verify

Jul 6, 2010

INICIJATIVA KNJIŽEVNIKA

Na otvoreno pismo koje sam 20. juna 2010. godine poslala ministru za prosvetu i kulturu, Antonu Kasipoviću, odgovori su stigli 24. juna u redakciju dnevnog lista “Fokus” i to na insistiranje tamošnjih novinara, a široj javnosti je u štampanoj verziji deo tih odgovora postao dostupan 01. jula 2010. u tekstu Jelice Turković “Težak život umjetnika”.



REKLAMA ZA PRIVATNE FIRME

Prvo pitanja koje sam postavila je kako ministar u sastavu vlade RS može javno reklamirati privatne firme. Odgovoreno je da je ministar spreman “javno pohvaliti svakog ko pomaže učenicima i školama u RS”. Dalje se nabrajaju firme koje je ministar do sada “pohvalio”, a na samom kraju odgovora se kaže: “Svako ko je prijatelj djeci i školama u Republici Srpskoj – i moj je prijatelj”.
To bi trebalo da znači da svaka kritika upućena na takvo ponašanje dolazi od dečijih neprijatelja i svako ko se usudi izreći kritiku na taj račun – ministrov je neprijatelj?
Neće biti.
Po izjavi ministra Kasipovića, gospodin Goran Kos ( žalim što se gospodin našao na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i postao tema za raspravu) donirao je deci i školama preko pedeset računara. Poštujem. Za svaku pohvalu. Ima li Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS administraciju koja se bavi zahvalama, pohvalama i odgovaranjem na postavljena pitanja?
Vratiću se na gospodina Dragana St. Kisina, pomenutog u mom otvorenom pismu kao redak primer humanosti. Gospodin Kisin je, između ostalog, pre nekoliko godina organizovao akciju za prikupljanje novca potrebnog za operaciju devojčice iz banjalučkog naselja Budžak. Skupljeno je 20 hiljada maraka, što je, otprilike, vrednost poklonjenih računara, avionske karte i još ponešto od onog što je ministar naveo kao razlog za javnu zahvalnost privatnim firmama.
No, akcija gospodina Kisina nije promovisana u javnosti, niti je pohvaljena od strane ministra Kasipovića, samo iz jednog, jednostavnog razloga. Gospodin Kisin akciju nije pokrenuo iz reklamnih, nego humanih razloga i nikakav vid zahvalnosti ga nije zanimao.
S obzirom da sam učestvovala u toj, ali i mnogim drugim akcijama, sasvim je jasno da sam “prijatelj dece”, dakle, ministrov prijatelj i to me stavlja u poziciju da ponovim kako je krajnje ponižavajuće da ministar za prosvetu i kulturu RS reklamira privatne firme, umesto da promoviše kulturu na adekvatan način.
Zar bi mu neko zamerio da je pri poseti deci u Trebinju poklonio i koju knjigu dečijih pisaca i tako pomogao piscima, ali i vlastitim primerom pokazao da je kultura važan segment ovog društva?


POLOŽAJ UMETNIKA U REPUBLICI SRPSKOJ


Drugo pitanje je bilo da li ministar zna da je nekoliko pisaca poslednjih godina umrlo u najvećoj bedi, a i da živi ne prolaze ništa bolje.
Odgovoreno je kako “položaj umjetnika u Republici Srpskoj koji nisu u radnom odnosu a bave se kreativnim stvaralačkim radom” nije regulisan i da su u teškoj materijalnoj situaciji. Dalje je rečeno da se prvi put zakonski uređuje ta oblast s ciljem da se poboljša položaj umetnika. Prilično zbunjujuća izjava od samog početka. Ako je neko samostalan umetnik kako može biti u radnom odnosu? Postoji li radno mesto za romanopisca? Već u samom početku regulisanja zamršene književne situacije, pravi se strašna greška u izjednačavanju vikend – književnika, ili književnika iz ljubavi ili hobija sa onima koji su svoj život posvetili književnosti. To nikako ne znači da književnost treba deliti na zaposlene i nezaposlene pisce ( kao što je to učinjeno u odgovoru), nego na one kojima je književnost glavna ili sporedna stvar i to isključivo u zakonskim okvirima koji se tiču statusa samostalnih umetnika.
Ono čemu se nadam jeste da bi regulisanje ove oblasti dovelo do toga da neki umetnici, kojima je umetnost trenutno sporedno zanimanje, odlučili da im to postane jedino i glavno zanimanje. Zbog grčevite borbe za preživljavanje, mnoštvo izuzetnih umetničkih talenata svakodnevno propada.
Zapravo, Zakon o sticanju statusa samostalnih umetnika, kada govorimo o književnicima, u ovom se trenutku odnosi samo na nekoliko ljudi u državi, na one koji ispunjavaju uslove iz ovog zakona, odnosno, da nisu u radnom odnosu i da nemaju uslove za penziju, da im je umetničko stvaralašto i delovanje jedino i glavno zanimanje, da mogu dokazati kroz obrazovanje ili postignute rezultate stručnost za obavljanje određene delatnosti i da su ostvarili izuzetne rezultate i nagrade na međunarodnom nivou.
Sem moje malenkosti, poznajem samo jednog takvog književnika u Banjaluci, a to je jedan od najplodnijih savremenih pesnika, Boro Kapetanović. Drugi književnici ( koji ispunjavaju zakonske norme u vidu priznanja) imaju radno mesto, ili su se tek u penziji posvetili književnosti, u svakom slučaju, književnost im je sporedno zanimanje. Ostavljam mogućnost da u mlađim generacijama postoje književnici koji ispunjava sve uslove, a da za njih nisam čula. Izvinjavam se unapred, ukoliko je tako.
Dakle, usvajanje zakona uz konsultacije s ljudima koje taj zakon ne dotiče, u najmanju ruku je zbunjujuće. Takođe su prilično nejasni članovi u kojima se pominje mogućnost finansiranja umetnika iz budžeta i članovi Zakona koji se bave udruženjima. Nejasno je i kako će se postupati s književnicima koji veći deo svojih dela objavljuju u inostranstvu, na stranim jezicima. Zbunjujuća je i odredba po kojoj se samostalni umetnik koji angažuje drugo lice za obavljenje usluga mora registrovati kao zanatski preduzetnik. Odnosi li se to na usluge recenzenata i lektora?
No, za detaljno razlaganje ovog Zakona, odvojiću poseban prostor.


MINISTARSTVO PODRŽAVA KNJIŽEVNIKE PO DVA OSNOVA


O izjavi da Ministarstvo podržava književnike, odnosno, izdavače po dva osnova i to sufinansiranjem projekata izdavačkih kuća i otkupom knjiga od izdavača, nigde ne mogu pronaći kako se to, konkretno, “pomaže” književnicima. Namera je dobra, ali su rezultati ništavni.
Da objasnim. Jednom godišnje Ministarstvo raspisuje konkurs za sufinasiranje izdavačkih kuća. Izdavač (bez čitanja) preuzima rukopis književnika i prosleđuje ga Ministarstvu ( uz ispunjenu papirologiju) i ako rukopis od strane komisije bude ocenjen kao kvalitetan, izdavač dobije oko 2 000 KM za štampanje istog. Ukoliko je književnik u dobrim odnosima s izdavačem, potrudiće se da knjigu odštampa u jeftinijoj verziji i da autoru preostane parsto maraka za struju i vodu, a ako nije, onda će autor opet dobiti knjigu u jeftinom izdanju, a izdavač će zadržati razliku novca za sebe.
Iako ih ima, izuzetaka je malo.
Kada je knjiga odštampana, književnik dobije 300 ili 500 primeraka ( ako se zaneo, pa je knjiga “debela”, dobiće 300 primeraka), koje nosi kući i sprema na tavan, ako ga ima. S obzirom da je pitanje distribucije i prodaje knjiga “siva zona”, najčešće pitanje književnika bez tavana je gde da spreme knjige. Umetnici nisu trgovci i ne poseduju veštinu prodaje, drugim rečima, bez posrednika su bespomoćni.
Čovek bi morao biti slep da ne vidi kako je takav sistem “pomoći” potpuno besmislen i skup, jer se ulaganje Ministarstva svodi na bačene pare.
U skladu s tim, odgovor Ministarstva da “detalji poput toga na kojem će se papiru štampati i u kojem tiražu dogovor su autora i izdavača”, govori samo u prilog tvrdnji da se ceo konkurs organizuje forme radi, da se potroši novac namenjen u te svrhe.
Otkup je slična priča, i opet nema veze s književnicima, nego s izdavačima čije knjige budu prihvaćene za otkup. Čak ni sami izdavači nemaju korist od takvih poteza jer su količine otkupljenih knjiga i svote koje se za njih dobijaju mizerne.
Dakle, i sama rečenica kako Ministarstvo podržava književnike je u celosti neispravna. Ta pomoć se odnosi isključivo na izdavače, a i njima ne znači mnogo.



PREDLOG ZA NAČIN SUFINANSIRANJA IZDAVAČKIH KUĆA


U odnosu na odgovore koji su pristigli iz Ministarstva i one koji nisu pristigli uopšte, sasvim je jasno da ono, zapravo, nema nikakvu ideju kako da spasi književnost i književnike u RS. O nekim planovima da i ne govorimo. Naprosto, to je tema o kojoj se ne priča.
Da se ne bih svrstala u grupu književnika koji samo kritikuju, a ništa ne predlažu, potrošila sam dosta vremena u ispitivanju kolega književnika i izdavača koji je to model konkursa koji bi mogao dati neke rezultate, a koji bi zadovoljio i jedne i druge, i ne bi od Ministarstva tražio više novca od onoga koji već ulaže.
Predlog koji bi bio prihvatljiv za sve, izgleda ovako:
- Treba ukinuti praksu Ministarstva da određuje koji će rukopisi bivati prihvaćeni. To treba biti uloga izdavača. Dakle, izdavači trebaju organizovati konkurs za prijem rukopisa i njihovim odabirom stvarati projekte koji će biti predloženi Ministarstvu.
- Konkurs Ministarstva za prijem projekata izdavača treba biti baziran na finansijskoj samoodrživosti projekta u smislu da izdavač mora priložiti kompletan marketing plan za rukopise koje je predložio ( dva ili tri rukopisa od različitih pisaca), način i mesta distribucije, reklame - gde i kako namerava promovisati knjigu i autora i u kom tiražu namerava štampati knjigu. Knjiga ima svoju tržišnu vrednost koja mora, u toku jednogodišnjeg ugovora, podmiriti kako izdavačeve, tako i autorove potrebe i barem se približiti uloženoj svoti novca.
- Ministarstvo treba odobriti najviše pet takvih projekata godišnje u okviru iste svote novca koju trenutno izdvaja, dakle, samo napraviti reorganizaciju ulaganja.
- Izdavač mora Ministarstvu podneti izveštaj posle godinu dana i biti sankcionisan ukoliko nije ispoštovao sve tačke iz predloženog i odobrenog marketing plana.
- I izdavač i autor podležu sankcijama ukoliko ne ispoštuju međusoban ugovor.
- Posle odobrenog projekta, isti autor nema pravo učestvovanja u projektima naredne tri godine, što će u potpunosti eliminisati protekcije svih vrsta.
Kada bi se razradio ovaj ili sličan predlog novog načina sufinansiranja izdavačkih kuća, dobit je očigledna. Broj predloženih rukopisa bio bi bitno redukovan i umesto 150 rukopisa, koliko je, otprilike, ove godine dostavljeno Ministarstvu, godišnje bi se taj broj sveo na 10 ili 15 rukopisa. Možda zvuči prestrogo, ali bi se na taj način bitno popravio kvalitet objavljenih knjiga jer izdavač sebi ne bi mogao dozvoliti luksuz da na konkurs Ministarstva šalje rukopise rođaka i dece svojih prijatelje, nego bi morao vrlo pažljivo odabrati rukopise za koje smatra da ih može ponuditi tržištu. Takođe bi se konačno moralo regulisati područje distribucije i kanala distribucije, a tu ulogu bi na sebe morao preuzeti izdavač. Knjiga je, u ovom slučaju, roba s tržišnom vrednošću (proizvod izdavača), i jedino merilo postaje njen kvalitet (proizvod autora). Tako bi se smanjio broj skribomana i loše književnosti. Oni koji književnost doživljavaju kao prostu stvar, neka istupe iz ovih redova.
Druga, jako bitna stvar je i to što bi se, konačno, razdvojili pojmovi izdavač i štamparija. Izdavač može unajmiti štampariju, ali štamparija ne može u svakoj situaciji biti izdavač. Do sada su izdavači funkcionisali isključivo kao zanatlije, štampari. Sasvim im je svejedno da li je knjiga dobra ili ne, bitno je da zanatski deo (odštampana knjiga) bude dobro odrađen i da se plati, a šta posle – koga je briga, jer tu svaka njihova obaveza prestaje. Tek nekoliko izdavača pokušava funkcionisati smislenije, ali nemaju potrebnu podršku. Jednako tako, ostvarila bi se i bolja saradnja na relaciji izdavač – autor, jer bi bili prisiljeni da se usaglašavaju u postupcima.
Treća, možda i najvažnija činjenica je da bi se književnicima pružila prilika da svoja dela prikažu široj javnosti. Podržani od Ministarstva i izdavača, dobili bi priliku da pokažu svoje vrednosti. Ako i posle takve podrške nisu sposobni da samostalno žive od svoje književnosti, neka počnu s uzgojem kupusa ili nekog drugog jestivog bilja, učiniće uslugu sebi i drugima.

No comments:

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify