verify

Jun 3, 2010

RANDEVU MARKEZA I MOJE BABE JEFIMIJE

"Before death" By Nicolas Wormull (Viña Del Mar, Chile)
Nedavno mi je jedan književnik prosledio Markezovo oproštajno pismo koje cirkuliše net-om. I sama reč „oproštajno“ me naterala na razmišljanje.
Od svih mrskih mi reči, ova je najmrža. Prezirem je.
Šta znači oproštajno?
Da trebam nekome oprostiti, da mi treba neko oprostiti, da sam oprostila, da mi je oprošteno, da si praštamo ili da se opraštamo...?
Ko je toliko velik da prašta i da mu bude oprošteno?
Niti praštam, niti hoću da mi bude oprošteno.
Šta da mi, neko, kaže da imam još jedan dan života? Šta bih uradila?
Prvo sam pomislila kako bih, konačno, skočila iz aviona.
Oduvek to želim, ali je uvek bilo ljudi oko mene na čije sam strahove morala misliti.
Potrebe kolektiva prevladavaju nad potrebama jedinke.
Idiotska rečenica „možeš poginuti“, u ovom slučaju, ne bi imala nikakvog smisla. Da, mogu poginuti, ali neću, jer ću sutra umreti.
Ipak, za skok iz aviona ne bih imala vremena. Jednako kao što ne bi bilo realno poželeti let u svemir, pentranje po Himalajima, jurenje tornada po Zapadnoj obali, potraga za Jetijem i duet s Elvisom Prislijem.
Svoj poslednji dan ne bih provela s porodicom. Morala bih se opraštati.
Eureka momenat je bio da zaključam ulazna vrata, uvalim se u barsku stolicu i stavim flašu „Vodke“ na šank. S limunom, bez leda.
Onda sam shvatila kako samo cmizdre mogu da provedu u izmaglici svoj poslednji dan.
Sledeća ideja je bila da sastavim listu ljudi koji bi me mogli dočekati. Svejedno je da li govorim o raju ili paklu. Ne verujem ni u jednu verziju.
Krenula sam s čukundedom, popom Pantelijom i njegovom ženom Jefimijom.
Ali, ko su ti ljudi? Trebaju li mi nešta predstavljati, sem činjenice da sam od nekoga nastala? Možda je baš ta, čukunbaba Jefimija, kriva što me redovno satiru migrene. O čemu bi pričale? Da je život danas nepravilan splet nesrećnih okolnosti i da nam globalistički makroi kroje gaće po uzoru na svoje izvitopereno telo...?
Da li bi čukunbaba Jefimija mogla prihvatiti priču o psihičkim devijacijama, moralnim nakazama, perverznjacima, nekrofilima, mazohistima, pedofilima, pederima, satanistima i raznoraznim uvrnutim misticima? Kako bi reagovala kada bih joj rekla da su najplaćenije svetske kurve političari? Dušu i telo, ionako, prodajemo svi.
A, čukundeda Pantelija bi me se odrekao u prve tri sekunde našeg poznanstva. Čim bih zapalila prvu cigaretu. Druge sklonosti neću ni pominjati.
Lista odbora za doček, po svemu sudeći, nije prihvatljiva.
Onda sam počela razmišljati o tome šta je to što sam možda mogla drugačije uraditi u životu ili, možda, što mi je žao što nisam uradila.
Nisam napisala „Orkanske visove“.
Nisam izmislila Rubikovu kocku, skejt, rolere, ni atomsku bombu, a nisam osvojila ni svetsko prvenstvo u bilijaru.
Nisam uspela posaditi cveće u bundeve, bundeve u drveće, a drveće u kuću i nisam uspela objasniti ljudima da je manipulacija rečima kreiranje imaginacija i da senzacija ne vredi uloženog vremena i truda.
Jebi ga, nisam čak ni suđe oprala, jer sam, u međuvremenu, umrla.
U razmišljanju mi je prošao dan.



No comments:

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify