verify

27 mar. 2010

U OČEKIVANJU POVRATKA ARSENA LUPINA – ANARHIJA KAO SPAS OD SAVREMENE DEMOKRATIJE

“Arsene Lupin, dakako, nije stvaran lik. Njegov je literarni »otac« Maurice Leblanc, francuski pisac koji se proslavio upravo pisavši o jednome od najčuvenijih književnih lopova svih vremena. Maurice Leblanc rodio se 1864. godine u Rouenu. Iako je bio dobar student, napustio je studij prava da bi otputovao u Pariz i posvetio se pisanju. Ispočetka je njegov književnički život bio prilično neisplativ, no od trenutka kada se u njegovoj glavi rodio lik uglađenog lopova i zavodnika Lupina, Leblanc je, u svojim četrdesetima, postao svjetski poznat.”

Ovako je napisala Dženeta Čokić 2005. godine u Vijesnikovom TV dodatku, najavljujući TV seriju “Povratak Arsena Lupina”. I svi drugi komentari koje možete naći na ovu temu imaju isti sadržaj u kome je naglašeno da je Arsen Lupin izmišljena ličnost.
S njene tačke gledišta, nije pogrešila, jer nas je komunistički režim naučio da je to tako. Napredni “demokratski” sistem se potrudio da tu tezu i održi jer, ko je lud da potvrdi da je Arsen Lupin književni lik nastao po uzoru na stvarnu ličnost…?
A, jeste!
Malo ljudi zna da iza lika Arsena Lupina stoji Alexandre, poznatiji kao Marius Jacob i da se on nije “rodio” u glavi Morisa Leblanka, nego je pisac životu poznatog anarhiste dodao romantične detalje i tako sebi ( već u poznim godinama) obezbedio svetsku književnu slavu.
Jedan od bitnijih razloga što se uporno sakriva ova činjenica je strah da će ljudi reagovati tako što će ponoviti istoriju i pristupiti anarhiji da bi se rešili okova savremene demokratije. Krečući se tom logikom, jasno je zašto se sakriva tako bezazlen detalj kao što je podloga jednog književnog lika.
No, ko je bio Jakob?
Rođen je u Marselju (1879-1954) u sasvim prosečnoj radničkoj porodici. Bio je francuski anarhista, pametan lopov sa izrazito oštrim smislom za humor. Njegova velikodušnosti prema svojim žrtvama, gospodsko ponašanje i kodeksi koje je nametnuo, obezbedile su mu privrženost radničkog sloja Francuske.
Već sa dvanaest godina, prijavio se kao mornarski šegrt za putovanje koje će ga odvesti u Sidnej, gdje je dezertirao iz posade.
Svoja putovanja je kasnije opisao: „Video sam svet, a nisam video ništa lepo“.
Nakon kratke epizode piratstva, koje je odbacio kao previše okrutno, vratio se u Marselj 1897. godine i odustao od mornarskog života kada je dobio groznicu, koja ga je mučila ostatak života
Postao je redovan posetilac anarhističkih skupova, a na jednom od njih je upoznao svoju buduću suprugu, Rose.
Brojni militantni anarhisti su u to doba bili zatvoreni ili pred giljotinom, a Jakob je uhvaćen s eksplozivom i bio osuđen na šest meseci zatvora.
Posle tog iskustva, više se nije bio u stanju integrisati u društvo, što je odredilo njegov budući put.
Od tada, sebe smatra pacifističkim ilegalistom.
U aprilu 1900 nalazi utočište u mestu Sète i osniva grupu lopova koju naziva „Noćni radnici“.
Postavlja nekoliko pravila koja se moraju poštivati.
1) Niko ne sme ubijati, sem ako brani svoj život i slobodu.
2) Krade se isključivo od socijalnih parazita: bogataša, sudija, vojnika i sveštenika.
3) Struke koje su socijalno korisne su pošteđene: arhitekte, doktori, umetnici i sl.
4) Sirotinja se ne dira.
5) Deseti deo ukradenog novca se ulaže u razvoj anarhije.

Jakob je toliko uvežbao lopovsku veštinu da je budućim generacijama lopova ostavio u amanet nove sisteme krađa, otvaranja sefova i komplikovanih brava i obijanja stanova, a između 1900 i 1901. godine, njegova grupa je opljačkala više od 150 bogataša u Parizu. Tačan broj krađa u regiji i inostranstvu nikada nije bio potvrđen.
Tačno tri godine posle, u aprilu 1903. Jakob je ubio policajca, nakon čega je uhapšen sa još dvojicom pomagača.
Nakon dve godine mu je održano suđenje na kome je izbegao giljotinu, ali je osuđen na 35 godina robije, od kojih je „odležao“ pune 24 godine.
Ono što je značajno u priči o Jakobu je samo suđenje, koje ga je posle načinilo besmrtnim anarhistom.
U uvodnoj reči svoje odbrane, on se obratio sudu s rečima:
„Jedan deo naroda živi u hladnoći, u gladi, u nezamislivom bolu. Želeo sam ih osvetiti.“
Za vreme boravka u francuskim zatvorima, imao je čak 17 neuspešnih pokušaja begova, od kojih je većinu organizovala njegova majka Marie, nakon čega su ga transportovali u Francusku Gvajanu na odsluženje kazne.
Na slobodu je pušten 1927. godine, nakon čega je postao trgovac. Njegova supruga je umrla za vreme njegovog boravka u zatvoru, tako da se po izlasku iz zatvora oženio po drugi put.
Poznanstvo s Louis Lecoin-om, direktorom novina „Libertaire“ ga je vratilo na javnu scenu Francuske sa koje je propagirao anarhiju.
Neobičan život je tako i završio.
Jakob je pozvao sve prijatelje na zabavu.
Pre toga je ubio svog voljenog psa, Negra, a onda se i sam predozirao heroinom.
Za prijatelje je ostavio poruku:
” Moj život je bio pun avantura i nesrećnih događaja. Veoma sam zadovoljan svojom sudbinom. Dakle, želim otići bez očaja, sa osmehom i mirom u vašem srcu. Ja sam živeo. Sada mogu umreti.
P.S. Ostavio sam vam dva galona ružičastog vina. Nazdravite za vaše zdravlje!”
Umro je u 75. godini života.
Ono što je ostalo iza njega zabeleženo je izjava na sudu 8 mart 1905.godine.
Pošto je reč o nekoliko strana, ja ću da citiram samo dve rečenice:
Ne dozvoljavam nikom da mi sudi, ne tražim oprost, ni toleranciju…
…Život ne treba da se prosi, život treba da se živi…”


Ako uobzirimo koliko naša država ima parazita po Jakobovim ( ili bilo čijim) merilima, možemo se samo nadati da će neko izmisliti balkanskog Arsenija Lupina da nas anarhijom spasi od čari savremene demokratije.

"NABO" IH NOSOROG



Obećala sam dati svoj komentar na nacrt „Zakona o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika“.
Da ne bi ispalo kako uživam kritikujući sve pojave u Banjaluci, ne ostavljajući prostora i drugima da kažu "svoje", odlučila sam da ovoga puta ustupim mesto kolegi književniku, Goranu Kljajiću, koji je svoje mišljenje ( s kojim se sasvim slažem) upućeno Ministarstvu prosvete i kulture RS, objavio u „Nosorogu“, časopisu za satiru, humor i karikatru.


MINISTARSTVO PROSVETE I KULTURE
REPUBLIKE SRPSKE


Poštovanje!

Odgovaram na vaš dopis da se iznesu sugestije i mišljenje o “Zakonu o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika”.


...


Komentari, mišljenja, sugestije:
- Član 6, stav b), o članovima stručne komisije: Zašto predstavnik lokalne zajednice? Oni “ne daju pare”, a nisu ni kompetentni. Liči na ono vreme kad su kritikovali Mešu Selimovića, pa su rekli da on “treba da čita svoje radove po mjesnim zajednicama, pa ako ljudi daju pozitivno mišljenje, da tek onda objavljuje”. Pa je onda Selimović otišao iz “Tamnog vilajeta”.
- Član 6, stav v), gde se spominju “udruženja umjetnika za određenu umjetničku oblast” kao članovi komisije. Umetnik uopšte ne mora da bude član bilo kakvog umetničkog udruženja, i čak može da bude značajniji nego svi ti članovi zajedno. Ali, naravno, ako članovi takvog udruženja odlučuju, favorizovaće svoje članove, na uštrb kvalitetnog pojedinca. Predlažem da se ova tri člana (“lokalna samouprava + udruženja umjetnika”) zamenu sa “tri afirmisana umetnika” (određene oblasti).
- Član 7, stav v): “koja imaju odgovarajuću stručnu spremu”. Stručna sprema pomaže, ali nije nikakva umetnost. Ima vrlo veliki broj ljudi koji su završili razne akademije, a nikada nisu postali umetnici. A nekome, samo zato što je završio, npr. režiju, dati “status”, nije ni pametno, ni korisno. S toga predlažem da se ostavi samo: “koja mogu da dokažu kroz rezultate svoga rada da su stručni za obavljanje određene umjetničke djelatnosti.” To je sasvim dovoljno, i bitno po Zakonodavca, jer on “traži” umetnika po stvaralaštvu, a ne po nazivu.
- Član 10, stav g), gde se kaže: “ako je pravosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora”. Umetnik ne prestaje biti umetnik čak i kad ode u zatvor, a pogotovo se to odnosi na pisce. Primer je Varlam Šalamov, koji je 27 godina bio u zatvoru, i tamo napisao jedinstvene “Priče sa Kolime”. Amerikanci su, isto iz političkih razloga, držali u zatvoru Ezru Paunda, najvećeg američkog pesnika dvadesetog veka. Mnoštvo država i danas progoni sve vrste umetnika, iz političkih razloga, pa ovakva neprecizna formulacija može da dovede do izjednačavanje Republike Srpske sa diktatorskim državama. Ili, možda treba. To vi odlučite.
- Član 11, oko uplata koje vrši lično umetnik: Kao pisac, mogu da vam posvedočim da od književnosti ne može da se zaradi, ovde, ništa, tako da se ništa ne može ni uplaćivati! Ovo se možda može odnositi na neke vrste umetnika (mada i to čisto sumnjam), ali na mnoge, sigurno ne! Zato su ovi stavovi Člana 11, samo lepe želje.
- Član 15, koji govori o udruženjima samostalnih umetnika. Ovaj član je nepotreban i protivan intenciji ovog Zakona, koji je usmeren na pojedinačnog samostalnog umetnika, dok Član 15 govori o udruženjima. Kao takav on spada u zakone o udruženju građanu, a njegovo stavljanje u ovaj Zakon, može se protumačiti kao izvesno favorizovanje onih samostalnih umetnika koji se organizuju u udruženja, što bi bio vanumetnički kriterijum, i potencijalna diskriminacija “neudruženih”. Nepotrebnost Člana 15, povlači i nepotrebnost Člana 16.
- Član 17, stav 1. koji govori o pravu samostalnih umetnika da se prijave na konkurse za sufinansiranje, nije jasan. Da li on znači da će biti samo konkursi za samostalne umetnike, a za ostale umetnike neće? Ili će za ostale umetnike biti neki drugi konkurs? Ili ga neće, za ostale, biti? Zakon, naime, glasi: “1. Samostalni umjetnici koji su upisani u Registar samostalnih umjetnika imaju pravo da se prijave na konkurs za sufinansiranje programskih aktivnosti samostalnih umjetnika.” Ovo izgleda kao da će samostalni umetnici imati konkurs za sufinansiranje, što ne sigurira da će ga drugi umetnici imati. Ovo deluje kao favorizovanje određene umetničke skupine, a može da bude i degradiranje, jer nije sigurno da će takvi konkursi biti raspisivani. Bar smo ove godine svedoci da se iznalaze svakovrsna opravdanja da se nekima ne dodele sredstva. Zato ovaj Član treba ili izbaciti, ili preformulisati tako da glasi: “Samostalni umjetnici konkurišu na javnim konkursima pod istim uslovima kao i svi drugi umjetnici!”
- Imate odeljak Zakona naslovljen “V NADZOR I KAZNENE ODREDBE” koji je potpuno uvredljiv, i diskreditujući spram želja Zakonodavca da podigne nivo umetnosti, a time i kulture i civilizacije ove sredine. Ovakav međunaslov bi, možda, bio odgovarajući prema kriminalcima koji su na uslovnoj slobodi, ali ne i prema umetničkoj eliti ove zajednice. U smislu sile i prisile, vi ste, naravno, daleko nad umetnikom, ali u smislu “Veličanstva ljudskog stvaralaštva”, praktično ste nepostojeći. Ko se još seća “sile i prisile” iz vremena Sfinge, “Ilijade”, ili čak Dantea? Niko! Divimo se remek delima! Zato ovaj međunaslov (ne zbog umetnika, nego zbog toga da ne ispadne Zakon primitivan) preimenujte u: “PRAĆENJE PROVOĐENJA ZAKONA”, gde se reč “nadzor” menja rečju “praćenje”. Izraz “kazniće se”, promenite u izraz “sankcionisaće se”. Ovo je opet zbog Zakonodavca, ne zbog samih umetnika, jer oni mogu da pretrpe mnogo gore stvari nego što su pravnici koji su edukovani da su svi ljudi lopovi i ubice. Eto, gravitaciono blizu sedišta Zakonodavca, rodili su se Ivo Andrić, Skender Kulenović, Branko Ćopić, Petar Kočić, Simo Matavulj. Možda je neko sad takvog formata, ili će biti. Zamislite situaciju u kojoj, npr. novine pišu: “Ministarstvo, i konkretno taj i taj načelnik, sprovodi nadzor nad Ivom Andrićem i već ga je nekoliko puta kažnjavalo!” Ne bi vam se to mnogo dopalo. Inače, najpoznatije kažnjavanje izvršeno je nad Sokratom, pa su sad ti ljudi crnih imena, ne Sokrat.
- Član 22, koji govori o kažnjavanju ako se angažuje drugo lice “za obavljanje usluga”. Ovde nije jasno o kakvim se uslugama radi. Da li Zakonodavac misli da će, npr. neki pisac angažovati nekog da piše za njega!? Pa nisu pisci ovdašnji magistri i doktori nauka, čije su doktorate napisali! Drugo, poznato je da su umetnici posebni i po tome, što su u proseku, procentualno, bolešljivija skupina (od raznih vrsta bolesti i slabosti) poređeno sa drugim skupinama ljudima. Npr. svetski slavni pisac H.L.Borhes, bio je slep (kao i Homer, ili Filip Višnjić). Sigurno je da će takva osoba imati potrebu za pomoći, čak i takvom kao što je zapisivanje njegovih radova, a i svih ostalih poslova. Kod Borhesa je to bila njegova sekretarica, kod Homera - Stari Grci, a kod Višnjića - Vuk Karadžić. Normalno je da umetnici, u ovakvoj situaciji, ne moraju da budu nikakvi “preduzetnici”, pogotovo ne “zanatski”. (Inače, iz fonda reči ovog zakona, vidljivo je da je smišljatelj Zakona obrazovan do nivoa da ljude tretira samo kao kriminalce ili metalostrugare. Valjda bi i napisao: “Naša Vlada je preduzetničko udruženje ministarskih zanatlija!”)
- Član 23, u kome se govori da će ministar “donijeti Pravilnik o kriterijumima i postupku za sticanje statusa samostalnog umjetnika”, dao bih opšte napomene, koje bi ministar valjalo da uzme u obzir: 1) ako uslov bude posedovanje univerzitetske diplome, onda ne bi mogli da budu samostalni umetnici Pavle Vuisić, Neda Arnerić, Koraks ili nobelovac Sol Belou (i mnogi drugi, naravno). 2) ako je neophodna zarada, ne bi bio Vinsent Van Gog, jer za života ništa nije zaradio od svojih dela. 3) ako su kriterijum nagrade (pogotovo ove ovde, koje se dele po klanovima i “ja tebi, ti meni”), onda taj isti Van Gog, opet ne bi mogao biti, jer za života uopšte nije bio priznat. Možete reći da su to druga vremena. Za umetnost su vremena uvek ista, i oni koji su drukčiji, teško stiču priznanja okoštale sredine. Zato pomislite da malo više fleksibilnosti, u pitanjima umetnosti, nije na odmet.



Goran Kljajić
Pisac (u Banja Luci, 23.10.2009)


25 mar. 2010

ZAKON O ESTRADNOJ UMETNOSTI – JAUKANJE U PARKU PETAR KOČIĆ

Republika Srpska ima Zakon o estradnoj delatnosti, definišući šta se pod estradnom delatnošću podrazumeva. Verovatno se on negde i primenjuje, a sigurna sam da u okviru njega neko i posluje. No, ko, zašto, kako, kada… mnogo je pitanja, a u praksi jako malo odgovora. Sasvim sigurno znam da najveći deo banjalučkih umetnika, koji bi se mogli svrstati u ovu kategoriju, nikada nije čulo za postojanje takvog zakona. Krenuću od prostih definicija.

Član 2.
Estradnom djelatnošću u smislu ovog zakona smatraju se pripremanje i javno izvođenje muzičkih, folklornih, humorističkih, artističkih, dramskih, književnih i drugih kulturno-umjetničkih zabavnih i estradnih programa.

Član 3.
Obavljanje estradne djelatnosti se vrši putem koncerata, priredbi, revija i drugih oblika estradnog predstavljanja, estradnih radnika i estradnih umjetnika u objektima namjenjenim za kulturne programe, dvoranama, turističkim, ugostiteljskim i drugim pogodnim objektima, kao što su: parkovi, trgovi, pločnici ispred sportskih i drugih objekata.

Dakle, ako sednem na klupu u parku Petar Kočić i zajaučem iz sveg glasa, to će biti estradna delatnost. Ali, da bi se bolje razumelo, Zakon sortira estradne umetnike u tri kategorije.
Prva je estradni radnik.

Član 8.
Estradni radnik je lice koje se bavi estradnom djelatnošću kraći period po pravilu kao dopunskom djelatnošću i koje tokom bavljenja estradnom djelatnošću nije steklo značajna priznanja
.


Što bi u prevodu značilo, ako sam u parku zavijala kratko, a za to vreme se skupila tek šačica ljudi i nije mi dodelila nagradu za jaukanje, ja sam samo estardni RADNIK. No, ako sam arlaukala malo duže ili ( ne dao Bog) više od dvadeset godina, onda bi to u zakonskim okvirima izgledalo ovako:

Član 9.
Estradni umjetnik je lice koje učestvuje u javnom izvođenju nekog od programa iz člana 2. ovog zakona, a kome je to svojstvo priznato od strane Udruženja estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske po osnovu bavljenja estradnom djelatnošću i priznanja koje je dobio za svoje djelovanje na estradi.
Estradnom umjetniku sa više od 20 godina neprekidnog bavljenja estradnom djelatnošću, ili koji je stekao značajna domaća i strana priznanja, može se priznati svojstvo vrhunskog estradnog umjetnika.
Postupak i bliži kriterijumi za priznavanje svojstva estradnog umjetnika i vrhunskog estradnog umjetnika kao i njihova prava, obaveze i odgovornosti određuje se posebnim aktom Udruženja estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske.
Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske je obavezno da formira visoko-stručnu komisiju, koju će činiti eminentni stručnjaci iz navedene oblasti, koja će cijeniti i davati stručna mišljenja o priznavanju svojstva estradnog radnika – umjetnika.


Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske ??? Može li me neko uputiti, totalno sam neobaveštena… Zar takvo udruženje postoji…?
I koji su to stručnjaci iz navedenih oblasti koji će moći određivati ko je, a ko nije umetnik? Ko se usuđuje moje jaukanje klasifikovati i odrediti da to nije umetnost? Šta, ako, na primer, moje jaukanje osvoji nagradu za najduže cmizdranje na planeti, da li će to tada biti umetnost ili ne? Pobogu, nagrada je nagrada, Zakon lepo kaže: “ po osnovu bavljenja estradnom djelatnošću i priznanja koje je dobio za svoje djelovanje na estradi.” Dakle, ako budem proglašena za najveću cmizdru, onda sam estradni umetnik i niko to ne može osporiti, a ako izdržim jaučući 20 godina, onda sam vrhunski estradni umetnik!
Fino.
Samo me zanima hoće li visoko – stručna komisija biti visoko – stručna koliko je to bila u poslednjoj deceniji? Ljudi, ne biste verovali koliko ime književnika u Republici Srpskoj koji još uvek nisu objavili ni jednu knjigu… Dođe mi da umrem od smeha kada u biografiji naših “književnika” pročitam da pripremaju za štampu svoj poetski prvenac…
No, da ne cepidlačim, ova ili ona, visoko – stručna komisija je zaključila iz tri objavljene pesme da je reč o kvalitetnom književniku, pa nije u redu da to moja malenkost osporava.
Da ne bi neko pomislio kako estradni radnik, umetnik ili vrhunski estradni umetnik može biti bilo ko, neka se ne brine.

Član 16.
Udruženje estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske, prilikom rješavanja podnesenog zahtjeva uzima u obzir: obrazovanje i osposobljenost kandidata za bavljenje estradnom djelatnošću, nagrade i priznanja koja je kandidat dobio za svoje estradno djelovanje kako u zemlji tako i u inostranstvu, period estradnog djelovanja.
Kriterijume za priznavanje svojstva samostalnog estradnog radnika i estradnog umjetnika, utvrđuje Udruženje samostalnih estradnih radnika i estradnih umjetnika Republike Srpske.


Drugim rečima, braća Teofilović niti jesu, niti bi mogli biti estradni radnici, umetnici, vrhunski umetnici – pevaju kao slavuji, ali ne poznaju note…
Da se vratim u naš grad, Banjaluka ima umetnike priznate na svetskom nivou, ali neće biti priznati u Banjaluci – nema umetnika bez diplome! Čuvajte se Teofilovići kad nam ponovo dođete u goste, u Banjaluci niste čak ni estradni radnici…
Hajde, recimo da jesu estradni umetnici. Nije ni to dugog veka jer Zakon kaže : Svojstvo samostalnog estradnog radnika, odnosno estradnog umjetnika, prestaje u sljedećim slučajevima:
Ako samostalni estradni radnik, odnosno samostalni estradni umjetnik ne ispunjava obaveze iz člana 8 i 9 ovog zakona duže od tri mjeseca, ako zasnuje radni odnos na drugi način, ako se duže od 2 godine ne bavi estradnom djelatnošću…

Famozne članove sam već navela.
Da prevedem?
Pa, ako me zaboli grlo i ne mognem jaukati više od dve godine, oduzima mi se status estradnog radnika, umetnika, vrhunskog umetnika. Ili, ako vrla visoko-stručna komisija odluči da više ne jaučem u interesu drugih, da neka priznanja nisu značajna – baj, baj, estradni radniče, umetniče, vrhunski umetniče.
Priča o kaznama je još zanimljivija.

Član 37.
Novčanom kaznom od 200 KM do 15.000 KM kazniće se za prekršaj organizator, ako za javno izvođenje estradnog programa angažuje lice za koje nije obezbijeđeno mišljenje i odobrenje iz člana 28. ovog zakona.
Za prekršaj iz prethodnog stava ovog člana, kazniće se i odgovorno lice organizatora javnog izvođenja estradnog programa, novčanom kaznom od 50 KM do 1.500 KM.


Trebam li, uopšte, reći šta leži u članu 28? Ako vrla visoko.stručna komisija ne da svoje mišljenje ili mišljenje bude loše – nema ništa od estradnog programa. Mogu onda baš da jaučem…
No, da se neko ne bi zabrinuo da je nešta propustio – estradni radnici, umetnici, vrhunski umetnici u Republici Srpskoj ne postoje. Zakon je mrtvo slovo na papiru.
Kada će oživeti – ne zna se…
Koga zanima, neka pročita svih 46 članova koje ovaj Zakon ima, a ja ću se baciti na mnogo zanimljiviju priču – Prednacrt Zakona o sticanju statusa i prava samostalnog umetnika. Bože, Bože, kako ću se dobro ismejati…

19 mar. 2010

CIRKUS POD ŠATORIMA ULIČNOG SAJMA KNJIGE


Zvuk pokvarenog zvučnika para omoru.
Natezanje klinca da, bar na trenutak, zazvuči poput Džimija Hendriksa, ne umanjuje slanost njegovog znoja. Mlati glavom s čudnom grimasom bola na licu okruženom, ko zna kojom tehnikom, spaljenom kosom. Nisam sigurna jesu li tanani brčići obojeni crnim mastilom, ili su, naprosto, nacrtani flomasterom.
Ispred njega je otvorena kutija za gitaru s jednom papirnom novčanicom u sredini  i šakom sitniša.
Nekoliko metara dalje, pored ulične svetiljke, na kartonu leži ispružena devojka. Plava, žgoljava, ufiksana do bola. Ne uspeva zadržati pogled na prolaznicima, nego samo ispruži ruku i zakoluta očima, pri čemu joj beonjače naprave krug od sto osamdeset stepeni.
Na suprotnoj strani, debela Ciganka sedi na golom betonu s jednom sisom uvaljenom u dečija usta. Imam osećaj da će se udaviti od mase mesa kojom je poklopljeno. Drugo dete se igra štapićem, povlačeći krugove po prašini koji nestanu svaki put kada neko prođe.
Sredinu ulice zauzeli su kokičari. Ispod papirnih kapica, crvene im se obrazi.
Jun je ponekad nepodnošljiv. Naiđe južni vetar i sprži sve pred sobom, usija banjalučke asfalte. Sirena hitne pomoći dobije neprekidan zvuk i nikada ne znaš s kojeg kraja grada dopire.
Ljudi se pretvore u ljigavu masu, koja plazi Gospodskom ulicom.
Na izlasku iz Gospodske ulice, u Parkiću, bele se razapeti šatori, a pod njima more knjiga. Aleja stogodišnjeg drveća, prekrivena je žamorom glasova.
Mladi, stari ili žuljeviti prsti, jednakim intenzitetom prelistavaju stranice. Čovek bi pomislio –  kulturan narod živi u ovim krajevima. Onda ti isti prsti vrate knjigu na njeno mesto i traže dalje. Grče se kao gliste na udici u beskrajnom ponavljanju rituala listanja.
- Sve su to govna – reče Miloš Milojević, nakrivivši šešir. -Nekada je bila čast biti pesnik, a vidi ovo… Kao ciganska čerga…
- Cigani su dobar narod – reče Vasilije Karan. Jesi čitao moju knjigu “Čerge”, haa… Uh, - cmoknu usnama – kako sam opisao onu malu Cigančicu…
- Šta? – izdera se Miloš.
Vasilije samo odmahnu rukom. Bilo je besmisleno ponavljati Milošu, kad je ovaj opet zaboravio slušni aparatić.
- A, kako to da tebe uvijek čuje kad mu govoriš – upita me revoltirano Karan.
- Pa, ja mu se nagnem na uvo – odgovorim. – Je li tako Miloše?
- Je, je, - potvrdi on, ne znajući o čemu je reč.
U znak zahvalnosti pošaljem mu jedan vazdušni poljubac, a on zapreti prstom.
- Ne dijeli rukoljube… - Izgovori stihove iz svoje pesme. – Znaš, Vaso… Napisao sam joj pjesmu, je li ti rekla?
- Je, je… odgovori i Vasilije, iako pojma nema o kakvoj pesmi je reč.
- E… To je pjesma! – reče i produži ulicom.
- Kakvu pjesmu – upita Vasilije.
- Pa… kaže da sam odrala jarca za bubreg beli… - odgovorih ozbiljno.
- Ju! – reče Vasilije i okrenu se na drugu stranu.
Sedoh na slobodnu klupu i zapalih cigaretu u iščekivanju nove pojave.
Na dva metra udaljenosti, stajala je devojčica od petanestak godina u maminim, za ceo broj većim, cipelama. Klatila se na visokim potpeticama, a na nožnom zglobu se sijao zlatni lančić s nanizanim srcima, ispod kojega je izvirivao lik istetoviranog delfina.
Desnom rukom čvrsto drži torbicu stisnutu pod miškom, a levom prelazi preko usana  sunčanim naočarama, koketirajući s momkom koji je, zadubljen u neku školsku knjigu, nije primećivao.
Primetiše je, zato, penzioneri, naslagani na klupi preko puta mene.
U teškoj tišini, odmeravaju je od glave do pete, s izrazom lica kojeg imaju mala deca kad ukake pelene, a znaju da se to ne čini.
Njihovu hipnotisanost, s vremena na vreme, prekine neki od njih, teško uzdišući ili brišući čelo belom, uštirkanom maramicom.
Devojčina majka ostavi knjigu koju je listala, prihvati je za ruku i trgnu za sobom. Ona samo cupnu i ne skrečući pogled sa mladića, koji je i dalje listao svoju knjigu, mrskim korakom krenu za njom.
Na šetalištu, ispred i iza šatora, trgovci knjigama i jalovi kupci.
Tek poneki besposleni pisac obilazi štandove sa policama na kojima stoje i njegove knjige. Krišom pomiluje korice, ispravi je i isturi na mesto gde se bolje vidi. Onda razočarano pogleda u štos uredno naslaganih knjiga s njegovim imenom, odmahne rukom i razočarano se udalji. Na putu ka prvoj kafani, s gađenjem gleda u zlatna slova na naslovnim stranama knjiga Nore Roberts i Paola Kuelja i mrmlja sebi u bradu.
- To književnost…To…? Serem im se u usta…
Na sredini šetališta graja.
Pisac, koji voli misliti da je to, stoji tako da ga ljudi moraju obilaziti ili preskočiti ( uvek učine prvo) i drži svoju knjigu bez ISBN-a visoko uzdignutu i, kao, zadubljen u čitanje, zabada lakat u rebra prolaznicima.
- Oh, pardon! – izvinjava se. – Začitao sam se…
Neko ga samo pogleda, neko odmahne rukom, a neko, čak, pogleda i knjigu koju on drži u ruci kao kap vode na dlanu.
On pocrveni, lice mu se ozari od sreće i ako je reč o starijoj dami, započne razgovor.
- Znate, šteta je da dama poput vas ne pročita ovu knjigu ljubavi… Evo, pokloniću vam je, jer ste neodoljivi!
Ona se polaskano nasmeši prekrivajući dlanom usta, da se ne vidi rasklimana zubna proteza.
On izvadi Pelikanovo nalivpero, koje je dotle stajalo u džepu košulje, i žmirkajući važno reče:
- Kako ste rekli da se zovete…?
Ona kaže svoje ime, kao da ga je već jednom rekla, a on, s dostojanstvom književnika, napiše na knjigu svoju prvu posvetu.
Koža mu u trenu naraste za dva broja kada ona, u susretu s prijateljicom desetak metara niž niz ulicu, prstom uperi u njegovom pravcu, turajući joj knjigu pod nos da pokaže razmuljanu tintu na uvodnoj strani.
Na kraju ulice, baš između crkve sa zlatnim krovovima i kulturnog centra Banski dvor, stoji šator s polovnim knjigama.
Mladić iza štanda lista neku knjigu filozofije, nezainteresovan za ruke koje se pojavljuju iza polica, ili  prste koji listaju stranice. Duga kosa svezana u rep, brada stara dva meseca, iscepane rifle i patike koje su bile nove pre koju godinu.
Njegov štand je, obično, smešten ispred hotela “Bosna”.
U bašti hotela, skupljaju se pisci i novinari, a on stoji na asfaltu što cvrči od vrućine.
Deli ih živi zid od čempresa.
Oni su trgovci snovima. On trgovac knjigama.
Oni piju kafu i pričaju o knjigama. On piše na vrelom suncu.
Oni preziru sunce, on ljude što žmirkaju na svetlosti.
On ne voli posvete, a na njegovim romanima nema zlatnih slova kao na naslovnim stranama Nore Roberts.
Oni su napisali dvadeset i dve, antologijske pesme.
On je napisao trilogiju o Banjaluci.

5 mar. 2010

BOSANAC I PLAVUŠA: TUPAVAC NAGAZIO TRAPAVCA?

U svakodnevnom razgovoru često se i nesvesno prisećamo mitologije i pominjemo ličnosti koje određuju i neretko karikiraju radnju, pojavu i tip ljudi o kojima govorimo. Kada pokušavamo objasniti besmislenost nekakve radnje pozivamo se na Sizifa, nečije slabosti opisujemo kao Ahilovu petu, smešna smrt pripada Hriziposu (filozof koji je umro od smeha dok je gledao majmuna kako jede bananu). Na taj način nas istorija upozorava na greške ili usmerava na pravilan put, tako pamtimo ljudske karakteristike ili njihove gluposti. Karakterne osobine današnjih ljudi su malo izmenjene u odnosu na istorijske likove, a šta će nam ostati u nasleđe – videće se. Najčešće spominjani likovi današnjice su Bosanac i Plavuša, koji združeni čine veoma uman par. Ova pojava je odavno prevazišla granice šale i masnih viceva i postala sastavni deo naših života. Naš poznati umetnički fotograf, Dragutin Radan jednom je prilikom rekao da je malo onih koji znaju voleti, a većina ljudi smatra da je ljubav obaveza. U tom kontekstu, muškarci iz naše sredine jesu sposobni voleti. Oni će pregaziti sve planine, preplivati reke, prikazati se u liku anđela i izreći nebrojene količine umilnih reči da bi se dočepali objekta svojih snova. Ali, jednako tako, i pobeći brzinom munje i na samo spominjanje bilo kakve obaveze. Ta njihova sposobnost je davno opevana u pesmama tipa: "Jesi l' mala ljubila do sada". Ipak, Bosanci se najviše spominju humoreskama i zabavnim serijama. U dubokom moru šala i viceva na ovu temu, postoji jedna konstanta. Koliko god ispadao naivan, Bosanac nikada nije zao! Svaka glupost koju počini je rezultat njegove dobre duše, mekog karaktera i potrebe da se prikaže dobrim domaćinom. Sušta suprotnost dobrog domaćina je loša domaćica - plavuša. Bosanci vole plavuše bez obzira na to koliko su loše domaćice i kojoj grupi pripadaju. Bile one prirodne ili bojane, suština je ista (uostalom, posle više godina korištenja hidrogena dolazi do ispiranja mozga pa razlike više i ne postoje). Osnovna obeležja koje mora posedovati svaka "prava" plavuša su duge noge, još duže trepavice (one su neophodne za izraz lica "Oh, Bože, o čemu je reč?"), napućene usne i ogromna količina gluposti. Ovo poslednje će biti pripisano svakoj plavuši, čak i ako je njen kvocijent inteligencije 127. Kao Bosanac, i plavuša je sklona tome da sama sebe veliča i opevava. Setite se samo koliki je hit bio refren: "Dušo, znam da voliš što sam plava, nek' pričaju da sam glupa...za mnom njima srce lupa...". Ako ove pojave zasebno posmatramo, zaključak o njihovim karakteristikama može biti veoma komičan. No, ako Bosancu pridodamo plavušu, dolazimo do tragičnog zapleta. Pitanje je kakvu će pouku izvući buduće generacije, kada Bosanac i Plavuša konačno dobiju mesto koje im pripada već godinama, kada jednom postanu mitološka bića. Tupavac nagazio trapavca?

3 mar. 2010

Kuka "BUKA", cmizdre kolumnisti

Volim iščitavati kolumne. Lični pristup određenoj temi, možda, suprotno mišljenje, neka nova ideja, stil... Svega može da se nađe. Kolumnama s gradskim temama, naročito kada je reč o Banjaluci, dajem naročitu pažnju.U poslednje vreme je sve više takvih kolumni, a kada ih ugledam, obradujem se i pojurim na čitanje. Neki dan vidim kolumnu s naslovom „Lažna dama Banjaluka“ i prionem na čitanje. Avaj! Imam nizak pritisak, a kada mi ga neko nasilno podigne, zaboli me glava, pa se potrudim da i krivca zaboli jednakom merom. Otišla sam korak dalje. Iščitala sam sve kolumne na online magazinu „Buka“ i imala sam šta da vidim. Kukumakanje, cmizdranje, zapomaganje... Ili je bilo obrnutim redom? Dragi kolumnisti, da li je neko u poslednje vreme gledao komentare Mime Šahinpašića na TV „OBN“? Da jeste, video bi kako se pravi kolumna kada se hoće po nekome pljuvati. To ne znači da mi je Mimo omiljeni lik, nikako. Često puta mislim da je prikriveni nacionalista, jer da nije, jednako bi osuđivao sve ratne zločince ovoga sveta, što on ne čini. No, skidam kapu! Njegovo opredeljenje je njegova stvar. Čovek je krenuo od svog dvorišta. Kada želi po nekome pljuvati, onda to čini poimence. Taj i taj (da ne nabrajam imena, ne bavim se savremenim politikanstvom, pa da ih ne pomešam, naljutiće se ljudi ), zato što je rekao to i to, i učinio to i to.... Kolumna, sama po sebi, treba da ima u svom sadržaju postavljen problem, objašnjenje problema i predlog rešenja kao pozitivnu završnicu. A šta rade mladi kolumnisti, buduća inteligencija ove države? Da krenem redom. U tekstu „Lažna dama Banjaluka“ autor od prve do poslednje rečenice cmizdri kako je Banjaluka bezlična, kako po njenim ulicama hodaju sponzoruše, kako u Banjaluci nema protesta, kako je teško biti došljak i kako je zbog toga osuđen... Da ne nabrajam sad sve redom. Fino. Koji to grad nema sve nabrojeno? Ili možda treba zabraniti štikle na gradskim ulicama, pa neka ih dame nosaju po obližnjim pašnjacima? Nema protesta? A, zašto autor nije organizovao proteste? Osnovao grupu koja bi se borila za svoje ciljeve? Podržao neki festival ili bilo šta pozitivno u ovom gradu? Učinio nešta, bilo šta ...? Mogao je, recimo, na nekoj od banjalučkih ulica pokupiti papirić što ga je neko drugi bacio i veoma bi doprineo lepšoj Banjaluci. Ne, umesto toga, seo je za računar i cmizdrio. Drugi tekst na istim stranicama govori o banjalučkom kvartu Starčevica. Sasvim slučajno, živela sam tamo ( kao došljak - podstanar) i slažem se s autorom da je Starčevica prelep kvart, bez sportskih i bilo kojih sadržaja za omladinu i da ima veliki problem s narkomanijom. No, opet moram pitati. Zna li autor da je na 15 minuta hoda od Starčevice, na Mejdanu ( iliti Obilićevu), udruženje „Viktorija“, koje godinama postoji za banjalučku omladinu i bavi se prevencijom, savetovalištem i lečenjem od narkomanije? Zašto autor ovog teksta nije napisao konstruktivan tekst ili još bolje, otišao do tog udruženja i pitao kako može pomoći, ako je već hteo da učini nešta za svoj grad? Ne, seo je za računar i cmizdrio. O tekstovima tipa „s druge strane“ da i ne govorim. Naći ćete tekstove u kojim se kritikuje što je Sarajevo obojeno u zeleno. Zašto, onaj kome smeta zeleno Sarajevo, uopšte, ide u Sarajevo? Stanovnici svakog grada stvaraju okruženje koje im odgovara, pa ako im se sviđa neka on bude zelen, plav ili narandžast, nije moja briga. Ali, ne, mi moramo u tuđu čaršiju, pa da pljujemo po njoj, a ni u svojoj ne mrdamo guzicom. Besmisleno je da sad nabrajam sve što mi je zasmetalo u online magazinu „Buka“, ko voli neka izvoli da pročita. Ne mogu reći koliko sam sita svih, ovih, novih Če Gevara računarskog tipa, koji guzicom ne mrdaju da učine bilo šta u ovom gradu i doprinesu boljem životu svih stanovnika, nego sednu za računar i pljuju u prazno. Da je bar po nekom, realnom liku, pa da kažu: Pero Peroviću, ti si govno zbog toga i toga i mi ćemo tražiti to i to... Ovde ću izuzeti Dodika, jer po svemu sudeći, ljudi jedino njegovo ime znaju napisati, jer je on „tamo negde, iznad nas“, pa niko ne očekuje da će mu biti odgovoreno. To je sigurica, možeš lajati do besvesti, jer ne povlači sankcije, a, kao, frajer si. Užasno mi smeta lenost novih generacija kojima ne pada na pamet da naprave bilo šta ( u fizičkom smislu ) da bi doprineli kulturnom, sportskom ili bilo kakvom razvoju ovog grada, nego samo znaju sesti za računar i lajati kao pas na mesec. A da sami nešta naprave? Ne daj Bože, ipak su to ljudi intelektualci... Sad, gospodo kolumnisti, što se mene tiče, možete nastaviti cmizdriti, kukati, daviti do besvesti, ali budite toliko ljubazni da u budućnosti navedete imena po kojima pljujete i konkretne razloge zbog kojih to radite, ako već niste sposobni nizašta drugo.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify