verify

4 ene. 2012

Književno raspeće episkopa Grigorija

Mirko Vuković: „Priča o mladom vojvodi“ (KZ“Vaso Pelagić“, Banja Luka,2010.)

Priča o mladom vojvodi, Mirko Vuković
          Do sada smo imali sjajne prilike da vidimo kako od skribomana nastaju književnici. 
         Uslovi su prosti. Nažvrljaš nešto, platiš kvartalnu marketinšku kampanju, povučeš kojeg dr ili prof. za rukav da napiše ljupki tekstić o tvojoj umetnosti , on tebe za džep i eto te! Ti si (kvartalni) književnik s velikim tiražom! Ta opcija je otvorena za svakog s nešto para u džepu. Striptizete, pevaljke, političari, sveštenici. Pitanje za „Milionera“ bilo bi: Koja reč ne pripada ovom nizu?
Mirko Vuković  nije imao problem s odgovorom. Pogodio je iz prve. Ali, sad se nameće drugo pitanje. Zašto bi ozbiljan književnik poput njega, autor deset knjiga poezije, knjige kolumni i knjige polemičke proze, profesor srpskog jezika,dobitnik više nagrada u oblasti literature i likovne umetnosti, trošio svoje vreme i intelekt na tako minornu stvar, kao što je knjiga „Priča o starom kralju“, episkopa Grigorija?
Odgovor se nalazi u knjizi „ Priča o mladom vojvodi“ (KZ“Vaso Pelagić“, Banja Luka,2010.), u kojoj Mirko Vuković na 189 stranica kritikuje nedefinisano delo episkopa Grigorija od 96 stranica. Ako bismo tu činjenicu malo karikirali, ispada da je Mirko Vuković napisao dve knjige o greškama i spisateljskim promašajima koji se nalaze u jednoj knjizi episkopa Grigorija.
Ali, opet, zašto baš ova knjiga i ovaj autor? Mislim da je odgovor prilično jednostavan. Reč je o epskom nasleđu – „Udario junak na junaka!".  „Viteška etika“, kako reče sam autor. Književni kritičar – kavgadžija ne može sebi dozvoliti da na megdan pozove striptizetu ili pevaljku. Nije ni Marko Kraljević na megdan pozivao konjušara, nego „junaka od glasa“.
Samo, gorko se prevario Vuković. Ni danas, zamalo dve godine posle objavljivanja kritike, od episkopa ni traga ni glasa. Propao u zemlju, sve sa svojom „knjižicom“ . Ni jednom jedinom rečju nije branio svoje „delo“, ali, ako je Vukoviću za utehu, niti objavio drugo.
No, šta je toliko značajno u knjizi „Priča o mladom vojvodi“?
Za početak, Vukovićeva knjiga  je mnogo interesantnija od knjige episkopa Grigorija. Ima motiv, radnju, i bavi se zadatom temom, za razliku od episkopove, koja u naslovu ima temu starog kralja, a zapravo se bavi mladim vojvodom.
Druga zanimljivost je u tome što je autor napravio vizuelno identičnu repliku knjige „Priča o starom kralju“.  Korišten je isti font, veličina fonta, prelom, razmak, veličina margina, pa čak i dizajn naslovne stranice, karikiran, naravno. Knjiga ima dva dela, pogađate, jednako kao i episkopova.
Da ne bi bilo malo, korišten je isti tip papira i plastifikacije prilikom štampe. Autor je izbacio samo vinjete i kitnjaste inicijale , jer su, kako kaže,“imali zadatak da popune prostor i od vladičinog tekstića naprave „pristojnu knjigu“...“ (188 str.)
Cela knjiga profesora Vukovića je, zapravo, uputstvo za pisce početnike – kako ne treba pisati knjigu ili još bolje, kako napisati knjigu s praktičnim primerima tipičnih grešaka pisaca početnika, a sve je potkrepljeno primerima iz knjige „Priče starog kralja“.
Sad moram iskoristiti otrcanu frazu pa reći kako je Vuković, bukvalno i doslovce, obavio seciranje „In vivo“ svake episkopove rečenice, reči, naročito slova, jer je očito da episkop ima problem sa raspoznavanjem situacije kada treba koristiti malo ili veliko slovo.
U prvom delu knjige „Priča o mladom vojvodi“, pisac nam precizno objašnjava zašto se bavi ovom knjigom i tako otklanja svaku mogućnost spekulacije:

„Ispod je kritičarskog dostojanstva govoriti o nečemu ovome nalik.Drugim riječima, ova je knjiga neozbiljan, amaterski produkt koji nije vrijedan truda, vremena i „arčenja artije“, ali sve ono što se oko nje i sa njom u vezi dešavalo, ono što je sa njom pokušano da se učini - bolje je reći, jeste opasan fenomen, presedan koji zaziva potrebu i obavezu da se ozbiljno kritički preispita.“ (15.str.)

Krećući se tom logikom, više ne začuđuje što pisac uporno, iz stranice u stranicu, koristi citate iz „Gorskog vijenca“ i tako odgovara na izjavu recenzenta prof.dr Irene Arsić da „u knjizi ima epskog predanja“. Pored toga, prosvetarski duh profesora pokazuje gde, kako i kada se umeću citati. Praktična nastava.
No, čini mi se da su Vukovićeve reakcije najvećim delom isprovocirne dodelom nagrade „Povelja za uspjeh“ (?!) i izjavom ministra za prosvetu i kulturu, Antuna Kasipovića:

„Ova knjiga kojoj večeras dodjeljujemo Povelju, svakako je novi podsticaj pisanoj riječi i izdavačima i zato najiskrenije čestitke autoru, u stvarnom uvjerenju da ovo jeste potpuna renesansa književnosti u RS“.

Potpuna renesansa...?!
Posle ovakve izjave, svaki odgovor književnika Mirka Vukovića postaje sasvim primeren, a ako tome dodamo da su „književni znalci“  u javnosti knjigu opisali rečima: „epsko predanje“, „bajka za odrasle“,  „izuzetno književno delo“, jasno je zašto Vuković nije žalio truda i vremena da dokaže suprotno.
Ona, poslednja kapljica se, ipak, prelila preko čaše episkopa Grigorija i njegove, u najmanju ruku, naivne izjave:

„Saznao sam da je ova knjiga bila najtraženija na štandu Republike Srpske na beogradskom sajmu knjiga. Mislim da je to zato što je lijepo uvezena knjiga i nije debela. Ljudi baš nemaju vremena da čitaju, a ja sam napisao knjižicu od sto strana.“

Zamislite lice Mirka Vukovića dok je ovo čitao! 
Da li Vam je dobro, profesore...?
E, to je trenutak kada počinje književno raspeće episkopa Grigorija i seciranje njegove „knjižice“.
Krenuvši od početka, prvih rečenica i često im se vraćajući, autor polako, reč po reč, objašnjava piscima početnicima gde, kako i zašto je spisatelj pogrešio.
Niže njegove, često bizarne, gramatičke i stilske greške. Poučava svoje đake ( i episkopa) osnovnim književnim pojmovima; uči ih literarnim žanrovima, njihovim karakteristikama i normama.
U drugom delu knjige, njegovo zalaženje u lapsuse ide do te mere da izaziva neugodu („Dobro je, profesore...“), pa čak i potrebu da se „stane na stranu“ spisatelja, tog nesrećnog predmeta seciranja, a onda odnekud odjekne ono – „potpuna renesansa književnosti...“, nakon čega obavezno sledi misao – „A, šta se hvataš u kolo...“.
Kroz svih 189 stranica knjige „Priča o mladom vojvodi“, Vuković kroz ironiju i cinizam postavlja isto pitanje: Šta je episkopu Grigoriju trebalo da se bavi poslom koji je daleko iznad njegovog znanja i mogućnosti? Odakle potreba da svojom arogancijom ponizi i sebe kao ličnost i književnost kao umetnost? Dokle je sposobna ići ta propagandna mašinerija, u kojoj je moguće jednu sasvim minornu i neznalački napisanu „knjižicu“ uzdizati u nebesa i postavljati je na „renesansni“ pijedestal srpske književnosti?  
Profesor Mirko Vuković je kroz svoju knjigu dokazao i pokazao kako izgleda loša knjiga i kako bi trebala da izgleda da bi bila dobra.
Samo, pogrešio je u jednoj stvari.
„Priča mladog vojvode“ nije samo polemička proza. To je knjiga koja bi trebala biti uvrštena u školski program viših razreda osnovne škole, kao dodatno nastavno sredstvo uz koje bi buduće generacije đaka, na konkretnom primeru knjige „Priča starog kralja“ episkopa Grigorija, trebale učiti kako ne treba pisati.
Bolji udžbenik sigurno neće skoro naći.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify