ISPAD miriše na anarhiju

Ispad

Volim reč “anarhija”.

Podseća me na elegantno uže, koje nas može izvući iz bezdana.

Ili obesiti.

Dramatično i privlačno, u svakom slučaju.

Živimo, dišemo, hodamo banjalučkim ulicama, nadajući se da će s neba pasti kakvo uže. Ili da će se naći neki, “ludi” anarhisti, koji će srušiti vladu, političare pobacati u bunar, a nama napuniti prazne guzice.

Samo vi sanjajte.

A, kada se probudite, okrenite se na drugu stranu i ponovo prekrijte ćebetom preko glave. Da zadržite san.

Ali, ima i onih koji nisu skloni snovima.

Da li zbog kratkog ćebeta ili zbog nesanice, stvarno ne znam, ali znam da su oni podkultura nepostojeće kulture, razbijači nepostojeće scene. Haos je njihov lajtmotiv. Kritika nekulturne kulture im je začin uz kasnu večeru.

Oni nisu skloni snovima, ali jesu ispadima.

Naravno, govorim o banjalučkom punk-rock bendu “Ispad”.

Ispad

E, sada, da ne bih ispala baba-sera prema drugim bendovima, moram reći da vas sve volim, svi ste mi dragi, ali postoje razlozi zašto favorizujem “Ispad”.

Zato što duboko dišu punk, a punim srcem žive rock.  Oni nisu svirači punk - rock muzike. Oni su punk-rock muzika.

Zato što osećaju instrument koji sviraju. Deo su njega.

Zato, što sam gledala kako Suvi uskače na binu da pomogne za mikrofonom klincu što mutira, a svoje najveće blago, svog Gibsona, daje u ruke klincu, koji zaljubljeno gleda u žice.

Mislite, to je malo?

Pa, pokušajte, onda,  od prosečnog gitariste zatražiti gitaru. Neće vam je dati. Samo veliki i oni koji će to biti,  imaju toliko srce da osete vašu ljubav.

Basista Milan? Ako počnem opisivati njegovo sviranje, tekst će se pretvoriti u čistu reklamu. Poslušajte neku njihovu pesmu, ako kojim slučajem niste, to će biti dovoljna reklama.

Treći član benda, Draženko Kopuz, posebna je priča. Predlažem da na njihov sledeći koncert odete malo ranije, dok Kopuz priprema bubnjeve za svirku. Shvatićete o čemu govorim. Ako se dobar majstor vidi po alatu, onda njega svrstavam u red virtuoza. A, sasvim subjektivno, smatram da je trenutno najbolji bubnjar u Republici Srpskoj.

I mada ne znam koga bih od njih posebno izdvojila, svi su odlični, moram izdvojiti tematiku tekstova, koji su me, u prvom redu, zainteresovali kao književnika.

Ispad

No, o tome nešto posle, da ne bi bilo da sam puno pričala, a nisam ništa rekla.

Bend “Ispad” je osnovao 2002. godine, u banjalučkom naselju Budžak, Nikola Suvajac – Suvi, pevač i gitarista. U prvoj postavi su bili basista Krupi i Gogi na bubnjevima.

Kažu da je to bio užas od ekipe, koja je svirala po uzoru na “KUD Idijoti” i “Pekinške Patke”, sa još užasnijim instrumentima. Imali su nagoren bas sa nekog ratišta, bubnjeve iz 60 – tih, na kojima nije bilo pola delova, a gitaru su sklepali maturanti Elektro škole.

Draženko Kopuz

Posle samo nekoliko meseci teškog rada, isto leto, imali su svoju prvu svirku u Mlinskoj Rijeci, pred, oko, 600 ljudi. Iz njihove priče, lako je zaključiti da su se živi ukenjali.

I nastavili svirati.

U međuvremenu, bend nisu zaobišle turbulencije i nesrećni slučajevi. Krupi je odustao, a bas je preuzeo Gogijev brat, Zoki.

I krenulo je fino.

Nabavili su bubanj i instrumente, a onda ih je pokosila tragedija. Gogi, bubnjar benda, gine u saobraćajnom udesu. Nastaje pauza.

Tada na scenu stupa novi bubnjar, Draženko Kopuz.

Zoki, brat pokojnog Gogija, odustaje od sviranja. U bend dolazi Feđa.

Nikola Suvajac-Suvi

U toj postavi 2004. godine snimaju svoj prvi album “Moj anarho bunt” (Rekla sam vam da mirišu na anarhiju).

Teško je dati podatke o tome gde, s kim i kada su svirali. Ne znaju to ni sami.

Svirali su.

Mnogo i svagde. Po klubovima, kafanama, festivalima…

Posle dve godine 2006. snimaju i drugi album “ Eš Daunov Sindrom”, a godinu dana posle, 2007. godine, Feđa odlazi iz benda, i zamenjuje ga basista Milan.

Od tada je sastav benda isti, a u pripremi je treći album.

Tematika tekstova je šarolika.

Ima zajebantskih tekstova, ali i veoma ozbiljnih, koji se bave socijalnim pitanjima, vremenom u kome živimo, pojavama koje nas unakazuju.

Punk, kao subkultura, samim je svojim bitisanjem okrenut takvim pitanjima, ali “Ispad” opisuje socijalne teme  kulture banjalučkog područja.

Draženko Kopuz

I da to ne znam , lako je pogoditi po stihovima kao što je “ …Daleko je sutra, duga je noć…” iz pesme “Umoran sam”, ili tema “debelih guzonja” u pesmi  “S’druge strane”, redaju se dalje i  ljubavne pesme,  pesme s urbanom tematikom (“Čuvar Baterflaja”), ali i rugalice tipa “Džoni Roten”,  pesma, koja zavidi pevaču iz benda “Sex Pistols” i njegovom načina života, koji ni u najluđim snovima ne bi bio moguć u našim uslovima.

Naoko prosta i jednostavna pesma, suštinski vidovnjačka u pesimističkom maniru.

Drugim rečima, svest uspešnog gitariste i pevača u našoj regiji, unapred je pripremljena na činjenicu da svirati i pevati možeš najbolje što znaš, a kao Džoni Roten nikad nećeš biti.

San u kome neko ostaje, a u koji neko i ne ulazi.

I da se poslužim stihom iz, meni najdraže, njihove pesme: “Ne vidim kraj…”.

Bar ne, kada je ovaj bend u pitanju.