"NABO" IH NOSOROG
Obećala sam dati svoj komentar na nacrt „Zakona o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika“.
Da ne bi ispalo kako uživam kritikujući sve pojave u Banjaluci, ne ostavljajući prostora i drugima da kažu "svoje", odlučila sam da ovoga puta ustupim mesto kolegi književniku, Goranu Kljajiću, koji je svoje mišljenje ( s kojim se sasvim slažem) upućeno Ministarstvu prosvete i kulture RS, objavio u „Nosorogu“, časopisu za satiru, humor i karikatru.
MINISTARSTVO PROSVETE I KULTURE
REPUBLIKE SRPSKE
REPUBLIKE SRPSKE
Poštovanje!
Odgovaram na vaš dopis da se iznesu sugestije i mišljenje o “Zakonu o sticanju statusa i prava samostalnih umjetnika”.
...
Komentari, mišljenja, sugestije:
- Član 6, stav b), o članovima stručne komisije: Zašto predstavnik lokalne zajednice? Oni “ne daju pare”, a nisu ni kompetentni. Liči na ono vreme kad su kritikovali Mešu Selimovića, pa su rekli da on “treba da čita svoje radove po mjesnim zajednicama, pa ako ljudi daju pozitivno mišljenje, da tek onda objavljuje”. Pa je onda Selimović otišao iz “Tamnog vilajeta”.
- Član 6, stav v), gde se spominju “udruženja umjetnika za određenu umjetničku oblast” kao članovi komisije. Umetnik uopšte ne mora da bude član bilo kakvog umetničkog udruženja, i čak može da bude značajniji nego svi ti članovi zajedno. Ali, naravno, ako članovi takvog udruženja odlučuju, favorizovaće svoje članove, na uštrb kvalitetnog pojedinca. Predlažem da se ova tri člana (“lokalna samouprava + udruženja umjetnika”) zamenu sa “tri afirmisana umetnika” (određene oblasti).
- Član 7, stav v): “koja imaju odgovarajuću stručnu spremu”. Stručna sprema pomaže, ali nije nikakva umetnost. Ima vrlo veliki broj ljudi koji su završili razne akademije, a nikada nisu postali umetnici. A nekome, samo zato što je završio, npr. režiju, dati “status”, nije ni pametno, ni korisno. S toga predlažem da se ostavi samo: “koja mogu da dokažu kroz rezultate svoga rada da su stručni za obavljanje određene umjetničke djelatnosti.” To je sasvim dovoljno, i bitno po Zakonodavca, jer on “traži” umetnika po stvaralaštvu, a ne po nazivu.
- Član 10, stav g), gde se kaže: “ako je pravosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora”. Umetnik ne prestaje biti umetnik čak i kad ode u zatvor, a pogotovo se to odnosi na pisce. Primer je Varlam Šalamov, koji je 27 godina bio u zatvoru, i tamo napisao jedinstvene “Priče sa Kolime”. Amerikanci su, isto iz političkih razloga, držali u zatvoru Ezru Paunda, najvećeg američkog pesnika dvadesetog veka. Mnoštvo država i danas progoni sve vrste umetnika, iz političkih razloga, pa ovakva neprecizna formulacija može da dovede do izjednačavanje Republike Srpske sa diktatorskim državama.Ili , možda treba. To vi odlučite.
- Član 11, oko uplata koje vrši lično umetnik: Kao pisac, mogu da vam posvedočim da od književnosti ne može da se zaradi, ovde, ništa, tako da se ništa ne može ni uplaćivati! Ovo se možda može odnositi na neke vrste umetnika (mada i to čisto sumnjam), ali na mnoge, sigurno ne! Zato su ovi stavovi Člana 11, samo lepe želje.
- Član 15, koji govori o udruženjima samostalnih umetnika. Ovaj član je nepotreban i protivan intenciji ovog Zakona, koji je usmeren na pojedinačnog samostalnog umetnika, dok Član 15 govori o udruženjima. Kao takav on spada u zakone o udruženju građanu, a njegovo stavljanje u ovaj Zakon, može se protumačiti kao izvesno favorizovanje onih samostalnih umetnika koji se organizuju u udruženja, što bi bio vanumetnički kriterijum, i potencijalna diskriminacija “neudruženih”. Nepotrebnost Člana 15, povlači i nepotrebnost Člana 16.
- Član 17, stav 1. koji govori o pravu samostalnih umetnika da se prijave na konkurse za sufinansiranje, nije jasan. Da li on znači da će biti samo konkursi za samostalne umetnike, a za ostale umetnike neće?Ili će za ostale umetnike biti neki drugi konkurs? Ili ga neće, za ostale, biti? Zakon, naime, glasi: “1. Samostalni umjetnici koji su upisani u Registar samostalnih umjetnika imaju pravo da se prijave na konkurs za sufinansiranje programskih aktivnosti samostalnih umjetnika.” Ovo izgleda kao da će samostalni umetnici imati konkurs za sufinansiranje, što ne sigurira da će ga drugi umetnici imati. Ovo deluje kao favorizovanje određene umetničke skupine, a može da bude i degradiranje, jer nije sigurno da će takvi konkursi biti raspisivani. Bar smo ove godine svedoci da se iznalaze svakovrsna opravdanja da se nekima ne dodele sredstva. Zato ovaj Član treba ili izbaciti, ili preformulisati tako da glasi: “Samostalni umjetnici konkurišu na javnim konkursima pod istim uslovima kao i svi drugi umjetnici!”
- Imate odeljak Zakona naslovljen “V NADZOR I KAZNENE ODREDBE” koji je potpuno uvredljiv, i diskreditujući spram želja Zakonodavca da podigne nivo umetnosti, a time i kulture i civilizacije ove sredine. Ovakav međunaslov bi, možda, bio odgovarajući prema kriminalcima koji su na uslovnoj slobodi, ali ne i prema umetničkoj eliti ove zajednice. U smislu sile i prisile, vi ste, naravno, daleko nad umetnikom, ali u smislu “Veličanstva ljudskog stvaralaštva”, praktično ste nepostojeći. Ko se još seća “sile i prisile” iz vremena Sfinge, “Ilijade”, ili čak Dantea? Niko! Divimo se remek delima! Zato ovaj međunaslov (ne zbog umetnika, nego zbog toga da ne ispadne Zakon primitivan) preimenujte u: “PRAĆENJE PROVOĐENJA ZAKONA”, gde se reč “nadzor” menja rečju “praćenje”. Izraz “kazniće se”, promenite u izraz “sankcionisaće se”. Ovo je opet zbog Zakonodavca, ne zbog samih umetnika, jer oni mogu da pretrpe mnogo gore stvari nego što su pravnici koji su edukovani da su svi ljudi lopovi i ubice. Eto, gravitaciono blizu sedišta Zakonodavca, rodili su se Ivo Andrić, Skender Kulenović, Branko Ćopić, Petar Kočić, Simo Matavulj. Možda je neko sad takvog formata, ili će biti. Zamislite situaciju u kojoj, npr. novine pišu: “Ministarstvo, i konkretno taj i taj načelnik, sprovodi nadzor nad Ivom Andrićem i već ga je nekoliko puta kažnjavalo!” Ne bi vam se to mnogo dopalo. Inače, najpoznatije kažnjavanje izvršeno je nad Sokratom, pa su sad ti ljudi crnih imena, ne Sokrat.
- Član 22, koji govori o kažnjavanju ako se angažuje drugo lice “za obavljanje usluga”. Ovde nije jasno o kakvim se uslugama radi. Da li Zakonodavac misli da će, npr. neki pisac angažovati nekog da piše za njega!? Pa nisu pisci ovdašnji magistri i doktori nauka, čije su doktorate napisali! Drugo, poznato je da su umetnici posebni i po tome, što su u proseku, procentualno, bolešljivija skupina (od raznih vrsta bolesti i slabosti) poređeno sa drugim skupinama ljudima. Npr. svetski slavni pisac H.L.Borhes, bio je slep (kao i Homer, ili Filip Višnjić). Sigurno je da će takva osoba imati potrebu za pomoći, čak i takvom kao što je zapisivanje njegovih radova, a i svih ostalih poslova. Kod Borhesa je to bila njegova sekretarica, kod Homera - Stari Grci, a kod Višnjića - Vuk Karadžić. Normalno je da umetnici, u ovakvoj situaciji, ne moraju da budu nikakvi “preduzetnici”, pogotovo ne “zanatski”. (Inače, iz fonda reči ovog zakona, vidljivo je da je smišljatelj Zakona obrazovan do nivoa da ljude tretira samo kao kriminalce ili metalostrugare. Valjda bi i napisao: “Naša Vlada je preduzetničko udruženje ministarskih zanatlija!”)
- Član 23, u kome se govori da će ministar “donijeti Pravilnik o kriterijumima i postupku za sticanje statusa samostalnog umjetnika”, dao bih opšte napomene, koje bi ministar valjalo da uzme u obzir: 1) ako uslov bude posedovanje univerzitetske diplome, onda ne bi mogli da budu samostalni umetnici Pavle Vuisić, Neda Arnerić, Koraks ili nobelovac Sol Belou (i mnogi drugi, naravno). 2) ako je neophodna zarada, ne bi bio Vinsent Van Gog, jer za života ništa nije zaradio od svojih dela. 3) ako su kriterijum nagrade (pogotovo ove ovde, koje se dele po klanovima i “ja tebi, ti meni”), onda taj isti Van Gog, opet ne bi mogao biti, jer za života uopšte nije bio priznat. Možete reći da su to druga vremena. Za umetnost su vremena uvek ista, i oni koji su drukčiji, teško stiču priznanja okoštale sredine. Zato pomislite da malo više fleksibilnosti, u pitanjima umetnosti, nije na odmet.
- Član 6, stav v), gde se spominju “udruženja umjetnika za određenu umjetničku oblast” kao članovi komisije. Umetnik uopšte ne mora da bude član bilo kakvog umetničkog udruženja, i čak može da bude značajniji nego svi ti članovi zajedno. Ali, naravno, ako članovi takvog udruženja odlučuju, favorizovaće svoje članove, na uštrb kvalitetnog pojedinca. Predlažem da se ova tri člana (“lokalna samouprava + udruženja umjetnika”) zamenu sa “tri afirmisana umetnika” (određene oblasti).
- Član 7, stav v): “koja imaju odgovarajuću stručnu spremu”. Stručna sprema pomaže, ali nije nikakva umetnost. Ima vrlo veliki broj ljudi koji su završili razne akademije, a nikada nisu postali umetnici. A nekome, samo zato što je završio, npr. režiju, dati “status”, nije ni pametno, ni korisno. S toga predlažem da se ostavi samo: “koja mogu da dokažu kroz rezultate svoga rada da su stručni za obavljanje određene umjetničke djelatnosti.” To je sasvim dovoljno, i bitno po Zakonodavca, jer on “traži” umetnika po stvaralaštvu, a ne po nazivu.
- Član 10, stav g), gde se kaže: “ako je pravosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora”. Umetnik ne prestaje biti umetnik čak i kad ode u zatvor, a pogotovo se to odnosi na pisce. Primer je Varlam Šalamov, koji je 27 godina bio u zatvoru, i tamo napisao jedinstvene “Priče sa Kolime”. Amerikanci su, isto iz političkih razloga, držali u zatvoru Ezru Paunda, najvećeg američkog pesnika dvadesetog veka. Mnoštvo država i danas progoni sve vrste umetnika, iz političkih razloga, pa ovakva neprecizna formulacija može da dovede do izjednačavanje Republike Srpske sa diktatorskim državama.
- Član 11, oko uplata koje vrši lično umetnik: Kao pisac, mogu da vam posvedočim da od književnosti ne može da se zaradi, ovde, ništa, tako da se ništa ne može ni uplaćivati! Ovo se možda može odnositi na neke vrste umetnika (mada i to čisto sumnjam), ali na mnoge, sigurno ne! Zato su ovi stavovi Člana 11, samo lepe želje.
- Član 15, koji govori o udruženjima samostalnih umetnika. Ovaj član je nepotreban i protivan intenciji ovog Zakona, koji je usmeren na pojedinačnog samostalnog umetnika, dok Član 15 govori o udruženjima. Kao takav on spada u zakone o udruženju građanu, a njegovo stavljanje u ovaj Zakon, može se protumačiti kao izvesno favorizovanje onih samostalnih umetnika koji se organizuju u udruženja, što bi bio vanumetnički kriterijum, i potencijalna diskriminacija “neudruženih”. Nepotrebnost Člana 15, povlači i nepotrebnost Člana 16.
- Član 17, stav 1. koji govori o pravu samostalnih umetnika da se prijave na konkurse za sufinansiranje, nije jasan. Da li on znači da će biti samo konkursi za samostalne umetnike, a za ostale umetnike neće?
- Imate odeljak Zakona naslovljen “V NADZOR I KAZNENE ODREDBE” koji je potpuno uvredljiv, i diskreditujući spram želja Zakonodavca da podigne nivo umetnosti, a time i kulture i civilizacije ove sredine. Ovakav međunaslov bi, možda, bio odgovarajući prema kriminalcima koji su na uslovnoj slobodi, ali ne i prema umetničkoj eliti ove zajednice. U smislu sile i prisile, vi ste, naravno, daleko nad umetnikom, ali u smislu “Veličanstva ljudskog stvaralaštva”, praktično ste nepostojeći. Ko se još seća “sile i prisile” iz vremena Sfinge, “Ilijade”, ili čak Dantea? Niko! Divimo se remek delima! Zato ovaj međunaslov (ne zbog umetnika, nego zbog toga da ne ispadne Zakon primitivan) preimenujte u: “PRAĆENJE PROVOĐENJA ZAKONA”, gde se reč “nadzor” menja rečju “praćenje”. Izraz “kazniće se”, promenite u izraz “sankcionisaće se”. Ovo je opet zbog Zakonodavca, ne zbog samih umetnika, jer oni mogu da pretrpe mnogo gore stvari nego što su pravnici koji su edukovani da su svi ljudi lopovi i ubice. Eto, gravitaciono blizu sedišta Zakonodavca, rodili su se Ivo Andrić, Skender Kulenović, Branko Ćopić, Petar Kočić, Simo Matavulj. Možda je neko sad takvog formata, ili će biti. Zamislite situaciju u kojoj, npr. novine pišu: “Ministarstvo, i konkretno taj i taj načelnik, sprovodi nadzor nad Ivom Andrićem i već ga je nekoliko puta kažnjavalo!” Ne bi vam se to mnogo dopalo. Inače, najpoznatije kažnjavanje izvršeno je nad Sokratom, pa su sad ti ljudi crnih imena, ne Sokrat.
- Član 22, koji govori o kažnjavanju ako se angažuje drugo lice “za obavljanje usluga”. Ovde nije jasno o kakvim se uslugama radi. Da li Zakonodavac misli da će, npr. neki pisac angažovati nekog da piše za njega!? Pa nisu pisci ovdašnji magistri i doktori nauka, čije su doktorate napisali! Drugo, poznato je da su umetnici posebni i po tome, što su u proseku, procentualno, bolešljivija skupina (od raznih vrsta bolesti i slabosti) poređeno sa drugim skupinama ljudima. Npr. svetski slavni pisac H.L.Borhes, bio je slep (kao i Homer, ili Filip Višnjić). Sigurno je da će takva osoba imati potrebu za pomoći, čak i takvom kao što je zapisivanje njegovih radova, a i svih ostalih poslova. Kod Borhesa je to bila njegova sekretarica, kod Homera - Stari Grci, a kod Višnjića - Vuk Karadžić. Normalno je da umetnici, u ovakvoj situaciji, ne moraju da budu nikakvi “preduzetnici”, pogotovo ne “zanatski”. (Inače, iz fonda reči ovog zakona, vidljivo je da je smišljatelj Zakona obrazovan do nivoa da ljude tretira samo kao kriminalce ili metalostrugare. Valjda bi i napisao: “Naša Vlada je preduzetničko udruženje ministarskih zanatlija!”)
- Član 23, u kome se govori da će ministar “donijeti Pravilnik o kriterijumima i postupku za sticanje statusa samostalnog umjetnika”, dao bih opšte napomene, koje bi ministar valjalo da uzme u obzir: 1) ako uslov bude posedovanje univerzitetske diplome, onda ne bi mogli da budu samostalni umetnici Pavle Vuisić, Neda Arnerić, Koraks ili nobelovac Sol Belou (i mnogi drugi, naravno). 2) ako je neophodna zarada, ne bi bio Vinsent Van Gog, jer za života ništa nije zaradio od svojih dela. 3) ako su kriterijum nagrade (pogotovo ove ovde, koje se dele po klanovima i “ja tebi, ti meni”), onda taj isti Van Gog, opet ne bi mogao biti, jer za života uopšte nije bio priznat. Možete reći da su to druga vremena. Za umetnost su vremena uvek ista, i oni koji su drukčiji, teško stiču priznanja okoštale sredine. Zato pomislite da malo više fleksibilnosti, u pitanjima umetnosti, nije na odmet.
Goran Kljajić
Pisac (u Banja Luci, 23.10.2009)
Pisac (u Banja Luci, 23.10.2009)
Comments