.
            Tanja Stupar Trifunović je promovisala svoju nagrađenu pesničku zbirku „Glavni čovjek je junak koji se zaljubljuje u nesreću“.
Promocija kao promocija, rekao bi neko. 
Jes’, mal' sutra!
Već u samom početku večeri, znalo se da će sve biti naopako. Ispostavilo se da recenzent nije recenzent, nego njegova zamena, pano za video nema nikakvu svrhu jer se odustalo od videa, a Tanju je poklopila ogromna, rezbarena stolica Banskog dvora iz prošlog stoleća, pa je izgledala sitno i umorno, uprkos savršenom kroju haljine.
Voditelj programa je napravio uvod.
Tanja je uzela knjigu u ruke i počela čitati svoje pesme.
- „Ja sam umorna umorna umorna...“
Stih izgovoren drhtavim glasom, nabijenim nekom, ludačkom energijom.
Nastade muk.
Ljudi hipnotisano gledaju u njenom pravcu.
- Zaplakaće – reče moj sin, gledajući njeno lice.
- Neće – rekoh.
- Zaplakaću – reče, gledajući u svoje cipele.
            -  Nećeš – rekoh, gutajući suze, dok Tanja govori o umoru svoje majke, moje majke,  mom, njenom,  balkanskih majki... Ili to nema veze sa Balkanom?  Majkama...?
            „ Prestani!“,  mislim u sebi. 
Tanja neće.
            Plače nad pesmom, nad sobom, nad nama, a suzu ne pušta.
            Stolica se polako smanjuje pod njom, a tišina postaje sve teža.
            - „Moja glava i moje srce i moja pička su rana...“ – pročita Tanja stihove.
            Intelektualci oboriše poglede.
            - „ Postoje nepristojne riječi ali one nisu nepristojne kao
            kad presiječeš pupčanu vrpcu izvadiš svoj kurac iz moje utrobe
i odeš
Petre...“ – nastavi ona.
            Nema aplauza.
            Intelektualci u transu.
            Većnica u transu.
            Banski dvor je sav pocrveneo. Raskošni zidovi, balkon, rezbarena vrata, štokovi...
            Ja svršavam.
            Laže Tanja.
            Nije  glavni junak čovek koji se zaljubljuje u nesreću, ni čovek koji jebe mater sebi i svima oko sebe snagom svoje poezije.
            Glavni junak je rezbarena stolica pod Tanjinom guzicom, koju je tako lako ukrotila u Većnici Banskog dvora.   

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify