verify

22 dic. 2013

Paprikovac danas: Klaonica, mučilište ili porodilište?





S obzirom da ne verujem pričama u smislu rekla-kazala, lično sam proverila koliko ima istine u uverenju da se u banjalučko porodilište ne ide bez debelih veza i novčanika. Na porod sam otišla bez pozivanja ili potezanja za rukav, bez plaćanja i potplaćivanja. Ni jednog trenutka nisam primetila bilo kakav nekorektan postupak lekara ili sestara prema pacijentima, ili nebrige prema tek rođenim bebama. Naprotiv. Bebice su uvek čiste, umotane u čiste pelene, a "Baby Friendly" program je uveden pre više od 15 godina. U odnosu na uslove u kojima rade, svi se trude da svoj posao urade najbolje što mogu, a priznajem da bih, da sam na njihovom mestu, u više navrata dobila želju da razmaženim porodiljama tresnem šamar, da shvate da nisu u hotelu, nego u porodilištu i da se tu nalaze zbog najveličanstvenijeg trenutka njihovog života – rođenja deteta.

Gde živimo?

Ne znam za vas, ali ja dobro znam gde živim.
U zemlji, čiji predsednik glumi „međeda pod šatrom“ (čija li je šatra?), u kojoj se malverzacije i pronevere novca kažnjavaju ambasadorskim mestima. U kojoj ni lopovi više ne mogu da prežive, a džeparoši umiru od gladi. U zemlji praznih stomaka, tatinih sinova što ubijaju tuđe kćeri i velikih džipova.
Živim u zemlji koja je toliko siromašna da nema čak ni vlastitu „Farmu“, a budala, kurvi i idiota koliko ti srce želi. U ovoj zemlji su čak i penzioneri postali zveri potkupljene  s tri posto povišenja penzije.Veliki je to broj glasačkih listića i iksića.  I poput izumrlih seoskih dobošara, svaki dan u medijima odzvanja: tri posto, tri posto...! Koliko je to maraka u proseku? Pet ... sedam... deset ,možda?
Ma, kod nas ni homoseksualci ne traže svoja prava.
Živim u zemlji u kojoj je svima jasno da su „ popovi i doktori lopovi“, a ne prođe ni dan da nam ne zatrebaju.
Živim u zemlji u kojoj svake godine blizu četiri hiljade ljudi više umre nego što se rodi, a kada pogledate na Paprikovac u daljini, na polovini brda,  porodilište sija kao Vitlejem.
I, kao, postoje nacionalni programi za podizanje nataliteta. Trudnice u ovoj zemlji su oslobođene plaćanja lekarskih pregleda i bolničkih troškova. Nigde ne piše da se, istovremeno, svaki lek plaća, a da u bolnici i nema lekova, pa kad se dogodi da trudnici zatreba , recimo, lek koji sprečava prevremene trudove, onda nastaje panika. Jer, ne samo što leka nema u bolnici, nego ga nema ni u gradu, pa takvu vrstu lekova traži pola bolničkog sprata i sva familija, po Bihaću, Sarajevu ili drugim gradovima.
O finansijskoj podršci smešno je i pričati. Živimo u zemlji u kojoj imate sva prava, samo ih nemate od koga tražiti!

Privatne ili državne ustanove za trudničke preglede?

U našoj zemlji važi pravilo da su trudnice zaštićena vrsta.
Jednom delu trudnica trudnoću vode lekari u privatnim ordinacijama. Zapravo, ukoliko imate novca i želite komoditet, to ćete i dobiti. U privatnim ordinacijama su svi ljubazni, obraćaju vam se tepajući, imate duplo više pregleda i, u to ne sumnjajte, debelo će vas koštati. No, ako krene po zlu, u većini slučajeva će vas poslati u državnu ustanovu po „drugo mišljenje“, drugim rečima, gde god išle na pregled, porodilište na Paprikovcu je za sve isto, a porađa vas lekar čija je smena. Doktor koji vam je vodio trudnoću nema pristup rađaoni.
 S druge strane su državne ustanove. Nisu tako sjajne, ispeglane i mirisne, ali jednako se naručujete na pregled kao kod privatnika, jednako čekate red i niko vam neće tepati kao da ste petogodišnje derle, jer to i niste. Naravno, sestre  i doktori u državnim ustanovama nemaju vremena da s vama raspredaju „Markove konake“ jer rade u nenormalnim uslovima, sa neadekvatnom opremom i  daleko većim brojem pacijenata i obimom posla od privatnih ustanova. Recimo, na poliklinici u Centru, svaki doktor ima jedan dan u nedelji kada radi UZV preglede i tako se menjaju na aparatu, što znači da se svi naručeni pacijenti moraju natrpati u tom danu. Na sreću, „Telekom“ je donirao UZV aparat, što im je, ipak, olašalo rad.  Dakle, uprkos svim problemima, dobićete jednaku medicinsku skrb, ali vas to neće koštati. 
Naravno, izbor doktora koji će voditi trudnoću je jako individualna stvar, no, ukoliko mene pitate, onda će uvek na prvom mestu biti profesionalizam po preporuci nekoga kome verujem, a komoditet ću ostaviti za frizerski salon. Ipak, ovde govorimo o jednoj od bitnijih životnih faza većine žena, u kojoj se centar univerzume prebacuje sa žene na dete i u kojoj je najbitnije da o vašem detetu brine neko u koga imate poverenje.

Lovačke priče

Prva stvar koju danas učini skoro svaka trudnica je traženje informacija, a prvi dodir s informacijama je obično internet. Ono što će vas dočekati se graniči sa naučnom fantastikom!
Na raznim forumima ćete naći priče o mučilištu zvanom Paprikovac, tu su i blogovi na kojima se porodilište opisuje kao klaonica, a na Fb stranici u stilu ispovedaonice, „Iskustvo porođaja u Banjaluci“, naći ćete opise poroda u najrazličitijim verzijama.
No, najneverovatnije je ono čemu porodilje najviše zameraju. Nema tople vode, nema toalet papira, peškira, za ručak je kuvani kupus, a doktori i sestre su neljubazni i nečovečni. Takođe, veliki broj pritužbi se odnosi i na činjenicu da pre nego što uđete u rađaonicu morate biti klistrirani, a toalet nije zasebna prostorija, nego je odvojen zastorom.
Pa, dobro, ko je tu lud?
Zar postoji žena na planeti koja ne zna da će tokom poroda imati pritisak na debelo crevo i da ćete iz njega isterati sve zatečeno? Možda je to nekome romantična slika, ali klistrir deluje kao pametnija opcija. Kada se spremate ući u rađaonu, podrazumeva se da imate ili ćete imati trudove. Koji medicinski radnik bi vam dozvolio da se zaključate u uski toalet i tako onemogućite da vam priđu ukoliko vam pozli? Sve mi se čini da smo previše navikli na političare, koji veliku nuždu vrše gde stignu.
 Za kupus, toalet papir, peškir, deke, za sve ono čega nema u porodilištu, treba se obratiti Ministarstvu zdravlja i postaviti pitanje ko je opustošio KBC, ko je dozvolio da se kvalitet, nekada respektabilne  ustanove, sroza do tog nivoa da porodilište više liči na stražarsku kulu nego na mesto sreće i radosti budućih roditelja.
No, postoje i  gresi tamo gde ih ne bi trebalo biti. Strašno je gledati mlade buduće majke koje čekaju porod u bolničkom krevetu s dve kile kozmetike na licu. Koliko je teško prihvatiti da je rađaona prostor u kome se odvija čudo poput rađanja novog ljudskog bića i da glavna uloga u ovoj priči pripada bebici, a ne razmaženoj mami, koja svoj ego ne može obuzdati u toliko da ruž i litru parfema ostavi za neku drugu priliku? Naravno, i pri samom pogledu na takvu porodilju, jasno je da je reč o osobi koja nije edukovana, niti mentalno pripremljena na ono što je očekuje na porodu i tada nastaje problem, koji se posle reflektuje u vidu „lovačkih priča“ koje kruže internetom. Mali procenat onih koji imaju opravdane prigovore se, u pravilu, javljaju anonimno, umesto da pokrenu pravni aparat i medije. Istina, jedna lasta ne čini proleće, ali ga svakako najavljuje, a pozivanje na odgovornost pojedinaca  imenom i prezimenom je ipak bolje od generalisanja koje nikome ne donosi dobro.

Škole za trudnice


Uprkos činjenici da je problem edukacije trudnica i porodilja veliki problem u našoj sredini, nadležni ne čine ništa da bar malo ublaže to stanje obnavljanjem škole za trudnice. Istina je da je takva škola postojala u poliklinici JZU „Dom zdravlja“ u centru, kao donacija inostranih organizacija, ali je zatvorena zbog krađe video rekordera, kvara TV aparata i prokišnjavanja krova na zgradi poliklinike. S obzirom da su stranci napustili našu zemlju, umesto da Ministarstvo zdravstva obezbedi kontinuitet, škola je rasformirana, a osoblje se razišlo. Neki su otišli u penziju, neki su prešli u druge ustanove. Škole za trudnice je moguće pohađati samo u privatnim ustanovama, pa ko ima novca da plati, slobodan je da se prijavi.
Sama ginekologija u poliklinici je kadrovski obnovljena, ali stari problemi su ostali. Zgrada je zrela za ozbiljnu adaptaciju ili rušenje, prostorije u jadnom stanju, krov prokišnjava, ginekološki stolovi za preglede su iz doba Jure, a o instrumentarijama da ne pričamo. Jedini razlog što ovo odeljenje ipak delotvorno obavlja svoju svrhu, jeste upornost medicinskog osoblja da istraje uprkos  nemogućim uslovima za rad.
O školi za trudnice u KBC-u glupo je i pričati. Dovoljno je videti odeljenje patološke trudnoće pa da čovek shvati da je nadležnim institucijama porodica i ulaganje u porodicu, odnosno, pomaganju  stvaranja porodice kroz medicinsku pomoć, poslednja misao u glavi. Teško je opisati jezu koja  čoveka obuzme pri pogledu na popucale betone umesto patosa, na bedne uslove koji vas podsete na afričke države i ratne bolnice. Ne znam da li je užasnije biti pacijent na tom odeljenju ili biti deo stručnog kadra. Čini mi se da su jednako jadni i bez izbora jedni i drugi. Jedina razlika je u tome što zaposleni tog odeljenja i KBC-a ne mogu biti pacijenti te ustanove, jer im se već drugu  godinu ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Poslednje što je bilo kome na pameti je škola za trudnice, a posledice tog bednog stanja jednako snose obe strane.


Ministri za primer i kaznu

I dok je ministar Ranko Škrbić nagrađen ambasadorskim mestom uprkos optužbama za proneveru i malverzacije, ministar Slobodan Stanić je kažnjen jer je dokazao da je samo u nabavci lekova nepotrebno potrošeno 15 miliona KM. Premijerka Željka Cvijanović je, umesto da obavesti javnost gde je nestalo tih 15 miliona razlike, lepo objasnila da ne može jedan ministar razmišljati svojom glavom. Logičan nastavak je i naprasno hapšenje kadra koje se bavilo falsifikovanjem dokumenata neophodnih za invalidske penzije. I onaj ko je samo kratko boravio u Banjaluci je upoznat s navedenim malverzacijama i to traje godinama. Mediji su odreagovali kao po komandi. Doktori lopovi! Akcenat je na generalisanju malverzacija u KBC-u. Više niko ne govori o štrajku medicinskih radnika, o stanju u KBC- u i niko ne poteže pitanje o krivcima za to stanje. Niko ne govori o tako minornim problemima kao što je natalitet ili porodilište, još manje o uslovima u kojima borave trudnice i porodilje ili u kojima rade medicinski radnici. O drugim odeljenjima u KBC-u ne smem ni misliti. Niko ne izdvaja individue kao krivce. Doktori lopovi!
Ministarstvo i Uprava KBC-a ćute dok se sva krivica svaljuje na one koji rade u nemogućim uslovima i koji su daleko od centra odlučivanja. U javnosti ne postoje izjave lekara i sestara, jer im to etički kodeksi ne dozvoljavaju,njih može rastezati po forumima ko kako i kad hoće, ali zato postoji portparol ove ustanove. Zašto se ćuti? Zar upravi KBC-a, zarad samog integriteta ove ustanove, ne bi odgovaralo da se odvoji kukolj od žita i da se jednom za svagda ne prozovu odgovorni, zarad mira onih koji  pošteno rade svoj posao? Zašto Ministarstvo i Uprava KBC-a ne rade ništa na poboljšanju odnosa lekar-pacijent, ako ništa. a ono interaktivnom komunikacijom putem interneta? Zašto se ne naprave blogovi  i forumi na kojima će pacijenti moći javno iznositi svoje mišljenje o medicinskom osoblju i utiscima? Koliko to košta? Sigurno ne 15 miliona... Kome je u cilju da se stvori još veći jaz u javnosti? Čemu tolike laži o podršci  porodici i podizanju nataliteta, kad se sramotno mali procenat novca ulaže u porodilište? Mnogo je to puta „zašto“ bez odgovora.
I sada će uslediti famozna konstatacija kako su medicinari budžetski korisnici i da je to njihov posao. Pa, jeste, ali i ti budžetski korisnici plaćaju porez i teško da su zadovoljni onim što im je pruženo. Sumnjam da su sestre u toku školovanja maštale o tome da će čistiti sa porodiljskog stola fekalije, krv i sve ono što rade, ili su lekari sanjali radno mesto koje podseća na Laos i Kambodžu, bez adekvatne opreme, lekova ili sredstava. Šta je još preostalo da se izvuče iz KBC-a?

Ljudi i zveri

U KBC-u postoji pitanje na koje se zbuni svaki lekar, sestra ili pomoćni radnik: Kako ste? U to sam se lično uverila mnogo puta.
Kada ih pitate za zdravlje, prvo vas u neverici pogledaju, onda se zbune i na kraju misle da se šalite s njima. Naprosto, niko ih to ne pita, jer, pobogu, oni su medicinari, tu su zbog nas, to je njihova obaveza, oni nisu ljudi, oni su budžetski korisnici! I kao da niko od njih nema život, porodicu, kakvu muku ili bolest, kao da pričamo o robotima koje treba uključiti kad nas spopadne muka, ili isključiti kada nam više ne trebaju.
Možda bih i shvatila da govorimo o birokratiji u zgradi Vlade RS i njihovim ušminkanim kancelarijama, ali govorimo o ljudima koji su svaki dan izloženi raznim povredama, koji nemaju pravo odbiti vakcinu za svinjski, ptičiji ili bilo koji grip, koji svakodnevno izlažu infekcijama sebe i svoju porodicu. Ako govorimo o „zadnjoj liniji odbrane“, medicinske sestre  me često podsećaju na komunalne ili fizičke radnike, vukući stvari pacijenata, pacijente i sve ono što spada u njihovu svakodnevicu.
Činjenica je da je KBC u bednom stanju. Činjenica je da su i radnici KBC-a u sve bednijem stanju, jednako kao što je činjenica da političke struje ove jadne zemljice imaju debelu korist da se zaposleni u KBC-u uvaljaju u blato, po mogućnosti do guše. U tome im pomažu afere kao što je ova poslednja o hapšenju ekipe koja se bavila malverzacijama. Jasno je zašto većina medicinskog osoblja u KBC-u ćuti. Vežu ih lekarski i sestrinski kodeksi, jednako kao i strah za radno mesto. Jasno je i da pravi krivci neće biti procesuirani, nego nagrađeni adekvatnim mestima ( nema baš toliko ambasadorskih, ali nešto će se već naći), jasno je i da će se stvoriti još veći jaz na relaciji lekar-pacijent, iako deluje da je to nemoguće. Nikada neće biti prozvani oni, koji su sa sobom odneli sve što je vredelo.
Krivi su uvek oni „što nisu luk jeli, nit’ luk mirisali“, a na Paprikovcu su samo takvi i ostali.
Nisam sigurna da oni znaju gde žive!



Foto KC: http://www.kc-bl.com/

17 ago. 2013

Sve što ste želeli da znate: Da, trudna sam sa 40!





A, koliko godina imate?
Poslednjih dana je to pitanje koje mi je najviše puta postavljeno ( ili ne postavljeno), ali se podrazumeva kad god prošetam gradom sa svojim odraslim sinovima i predporodiljskim stomakom.
Četrdeset i prva, i ne, nije mi se omaklo!
Roditelji koji se odluče na treće dete u zrelim godinama će u virtuelnom svetu naći razna mišljenja, obično će to biti hvalospevi na račun njihove “hrabrosti”, ali u realnosti će biti izloženi tipično balkanskom sindromu “sramote”:  zar u tim godinama?!
S obzirom da sam, u ovom slučaju, merodavna da povučem paralele i komentarišem, evo nekoliko primera bizarnih pojava s kojima se suočavam.

OMAKLO TI SE???
Ovo je najčešće pitanje koje mi je do sada postavljano. Koliko žena mora biti neinformisana da joj se “omakne” u današnje doba?  Svaka trudnoća podrazumeva kontrolu, a u ovom slučaju, planirana trudnoća se planira u smislu da je pametno obaviti sve lekarske preglede pre nego odlučite na takav korak.

MORA DA TI JE TEŠKO U “TIM” GODINAMA NOSITI “TAJ” STOMAK!
Takav zaključak mi obavezno izvale žene koje su mlađe od mene 10-15 godina i imaju po 30-40 kila više od mene, iako sam ja pred porodom, a njima je to uobičajeno stanje. Obično dobijem želju da im odgovorim da mi je jako teško, jer, evo,  ima već nekoliko meseci kako ne mogu napraviti sklekova koliko imam godina, ni trbušnjaka koliko imam kila. Da, prvi put u životu imam trudničke pegice po licu i opasno me muče hemoroidi. Ali, kad bolje razmislim, mučili su me i u prvoj trudnoći!
No, kad bih takvoj dami pomenula njen stomak, optužila bi me za diskriminaciju, čvrsto ubeđena da su njene godine prednost i pored trutovske kondicije u kojoj se nalazi.

ŠTA TI BI? DECA SU TI ODRASLA , REŠILA SI SE OBAVEZA I SAD ĆEŠ IH PONOVO IMATI!
E, ovaj komentar govori najviše o ljudima koji ga upućuju. Vama su deca samo obaveza koju imate ili nemate? Moj pogled na dete je sve, samo ne obaveza koju imam ili nemam. Komentari ovakvog tipa mi najviše idu na živce, jer se obavezno razočaram u ljude koji sui h uputili. Da sam na decu gledala isključivo kao na obavezu, ne bih imala ni jedno. I šta znači to “ rešila si se obaveze”? Da mi sinovi više nisu sinovi zato što su prerasli pelene i postaju svoji ljudi?  

JOJ, PA NEĆEŠ MOĆI SPAVATI OD BEBE!
To bi mi veoma smetalo da ne smatram kako je idiotski provoditi pola dana razvlačeći se po krevetu. Ako je cilj prespavati život, nemam ništa protiv da budem uskraćena za ovu mogućnost.

USKORO ĆEŠ BITI BAKA, A TI…
Uau! Ne mogu dočekati! Nadam se da ću imati dovoljno vremena da izgradim vrtić u dvorištu za svu našu decu. Konačno ću imati razlog da postavim tobogan nasred cvetnjaka, i peščanik, i ljuljaške…  Kupiću i veliki trpezarijski sto za nedeljni ručak… Koliko će mi stolica trebati?
 Seća li se neko da je do nedavno bilo normalno imati više od dvoje dece i da su žene rađale dok su za to bile sposobne?

DAUNOV SINDROM…?
Trudnoća u zrelim godinama podrazumeva duplo više lekarskih pregleda. Problematična trudnoća se dešava bilo kada, a statistički gledano, dve trećine dece s Daunovim sindromom rađaju mlađe žene. Obično se tu postavlja i pitanje invazivnih  metoda analiza  kao što je amnicenteza. Ono što većina žena ne shvata jeste da svako ima pravo da odbije takve analize. Lekarska obaveza je da vam predlože, a na vama je odluka. Ja sam odbila amnicentezu i to je moje pravo.  Politika svake države je da je jeftinije obaviti prevremeni porod, nego da se rodi bolesno dete, ali ja ne nameravam biti predmet bilo čije politike. Uopšteno gledano, ovaj cirkus koji se događa oko trudnica, ničim ne mogu opravdati.  Po današnjih  dešavanjima, trudnoća više podseća na magisterij nego na prirodnu pojavu. Ne znam da li bi svim bićima na planeti trebale škole za trudnoću i rađanje, ali znam da se sve pretvorilo u klasičnu otimačinu para.

DECA SE STIDE STARIJIH RODITELJA
Još jedna u nizu pogrešnih pretpostavki da takvo ponašanje ima veze s godinama. Videla sam mnogo primera kada se deca stide i beže od svojih mlađahnih roditelja. Nije vam palo na pamet da to ima veze s odgojem i roditeljskim stavom? Lično, uvek sam imala suprotan problem. Kada sa svojom decom izgradite prijateljske relacije, onda ste često osuđeni na slušanje problema koji su vama smešni, a njima neobično važni!

VELIKA RAZLIKA U GODINAMA MEĐU DECOM
Zapravo, ako imate dobro izgrađen odnos sa svojom decom, oni vam mogu biti veća moralna podrška nego što ste to mogli očekivati. Ni u najluđim snovima nisam mogla zamisliti da traženje minijaturne rokerice za bebe može biti porodična aktivnost!

DECA KOŠTAJU...
Kao i hrana, piće, garderoba, letovanje... Sve se može izmeriti novcem. Koliko košta dečiji osmeh? Da li je porod skuplji od letovanja?  Čini mi se da je ovde reč o postavljenim prioritetima. Obrazovanje deteta košta koliko i skup auto. Da li više želite skup auto od deteta?

Zapravo, nikada nisam mislila da ću u životu biti toliki srećković i steći to bogatstvo u obliku moja tri sina!
A, za one, koji se i dalje pitaju šta mi bi, mogu reći samo da žalim što, ipak, nemam vremena da postanem majka Jugovića. 

23 ene. 2013

Urednička impotencija Marka Ristića




Ništa na svetu ne mrzim više od trošenja vremena na tuđe greške i traljavo odrađene poslove.Ne bih ni sada, ipak je reč o zaista minornim stvarima, da nisam lično upetljana.
Ovih dana se digla buka oko diskvalifikacije “Dronjak” benda sa konkursa za izbor najboljeg demo benda 2012. godine. Sami sebi su dodavali glasove, za kaznu su izbačeni. Tačka? 
Ne baš! Trebala su mi puna dva dana da povežem šta se ovde dogodilo, a bila sam temeljna jer je reč o mojim sinovima. Naravno, "Dronjak" bend nije i neće komentarisati ova dešavanja, jer nije Jelena Karleuša da putem skandala i žute štampe traži svoje mesto pod suncem.
Idemo iz početka.
Marko Ristić, urednik jednog muzičkog časopisa (namerno ne navodim ime jer tamo ima mnogo ljudi koji volontiraju iz ljubavi prema muzici, a ja to poštujem), objavio je konkurs za izbor najboljeg demo benda za 2012. godinu. Sjajna i afirmativna ideja, jer se na našem području malo podržava sve što nije turbo folk. Naravno, prijavili su se svi nepoznati i malo poznati bendovi i trka je počela.
Prvi dan je bio euforičan. Cimali su se ljudi na Fb, zivkali prijatelji, vuklo se za rukav i sve kako to biva u takvim situacijama. Do kraja večeri, “Dronjak” je imao najviše glasova, a drugoplasirani blizu njega.
Sutradan su krenuli problemi. Zbog tehničkih kvarova, većina glasova je 
obrisana, a svi koji su jednom glasali, više to nisu mogli jer je važilo pravilo jedan meil, jedan glas. Počelo je prozivanje, predlaganje da se poništi sve i promeni sistem glasanja ili, jednostavno, neka redakcija napravi izbor.























Naravno, zarad prodaje lista i marketinškog pristupa, urednik je odgovarao kako je greška do glasača jer ne znaju otvoriti “spam”, a onda i javno priznaje tehničke greške, ali ne poništava glasanje.
Oštećeni se ljute i počinje neregularno otvaranje mejlova i dodavanja glasova. 

Što je najcrnje, počinje i javno hvaljenje ko je uspeo 
koliko napraviti lažnih mejlova.
Tu se uključuje i jedna novinarka koja javno postavlja pitanje uredniku. Mislim da je najbolje da odgovor sami pročitate.

Follow by Email

Buscar este blog

Prijatelji

verify