OTVORENO PISMO MINISTRU ZA PROSVETU I KULTURU, ANTONU KASIPOVIĆU
Poštovani,
Pročitavaši pre par dana Vašu izjavu, umetnik u meni je zaplakao, a čovek odlučio reagovati otvorenim pismom.
Naime, 11.06.2010. jedanaest odličnih učenika sa područja istočne Hercegovine dobilo je po računar u okviru akcije „Računari za odlikaše“, koju su pokrenuli Ministarstvo prosvjete i kulture RS i banjalučka firma „PC Info“.
Vest za svaku pohvalu. Samo da nije reč o Vama, ministru, koji se nekad nalazio na poziciji direktora Marketinga Javnog RTV servisa BiH i koji odlično zna šta je marketing, a šta reklama.
U ovom slučaju, gospodine ministre, Vi ste direktno reklamirali gospodina Gorana Kosa, vlasnika i direktora firme „PC Info“, a ta reklama je koštala oko 2 000 KM, koliko su koštali polovni računari poklonjeni odlikašima.
Da stvar bude gora, navedenog gospodina ste reklamirali i za 8. mart. 2010., kada ste našem poznatom književnom paru, Stevki Kozić-Preradović i Ranku Preradoviću „poklonili“ sredstvo za rad, odnosno, odgovorili na njihovu molbu da im pomognete.
I u tom slučaju donator je bio gospodin Kos, samo je tada pominjan u okviru druge firme pod imenom „ PC Max“.
Ne znam šta je žalosnije. To, što su Vam se naši najpriznatiji umetnici obraćali s takvom molbom, ili to što ste Vi izreklamirali gospodina Kosa.
Kao građanin i umetnik imam pravo postaviti pitanje:
Koju funkciju vrši gospodin Kos da bi bio tako reklamiran?
Ako je to samo na osnovu njegovih donacija, zašto, onda, ne pominjete gospodina Dragana St. Kisina, koji je organizovao više od 20 humanitarnih akcija poslednjih godina?
Uostalom, sličnih humanih primera imate bezbroj.
Ili, zašto niste napravili aukciju umetničkih radova na kojoj bi umetnici RS skupili novac za kupovinu računara, a ujedno bi se bar po nečemu dobrom pomenuli, umesto što se iza Ministarstva pojavljuju imena privatnih firmi?
Zapravo, postoji nekoliko odgovora koje bih želela čuti.
Na primer, znate li da su naši pisci Branko Čučak i Đuro Damjanović umrli u najvećoj bedi, gladi i neimaštini? Znate li da su i živi umetnici gladni? Pitate li se, kada ste već bili u Trebinju, od čega živi naša najnagrađivanija pesnikinja, Dara Sekulić?
Pitala sam je ja. Tek živi. Nije sita, ni zdrava, zaboravljena od Boga, naroda i Vas, ministre Kasipoviću, koji bi trebali brinuti o umetnicima u ovoj državi.
Objavili ste, jednom prilikom, tekst „Kriv sam“.
I ja ću biti kriva ako Vas ne pitam: Jeste li razmislili o mogućnosti da otvorite javnu kuhinju za banjalučke umetnike?
Ako niste, predlažem da to učinite vrlo brzo, jer ono umetnika što još boravi u ovoj državi, nema mogućnost da zaradi ni za hleb, a o tanjiru pasulja samo mašta jer smo odavno svi na putu Đure Damjanovića i Branka Čučka.
Kada govorimo o piscima, konkursima u toku, zakonima u pripremi, sve akcije koje preduzimate, nažalost, nemaju nikakvog smisla.
Da obrazložim.
Na konkursu Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, izdavači predlažu rukopise i koji „prođu“ dobijaju po dve hiljade maraka za štampu. To znači da će nagrađene knjige biti štampane na najlošijem papiru da bi se uštedela koja markica za plaćanje računa za električnu energiju i vodu, a odštampane knjige u tiražu od 300 i 500 primeraka uglavnom služe za odlaganje vatre u hladnim zimskim mesecima.
Kako je moguće da Ministarstvo radije daje novac za knjige koje se nikada neće naći na rafama, nego da promeni svoj sistem i podrži desetak književnika godišnje sa istom svotom novca? Zar ne bi na taj način skoro svi književnici u istoj deceniji dobili svoju priliku?
Vi, koji se odlično razumete u marketing, znate kako se stvaraju imena. Zašto svoje znanje ne iskoristite i pomognete društvenom sloju u izumiranju?
Takođe bih volela čuti Vaš komentar na Zakon o estradnoj delatnosti i nacrtu Zakona o sticanju statusa umetnika.
Da ne bi bilo kako pod umetnicima podrazumevam samo književnike, tu su i slikari, glumci, muzičari...
Kad smo kod muzičara, zgrozila sam se kada sam čula da Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS nije stalo iz festivala „Banja Luka Rock Open Air“. Naime, direktor festivala, Boško Beuk, objasnio mi je da je iza festivala stao Grad sa mizernom svotom novca, a da od Ministarstva ne očekuje ni fening.
Čak naprotiv, po njegovom mišljenju, na molbu za podršku očekuje odgovor tipa: Niste dostavili kompletnu dokumentaciju!
Znate li da smo, prvi put posle mnogo godina, ovim festivalom dobili kulturnu manifestaciju od regionalnog značaja i da je ovo jedna od retkih prilika u kojima se pominjemo zbog kulture, a ne zbog korupcije?
Kao što vidite, pitanja je mnogo i imaju ih svi umetnici u ovoj državi, bez obzira na to imaju li hrabrosti da ih postave.
U njihovo i svoje ime, smatram da je došlo vreme da Vi, ministar za prosvetu i kulturu RS, ministar u jednoj demokratskoj državi, organizujete i otvorite javnu tribinu na kojoj ćete predstaviti svoj plan kulturnog razvoja naše države, plan kako da održite živima svoje umetnike, tribinu na kojoj će svi umetnici ove države imati priliku da postave pitanje i čuju Vaš odgovor, kakav god on bio.
S poštovanjem,
Daliborka Kiš Juzbaša,
Književnik
U Banjaluci, 20. jun 2010.
Pročitavaši pre par dana Vašu izjavu, umetnik u meni je zaplakao, a čovek odlučio reagovati otvorenim pismom.
Naime, 11.06.2010. jedanaest odličnih učenika sa područja istočne Hercegovine dobilo je po računar u okviru akcije „Računari za odlikaše“, koju su pokrenuli Ministarstvo prosvjete i kulture RS i banjalučka firma „PC Info“.
Vest za svaku pohvalu. Samo da nije reč o Vama, ministru, koji se nekad nalazio na poziciji direktora Marketinga Javnog RTV servisa BiH i koji odlično zna šta je marketing, a šta reklama.
U ovom slučaju, gospodine ministre, Vi ste direktno reklamirali gospodina Gorana Kosa, vlasnika i direktora firme „PC Info“, a ta reklama je koštala oko 2 000 KM, koliko su koštali polovni računari poklonjeni odlikašima.
Da stvar bude gora, navedenog gospodina ste reklamirali i za 8. mart. 2010., kada ste našem poznatom književnom paru, Stevki Kozić-Preradović i Ranku Preradoviću „poklonili“ sredstvo za rad, odnosno, odgovorili na njihovu molbu da im pomognete.
I u tom slučaju donator je bio gospodin Kos, samo je tada pominjan u okviru druge firme pod imenom „ PC Max“.
Ne znam šta je žalosnije. To, što su Vam se naši najpriznatiji umetnici obraćali s takvom molbom, ili to što ste Vi izreklamirali gospodina Kosa.
Kao građanin i umetnik imam pravo postaviti pitanje:
Koju funkciju vrši gospodin Kos da bi bio tako reklamiran?
Ako je to samo na osnovu njegovih donacija, zašto, onda, ne pominjete gospodina Dragana St. Kisina, koji je organizovao više od 20 humanitarnih akcija poslednjih godina?
Uostalom, sličnih humanih primera imate bezbroj.
Ili, zašto niste napravili aukciju umetničkih radova na kojoj bi umetnici RS skupili novac za kupovinu računara, a ujedno bi se bar po nečemu dobrom pomenuli, umesto što se iza Ministarstva pojavljuju imena privatnih firmi?
Zapravo, postoji nekoliko odgovora koje bih želela čuti.
Na primer, znate li da su naši pisci Branko Čučak i Đuro Damjanović umrli u najvećoj bedi, gladi i neimaštini? Znate li da su i živi umetnici gladni? Pitate li se, kada ste već bili u Trebinju, od čega živi naša najnagrađivanija pesnikinja, Dara Sekulić?
Pitala sam je ja. Tek živi. Nije sita, ni zdrava, zaboravljena od Boga, naroda i Vas, ministre Kasipoviću, koji bi trebali brinuti o umetnicima u ovoj državi.
Objavili ste, jednom prilikom, tekst „Kriv sam“.
I ja ću biti kriva ako Vas ne pitam: Jeste li razmislili o mogućnosti da otvorite javnu kuhinju za banjalučke umetnike?
Ako niste, predlažem da to učinite vrlo brzo, jer ono umetnika što još boravi u ovoj državi, nema mogućnost da zaradi ni za hleb, a o tanjiru pasulja samo mašta jer smo odavno svi na putu Đure Damjanovića i Branka Čučka.
Kada govorimo o piscima, konkursima u toku, zakonima u pripremi, sve akcije koje preduzimate, nažalost, nemaju nikakvog smisla.
Da obrazložim.
Na konkursu Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, izdavači predlažu rukopise i koji „prođu“ dobijaju po dve hiljade maraka za štampu. To znači da će nagrađene knjige biti štampane na najlošijem papiru da bi se uštedela koja markica za plaćanje računa za električnu energiju i vodu, a odštampane knjige u tiražu od 300 i 500 primeraka uglavnom služe za odlaganje vatre u hladnim zimskim mesecima.
Kako je moguće da Ministarstvo radije daje novac za knjige koje se nikada neće naći na rafama, nego da promeni svoj sistem i podrži desetak književnika godišnje sa istom svotom novca? Zar ne bi na taj način skoro svi književnici u istoj deceniji dobili svoju priliku?
Vi, koji se odlično razumete u marketing, znate kako se stvaraju imena. Zašto svoje znanje ne iskoristite i pomognete društvenom sloju u izumiranju?
Takođe bih volela čuti Vaš komentar na Zakon o estradnoj delatnosti i nacrtu Zakona o sticanju statusa umetnika.
Da ne bi bilo kako pod umetnicima podrazumevam samo književnike, tu su i slikari, glumci, muzičari...
Kad smo kod muzičara, zgrozila sam se kada sam čula da Ministarstvo za prosvetu i kulturu RS nije stalo iz festivala „Banja Luka Rock Open Air“. Naime, direktor festivala, Boško Beuk, objasnio mi je da je iza festivala stao Grad sa mizernom svotom novca, a da od Ministarstva ne očekuje ni fening.
Čak naprotiv, po njegovom mišljenju, na molbu za podršku očekuje odgovor tipa: Niste dostavili kompletnu dokumentaciju!
Znate li da smo, prvi put posle mnogo godina, ovim festivalom dobili kulturnu manifestaciju od regionalnog značaja i da je ovo jedna od retkih prilika u kojima se pominjemo zbog kulture, a ne zbog korupcije?
Kao što vidite, pitanja je mnogo i imaju ih svi umetnici u ovoj državi, bez obzira na to imaju li hrabrosti da ih postave.
U njihovo i svoje ime, smatram da je došlo vreme da Vi, ministar za prosvetu i kulturu RS, ministar u jednoj demokratskoj državi, organizujete i otvorite javnu tribinu na kojoj ćete predstaviti svoj plan kulturnog razvoja naše države, plan kako da održite živima svoje umetnike, tribinu na kojoj će svi umetnici ove države imati priliku da postave pitanje i čuju Vaš odgovor, kakav god on bio.
S poštovanjem,
Daliborka Kiš Juzbaša,
Književnik
U Banjaluci, 20. jun 2010.
Comments