verify

Jul 28, 2010

Reagovanje direktora BLROA 2010., Boška Beuka, na odgovore ministra za prosvetu i kulturu Antona Kasipovića

Zašto nije podržan festival BLROA 2010
03 jul 2010 

Ministru prosvjete i kulture - Razlozi zašto nije podržao BL ROA


Najava festivala "Banja Luka Rock Open Air"
Ministar Kasipović ističe da je spreman javno pohvaliti svakoga ko pomaže učenicima i školama u Republici Srpskoj i dodaje "Svako ko je prijatelj djeci i školama u Srpskoj i moj je prijatelj".

U nastavku dodaje: "Stručna komisija koju su činile magistri Milena Srdić, Sonja Antunić i profesorka Brankica Djukić-Jatić, koje su ocjenjivale projekte u oblasti muzičke i muzičko-scenske djelatnosti, utvrdile su da projekat "Art select - Banja Luka rock open air" nema potrebna dokumenta, tačnije nije dostavljen statut, nije ovjerena prijava, a na zahtjevu nema pečata.

Za njega ovo nije od značaja!
Odgovor na ministrove konstatacije: Pročitavši članak "Težak život umjetnika" koji je u otvorenom pismu književnica Daliborka Kiš-Juzbaša uputila ministru prosvjete i kulture RS, Antonu Kasipoviću, kao direktor festivala BANJA LUKA ROCK OPEN AIR (BL ROA) obavezan sam da reagujem na iznošenje g-dina Kasipovića.

U jednom dijelu teksta ministar Kasipović kaže: "Svako ko je prijatelj djeci i školama u Srpskoj i moj je prijatelj!"

Očito da nije tako g-dine ministre! 28.11.2009. lično Vam upućujem dopis kojim Vas upoznajem sa programom festivala i predlažem Vam da se pridružite akciji festivala kojom festival poklanja svim srednjim školama po dvije trodnevne ulaznice (mada smo kasnije broj tih poklon ulaznica povećali na tri), odlikašima čiji su roditelji lošeg imovinskog stanja.

Tekst koji sam Vam uputio glasi ovako:
Znamo da su teške godine, ali isto tako znamo da mnogi mladi ljudi, prije svega studenti i srednjoškolci, nisu imali mogućnosti prisustvovati ovakvim dogadjajima, zato smo odlučili da za Novu godinu poklonimo u svim srednjim školama Republike Srpske po 2 trodnevne ulaznice, onim učenicima koji su se pokazali vrijednima i dobrim djacima, a nisu u mogućnosti kupiti ulaznicu. Pored toga obezbijedit ćemo im mjesto u kampingu koje je sastavni dio ove manifestacije.

Da bi poklon bio adekvatan i da bi im pružio zadovoljstvo, Vas molimo da se pridružite ovom gestu i da tim učenicima uz Vašu pomoć obezbijedimo besplatan prijevoz do Banja Luke i nazad i da se obezbijede sredstva za hranu u toku 3 dana, koja će se pripremati na Festivalu.

Znajući Vaš odnos prema mladim ljudima i podršku koju pružate svoj djeci Republike Srpske vjerujem da možemo realizirati ovu ideju, koja će, i sami znati, biti najradosniji dogadjaj onima koji budu dobili taj paket.

Poklon ulaznice su iskoristile svega 12 škola a trebalo je stotinjak. Ne samo da me niste uvrstili u prijatelje nego se niste ni odazvali ovom pozivu da pomognete onima koji su trebali od Vašeg ministarstva da dobiju autobusne karte na poklon.

Kada je u pitanju festival BL ROA vidljivo je da ste tražili način da se ovaj prestižni festival ne podrži. Objavili ste rezultate samo dva dana prije početka festivala u kojima nije bilo mjesto za BL ROA. Kažete nije priložen Statut i nije ispečatiran zahtjev. Dobro, desilo se, a kako i nebi kada u Konkursu postavljate takve uslove da je maksimalnu koncentraciju potrebno usmjeriti na sadržaj teksta.

Ako Vam nije poznato, a trebalo bi biti, u evropskoj zajednici kojoj i sami težimo i samo je pitanje vremena kada ćemo i postati članovi ove zajednice, pečati se ne koriste, potpis je mjerodavan za sve ovjere dokumenata.

Vjerovatno da se na zahtjevu našao pečat pronašli bi da se nisam lijepo potpisao. Ne Vi niste htjeli podržati program koji na najbolji način predstavlja nas, naš narod. Promoviše grad Banja Luku i Republiku Srpsku u kojoj Vi obavljate jednu od najznačajnijih funkcija direktno vezane za kulturu.

Statut je inače interni akt osnivača, za Vas bi trebalo da bude mjerodavno Rješenje suda koje smo priložili u kojem stoje sve djelatnosti kojima se Udruženje Art select bavi.

Pitam Vas ovim putem da li je trebao Statut i pečat kada ste odobravali izvanrednu, po hitnom postupku, kupovinu ulaznica u vrijednosti od 50000 KM za koncerte Simple mindes i Zabranjenog pušenja? Ne! Bio je dovoljan samo telefonski poziv.

Tako je to ministre, prijatelju preko srednjih škola!
Boško Beuk
direktor festivala
BL ROA

Jul 6, 2010

INICIJATIVA KNJIŽEVNIKA

Na otvoreno pismo koje sam 20. juna 2010. godine poslala ministru za prosvetu i kulturu, Antonu Kasipoviću, odgovori su stigli 24. juna u redakciju dnevnog lista “Fokus” i to na insistiranje tamošnjih novinara, a široj javnosti je u štampanoj verziji deo tih odgovora postao dostupan 01. jula 2010. u tekstu Jelice Turković “Težak život umjetnika”.



REKLAMA ZA PRIVATNE FIRME

Prvo pitanja koje sam postavila je kako ministar u sastavu vlade RS može javno reklamirati privatne firme. Odgovoreno je da je ministar spreman “javno pohvaliti svakog ko pomaže učenicima i školama u RS”. Dalje se nabrajaju firme koje je ministar do sada “pohvalio”, a na samom kraju odgovora se kaže: “Svako ko je prijatelj djeci i školama u Republici Srpskoj – i moj je prijatelj”.
To bi trebalo da znači da svaka kritika upućena na takvo ponašanje dolazi od dečijih neprijatelja i svako ko se usudi izreći kritiku na taj račun – ministrov je neprijatelj?
Neće biti.
Po izjavi ministra Kasipovića, gospodin Goran Kos ( žalim što se gospodin našao na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i postao tema za raspravu) donirao je deci i školama preko pedeset računara. Poštujem. Za svaku pohvalu. Ima li Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS administraciju koja se bavi zahvalama, pohvalama i odgovaranjem na postavljena pitanja?
Vratiću se na gospodina Dragana St. Kisina, pomenutog u mom otvorenom pismu kao redak primer humanosti. Gospodin Kisin je, između ostalog, pre nekoliko godina organizovao akciju za prikupljanje novca potrebnog za operaciju devojčice iz banjalučkog naselja Budžak. Skupljeno je 20 hiljada maraka, što je, otprilike, vrednost poklonjenih računara, avionske karte i još ponešto od onog što je ministar naveo kao razlog za javnu zahvalnost privatnim firmama.
No, akcija gospodina Kisina nije promovisana u javnosti, niti je pohvaljena od strane ministra Kasipovića, samo iz jednog, jednostavnog razloga. Gospodin Kisin akciju nije pokrenuo iz reklamnih, nego humanih razloga i nikakav vid zahvalnosti ga nije zanimao.
S obzirom da sam učestvovala u toj, ali i mnogim drugim akcijama, sasvim je jasno da sam “prijatelj dece”, dakle, ministrov prijatelj i to me stavlja u poziciju da ponovim kako je krajnje ponižavajuće da ministar za prosvetu i kulturu RS reklamira privatne firme, umesto da promoviše kulturu na adekvatan način.
Zar bi mu neko zamerio da je pri poseti deci u Trebinju poklonio i koju knjigu dečijih pisaca i tako pomogao piscima, ali i vlastitim primerom pokazao da je kultura važan segment ovog društva?


POLOŽAJ UMETNIKA U REPUBLICI SRPSKOJ


Drugo pitanje je bilo da li ministar zna da je nekoliko pisaca poslednjih godina umrlo u najvećoj bedi, a i da živi ne prolaze ništa bolje.
Odgovoreno je kako “položaj umjetnika u Republici Srpskoj koji nisu u radnom odnosu a bave se kreativnim stvaralačkim radom” nije regulisan i da su u teškoj materijalnoj situaciji. Dalje je rečeno da se prvi put zakonski uređuje ta oblast s ciljem da se poboljša položaj umetnika. Prilično zbunjujuća izjava od samog početka. Ako je neko samostalan umetnik kako može biti u radnom odnosu? Postoji li radno mesto za romanopisca? Već u samom početku regulisanja zamršene književne situacije, pravi se strašna greška u izjednačavanju vikend – književnika, ili književnika iz ljubavi ili hobija sa onima koji su svoj život posvetili književnosti. To nikako ne znači da književnost treba deliti na zaposlene i nezaposlene pisce ( kao što je to učinjeno u odgovoru), nego na one kojima je književnost glavna ili sporedna stvar i to isključivo u zakonskim okvirima koji se tiču statusa samostalnih umetnika.
Ono čemu se nadam jeste da bi regulisanje ove oblasti dovelo do toga da neki umetnici, kojima je umetnost trenutno sporedno zanimanje, odlučili da im to postane jedino i glavno zanimanje. Zbog grčevite borbe za preživljavanje, mnoštvo izuzetnih umetničkih talenata svakodnevno propada.
Zapravo, Zakon o sticanju statusa samostalnih umetnika, kada govorimo o književnicima, u ovom se trenutku odnosi samo na nekoliko ljudi u državi, na one koji ispunjavaju uslove iz ovog zakona, odnosno, da nisu u radnom odnosu i da nemaju uslove za penziju, da im je umetničko stvaralašto i delovanje jedino i glavno zanimanje, da mogu dokazati kroz obrazovanje ili postignute rezultate stručnost za obavljanje određene delatnosti i da su ostvarili izuzetne rezultate i nagrade na međunarodnom nivou.
Sem moje malenkosti, poznajem samo jednog takvog književnika u Banjaluci, a to je jedan od najplodnijih savremenih pesnika, Boro Kapetanović. Drugi književnici ( koji ispunjavaju zakonske norme u vidu priznanja) imaju radno mesto, ili su se tek u penziji posvetili književnosti, u svakom slučaju, književnost im je sporedno zanimanje. Ostavljam mogućnost da u mlađim generacijama postoje književnici koji ispunjava sve uslove, a da za njih nisam čula. Izvinjavam se unapred, ukoliko je tako.
Dakle, usvajanje zakona uz konsultacije s ljudima koje taj zakon ne dotiče, u najmanju ruku je zbunjujuće. Takođe su prilično nejasni članovi u kojima se pominje mogućnost finansiranja umetnika iz budžeta i članovi Zakona koji se bave udruženjima. Nejasno je i kako će se postupati s književnicima koji veći deo svojih dela objavljuju u inostranstvu, na stranim jezicima. Zbunjujuća je i odredba po kojoj se samostalni umetnik koji angažuje drugo lice za obavljenje usluga mora registrovati kao zanatski preduzetnik. Odnosi li se to na usluge recenzenata i lektora?
No, za detaljno razlaganje ovog Zakona, odvojiću poseban prostor.


MINISTARSTVO PODRŽAVA KNJIŽEVNIKE PO DVA OSNOVA


O izjavi da Ministarstvo podržava književnike, odnosno, izdavače po dva osnova i to sufinansiranjem projekata izdavačkih kuća i otkupom knjiga od izdavača, nigde ne mogu pronaći kako se to, konkretno, “pomaže” književnicima. Namera je dobra, ali su rezultati ništavni.
Da objasnim. Jednom godišnje Ministarstvo raspisuje konkurs za sufinasiranje izdavačkih kuća. Izdavač (bez čitanja) preuzima rukopis književnika i prosleđuje ga Ministarstvu ( uz ispunjenu papirologiju) i ako rukopis od strane komisije bude ocenjen kao kvalitetan, izdavač dobije oko 2 000 KM za štampanje istog. Ukoliko je književnik u dobrim odnosima s izdavačem, potrudiće se da knjigu odštampa u jeftinijoj verziji i da autoru preostane parsto maraka za struju i vodu, a ako nije, onda će autor opet dobiti knjigu u jeftinom izdanju, a izdavač će zadržati razliku novca za sebe.
Iako ih ima, izuzetaka je malo.
Kada je knjiga odštampana, književnik dobije 300 ili 500 primeraka ( ako se zaneo, pa je knjiga “debela”, dobiće 300 primeraka), koje nosi kući i sprema na tavan, ako ga ima. S obzirom da je pitanje distribucije i prodaje knjiga “siva zona”, najčešće pitanje književnika bez tavana je gde da spreme knjige. Umetnici nisu trgovci i ne poseduju veštinu prodaje, drugim rečima, bez posrednika su bespomoćni.
Čovek bi morao biti slep da ne vidi kako je takav sistem “pomoći” potpuno besmislen i skup, jer se ulaganje Ministarstva svodi na bačene pare.
U skladu s tim, odgovor Ministarstva da “detalji poput toga na kojem će se papiru štampati i u kojem tiražu dogovor su autora i izdavača”, govori samo u prilog tvrdnji da se ceo konkurs organizuje forme radi, da se potroši novac namenjen u te svrhe.
Otkup je slična priča, i opet nema veze s književnicima, nego s izdavačima čije knjige budu prihvaćene za otkup. Čak ni sami izdavači nemaju korist od takvih poteza jer su količine otkupljenih knjiga i svote koje se za njih dobijaju mizerne.
Dakle, i sama rečenica kako Ministarstvo podržava književnike je u celosti neispravna. Ta pomoć se odnosi isključivo na izdavače, a i njima ne znači mnogo.



PREDLOG ZA NAČIN SUFINANSIRANJA IZDAVAČKIH KUĆA


U odnosu na odgovore koji su pristigli iz Ministarstva i one koji nisu pristigli uopšte, sasvim je jasno da ono, zapravo, nema nikakvu ideju kako da spasi književnost i književnike u RS. O nekim planovima da i ne govorimo. Naprosto, to je tema o kojoj se ne priča.
Da se ne bih svrstala u grupu književnika koji samo kritikuju, a ništa ne predlažu, potrošila sam dosta vremena u ispitivanju kolega književnika i izdavača koji je to model konkursa koji bi mogao dati neke rezultate, a koji bi zadovoljio i jedne i druge, i ne bi od Ministarstva tražio više novca od onoga koji već ulaže.
Predlog koji bi bio prihvatljiv za sve, izgleda ovako:
- Treba ukinuti praksu Ministarstva da određuje koji će rukopisi bivati prihvaćeni. To treba biti uloga izdavača. Dakle, izdavači trebaju organizovati konkurs za prijem rukopisa i njihovim odabirom stvarati projekte koji će biti predloženi Ministarstvu.
- Konkurs Ministarstva za prijem projekata izdavača treba biti baziran na finansijskoj samoodrživosti projekta u smislu da izdavač mora priložiti kompletan marketing plan za rukopise koje je predložio ( dva ili tri rukopisa od različitih pisaca), način i mesta distribucije, reklame - gde i kako namerava promovisati knjigu i autora i u kom tiražu namerava štampati knjigu. Knjiga ima svoju tržišnu vrednost koja mora, u toku jednogodišnjeg ugovora, podmiriti kako izdavačeve, tako i autorove potrebe i barem se približiti uloženoj svoti novca.
- Ministarstvo treba odobriti najviše pet takvih projekata godišnje u okviru iste svote novca koju trenutno izdvaja, dakle, samo napraviti reorganizaciju ulaganja.
- Izdavač mora Ministarstvu podneti izveštaj posle godinu dana i biti sankcionisan ukoliko nije ispoštovao sve tačke iz predloženog i odobrenog marketing plana.
- I izdavač i autor podležu sankcijama ukoliko ne ispoštuju međusoban ugovor.
- Posle odobrenog projekta, isti autor nema pravo učestvovanja u projektima naredne tri godine, što će u potpunosti eliminisati protekcije svih vrsta.
Kada bi se razradio ovaj ili sličan predlog novog načina sufinansiranja izdavačkih kuća, dobit je očigledna. Broj predloženih rukopisa bio bi bitno redukovan i umesto 150 rukopisa, koliko je, otprilike, ove godine dostavljeno Ministarstvu, godišnje bi se taj broj sveo na 10 ili 15 rukopisa. Možda zvuči prestrogo, ali bi se na taj način bitno popravio kvalitet objavljenih knjiga jer izdavač sebi ne bi mogao dozvoliti luksuz da na konkurs Ministarstva šalje rukopise rođaka i dece svojih prijatelje, nego bi morao vrlo pažljivo odabrati rukopise za koje smatra da ih može ponuditi tržištu. Takođe bi se konačno moralo regulisati područje distribucije i kanala distribucije, a tu ulogu bi na sebe morao preuzeti izdavač. Knjiga je, u ovom slučaju, roba s tržišnom vrednošću (proizvod izdavača), i jedino merilo postaje njen kvalitet (proizvod autora). Tako bi se smanjio broj skribomana i loše književnosti. Oni koji književnost doživljavaju kao prostu stvar, neka istupe iz ovih redova.
Druga, jako bitna stvar je i to što bi se, konačno, razdvojili pojmovi izdavač i štamparija. Izdavač može unajmiti štampariju, ali štamparija ne može u svakoj situaciji biti izdavač. Do sada su izdavači funkcionisali isključivo kao zanatlije, štampari. Sasvim im je svejedno da li je knjiga dobra ili ne, bitno je da zanatski deo (odštampana knjiga) bude dobro odrađen i da se plati, a šta posle – koga je briga, jer tu svaka njihova obaveza prestaje. Tek nekoliko izdavača pokušava funkcionisati smislenije, ali nemaju potrebnu podršku. Jednako tako, ostvarila bi se i bolja saradnja na relaciji izdavač – autor, jer bi bili prisiljeni da se usaglašavaju u postupcima.
Treća, možda i najvažnija činjenica je da bi se književnicima pružila prilika da svoja dela prikažu široj javnosti. Podržani od Ministarstva i izdavača, dobili bi priliku da pokažu svoje vrednosti. Ako i posle takve podrške nisu sposobni da samostalno žive od svoje književnosti, neka počnu s uzgojem kupusa ili nekog drugog jestivog bilja, učiniće uslugu sebi i drugima.

Jul 1, 2010

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010 -NOĆ TREĆA-

Padaće kiša. Neće padati. Pada.
„Human“ je zasvirao. Negde između dva oblaka. Tuzlaci, vedri kao i uvek, otvoriše drugo veče festivala.
Pesme s albuma „U vremenu trag“ i „Humana era“ dobro zvuče na velikoj bini. Kažu da grupa „Human“ najviše svira za motoriste. Ne čudim se. Energija koju poseduju se lako može zamisliti uz neke lude brzine.
Grupa iz Zrenjanina, „Raskršće“ kasni, mora da su promašili koje. U žurbi se pripremaju za nastup, izlaze na binu. Publika se polako zagrejava.
Danijel Slavuljica-Č, Mario Zlatinić Marquez,Igor Dunđerski, D.K.Juzbaša

Na redu je prva press konferencija.
Igor Dunđerski ( „Raskršće“) tvrdi da greške u ljubavi stvaraju R&R. Mislim da je u pravu. Za dobru pesmu moraš biti rasturen do bola. Srećnog čoveka bol ne dotiče.
Mario Zlatinić – Marqez ( „Four Roses“) i Danijel Slavuljica – Čelo ( „Human“) se, po svemu sudeći, slažu s njim. Sva trojica su saglasna da je organizacija samog festivala na vrhunskom nivou i da bi bilo fantastično da festival poživi što duže.
Onda je došao red na prvu i jedinu banjalučku grupu na festivalu. „Four Roses“. Njihove pesme su poznate i svi ih pevaju. Opušten nastup najviše govori u prilog tome da su ovde, ipak, domaćini.
Na poslednjoj press konferenciji, novinari su želeli znati zašto su otkazani nastupi „Whitesnake“, „Genesis“ i Dade Topića. Direktor festivala, Boško Beuk, zahvalio se svima koji su ga podržavali i objasnio da festival nije dobio pomoć Vlade RS, niti Ministarstva za prosvjetu i kulturu. Rock festivali nisu komercijalni i bez pomoći vodećih institucija nije moguće ispoštovati sve dogovorene nastupe. Žalosno.
Boban i Mire (Ritam Nereda), Milan Krušič (Lene Kosti), Boško Beuk, direktor festivala, D.K.Juzbaša
Milan Krušič ( „Lene Kosti“) je pohvalio organizatora festivala, a Boban i Mire („Ritam Nereda“), našli su se u „neobranom grožđu“ kada ih je jedna od prisutnih novinarki upitala za mišljenje o Skinhedsima koji su ih pratili tokom cele karijere. Boban je rekao da on nije u mogućnosti da bira ko će doći na njihov koncert. Naravno, cela priča nije imala negativnu konotaciju, naročito zato što se zna da je „Ritam Nereda“, zbog bunta i otpora stradavao u doba režima Slobodana Miloševića.
„Ritam Nereda“ je u nekoliko navrata gostovao u Banjaluci i ima veliki broj svojih fanova koji su stajali na kiši iščekujući svoj omiljen bend.
Onda je u publici nastalo komešanje. Ponovo je počelo kišiti, ali niko nije napustio svoju poziciju.
Ono što se čekalo je nastup slovenačke grupe „Lene Kosti“.
Svi su želeli videti kako izgleda i zvuči najtraženija heavy metal grupa u regionu koja se posle skoro dvadesetogodišnjeg mirovanja ponovo okupila samo za jednu svirku, a onda nastavila tamo gde je stala.
Ako bih sudila po vrištanju klinaca, rekla bih da izgleda i zvuči jako dobro.
Dobro uigrana svirka benda i scenski nastup Milana Krušiča, uz njegovu specifičnu i unikatnu boju glasa, bacila je sve prisutne na kolena.
Kiša pada kao luda i umesto da se skloni pod krov bine, Krušič stoji zajedno sa svojom publikom i peva na kiši. Voda lije s njegove garderobe, a on je skida i ostaje samo u bermudama i nastavlja pevati. Krupne kapi kiše ne mogu ublažiti vrisku prisutnih.
Dodam li ovom prizoru detalj u kome je jedna klinka iz publike uhvatila plastično jaje koje je Krušič bacio nasumice i dobila na poklon novu električnu gitaru, mislim da je jasno da su i u budućnosti „Lene Kosti“ obezbedile sebi jako dobru poziciju na banjalučkoj sceni. Sasvim sam ubeđena da će svako ko je video njihov nastup to ponovo poželeti, a oni koji nisu – potruditi se da ga vide.
Festival je zatvorila jedna od najslušanijih novosadskih grupa, „Ritam Nereda“ uz vrisku svojih fanova.
Sa drugog festivala „Banja Luka Rock Open Air 2010“ ostaće upamćeno nekoliko bitnih činjenica.
Po broju učesnika to je najveći festival u ovom delu regiona.
U organizacijskom smislu, visina profesionalnosti do sada nije viđena na ovim prostorima, a sam grad Banjaluka je stekao prijatelje iz raznih delova sveta.
Festival je preživeo i živeće, a nečastan postupak Vlade RS i Ministarstva za prosvetu i kulturu RS je dokazao samo jedno:
Muzika ruši sve granice, širi se i raste čak i na neplodnom tlu, kakvo je ovo naše.
Vidimo se dogodine!

BANJA LUKA ROCK OPEN AIR 2010 - NOĆ DRUGA-

Samo da ne padne kiša.
Iz Kragujevca, bratskog grada, stigla je grupa “ Danger” i drugog dana festivala prva stupila na binu. I beše kako im ime kaže, opasno, opasno…
Svirali su pesme snimane u kragujevačkom studiju “Češnjak Records”. Moderan rock sa dodatkom funky zvuka uz obavezne ljubavne poruke. Druge su nastupile cure koje kažu da su u Banjaluku došle da “rokaju”.
Grupa "Venus" iz Mostara
“Venus”, cure iz Mostara, šta rekoše, to i učiniše. Momački su “odrokale” repertoar u kom je bilo poznatih svetskih hitova, ali i autorskih pesama. Cure, koje su nastupale kao predgrupa “Nevernim Bebama” su, zapravo, jako zanimljiva pojava.
Martina, Anita, Vesna i Barbara su jako hrabre cure, čim su se usudile statiti na binu i svirati oslanjajući se na svoje talente, a ne na silikonske dodatke, naročito kada govorimo o BiH rock sceni, koja jedva da i postoji..
Bravo cure, sjajne ste!
Kiša je pala.
To nije omelo hrvatsko-bosansku grupu “Sheitans”, koja je i prošle godine nastupana na festivalu. Taman kad je publika htela da se sakrije u natkrivene delove među zidinama starog Kastela, momci su zasvirali hit pesmu “Lice sa tjeralice” i tako zadržali publiku uz binu. Kiša je padala, “Sheitans”-i svirali, a šareni kišobrani se klatili tamo-ovamo.
Na prvoj press konferenciji drugog dana festivala su bili prisutni Darko Drajfus (“Danger”), Anita Šunjić ( Venus”) i Dejan Đukić (“Shejtans”).
Na provokativno pitanje sarajevskog novinara postavljeno Aniti Šunjić, da li su se “Venus” – ice preorjentisale na hard zvuk da bi dokazale da mogu “rokati” kao momci, Anita je smireno odgovorila da su došle na rock festival i da su repertoar prilagodile mestu na kom se nalaze, bez ikakvih drugih pretenzija, jer su svesne da “rokaju” dobro koliko i momci. Tuše!
Kiša je prestala, a na redu je bila grupa “Lunaffair” iz Beča, koja je neočekivano dobro prihvaćena. Da li zbog savremenog zvuka, stilske mešavine grupa kao što su “Depeche Mode”, “The Cure”, “Muse”, “Placebo” i dr. ili zbog smisla za humor vokala i bas gitariste Jurgena Langenbachera, koji je samo tražio “žrtve” za svoje male šale. Šarmantan vokal, dobre pesme i još bolja izvedba je vrlo brzo u potpunosti osvojila publiku.
Željko Opalić, “Lunaffair”,Beč,D.K.Juzbaša
Na drugoj press konferenciji druge večeri festivala, atmosfera je bila prilično usijana. Mnoštvo TV ekipa i novinara se guralo da dođu do izjava Jurgena Langenbachera ( “Lunaffair”), Karen Gonzales i Edmanuela Castillo ( “PI Experience”), a oko prelepe brazilke Dani Nolden, frontmena grupe “Shadowside”, stvorila se prava gužva i pometnja. Ona je tom prilikom rekla kako je Brazil preplavljen socijalnim problemima, a jedan od najvećih je maloletnička trudnoća. Njihov novi album “Dare to Dream” je inspirisan životom njene prijateljice koja nije imala hrabrosti zadržati svoje vanbračno dete, nego ga je dala posvojiti, zbog čega i danas pati.
Željko Opalić, Edmanuel Castillo, Karen Gonzales, D.K.Juzbaša
Sledeća na bini bila je grupa “PI Experience” iz Venecuele. Još jedno iznenađenje ovogodišnjeg festivala BLROA.
U prvom trenutku, publika je bila zatečena melodičnim rockom. Nenaviknuti na tu vrstu rocka na našim prostorima, prisutni u prvi tren nisu znali kako da reaguju, ali ih je vrlo brzo razoružala Karen Gonzales sa svojim gitarama i neverovatnim solažama.
Naviknuti na silikonske dame na sceni, pojava Venecuelanke s gitarom u rukama i načinom pevanja je izgledala neobično čak i za okorele rockere. Za grupu “ PI Experience”, festival BLROA 2010. je nezaobilazno mesto na kom su želeli promovisati svoj novi album “ Algenia”. Prisutne je oduševio i David Caijas svojim umećem sviranja bubnjeva, tako da se, uprkos lošem vremenu, niko nije udaljavao od bine.
Željko Opalić, Shadowside - Dani Nolden, D.K.Juzbaša
Shadowside - Dani Nolden
Pravi kulturni šok je doživljen kada je na scenu stupila Dani Nolden u pratnji grupe “Shadowside” iz Brazila. Dubok i grub glas Dani Nolden je bilo zaista teško povezati s njenom pojavom. Hard rock i nežna pojava pevačice su se pokazali kao vrlo efektna kontradiktornost.
Neobično je bilo i to što je publika znala većinu pesma s albuma “Dare to Dream”. I sami Brazilci bili su iznenađeni tolikim poznavanjem njihove muzike, što je njihovom nastupu pružilo dodatnu dozu pozitivne energije.
Dani Nolden
Drugo veče festivala bi se moglo opisati kao navala pozitivne energije na bini, ali i ispod nje.
- “Pevali smo u Skandinaviji, Americi, po Rumuniji, ali nigde nismo tako lepo primljeni kao u Banjaluci” – rekla je Dani, iskreno dirnuta obožavanjem koje ju je dočekalo u našoj maloj zemljici.
Po svemu sudeći, neće BL ROA 2010. ostaviti trag samo na banjaluci, nego će i Banjaluka ostati zapamćena kao grad dobrih domaćina i pozitivnih vibracija.





Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify