CIRKUS POD ŠATORIMA ULIČNOG SAJMA KNJIGE

Zvuk pokvarenog zvučnika para omoru.

Natezanje klinca da, bar na trenutak, zazvuči poput Džimija Hendriksa, ne umanjuje slanost njegovog znoja. Mlati glavom s čudnom grimasom bola na licu okruženom, ko zna kojom tehnikom, spaljenom kosom. Nisam sigurna jesu li tanani brčići obojeni crnim mastilom, ili su, naprosto, nacrtani flomasterom.

Ispred njega je otvorena kutija za gitaru s jednom papirnom novčanicom u sredini  i šakom sitniša.

Nekoliko metara dalje, pored ulične svetiljke, na kartonu leži ispružena devojka. Plava, žgoljava, ufiksana do bola. Ne uspeva zadržati pogled na prolaznicima, nego samo ispruži ruku i zakoluta očima, pri čemu joj beonjače naprave krug od sto osamdeset stepeni.

Na suprotnoj strani, debela Ciganka sedi na golom betonu s jednom sisom uvaljenom u dečija usta. Imam osećaj da će se udaviti od mase mesa kojom je poklopljeno. Drugo dete se igra štapićem, povlačeći krugove po prašini koji nestanu svaki put kada neko prođe.

Sredinu ulice zauzeli su kokičari. Ispod papirnih kapica, crvene im se obrazi.

Jun je ponekad nepodnošljiv. Naiđe južni vetar i sprži sve pred sobom, usija banjalučke asfalte. Sirena hitne pomoći dobije neprekidan zvuk i nikada ne znaš s kojeg kraja grada dopire.

Ljudi se pretvore u ljigavu masu, koja plazi Gospodskom ulicom.

Na izlasku iz Gospodske ulice, u Parkiću, bele se razapeti šatori, a pod njima more knjiga. Aleja stogodišnjeg drveća, prekrivena je žamorom glasova.

Mladi, stari ili žuljeviti prsti, jednakim intenzitetom prelistavaju stranice. Čovek bi pomislio –  kulturan narod živi u ovim krajevima. Onda ti isti prsti vrate knjigu na njeno mesto i traže dalje. Grče se kao gliste na udici u beskrajnom ponavljanju rituala listanja.

- Sve su to govna – reče Miloš Milojević, nakrivivši šešir. -Nekada je bila čast biti pesnik, a vidi ovo… Kao ciganska čerga…

- Cigani su dobar narod – reče Vasilije Karan. Jesi čitao moju knjigu “Čerge”, haa… Uh, - cmoknu usnama – kako sam opisao onu malu Cigančicu…

- Šta? – izdera se Miloš.

Vasilije samo odmahnu rukom. Bilo je besmisleno ponavljati Milošu, kad je ovaj opet zaboravio slušni aparatić.

- A, kako to da tebe uvijek čuje kad mu govoriš – upita me revoltirano Karan.

- Pa, ja mu se nagnem na uvo – odgovorim. – Je li tako Miloše?

- Je, je, - potvrdi on, ne znajući o čemu je reč.

U znak zahvalnosti pošaljem mu jedan vazdušni poljubac, a on zapreti prstom.

- Ne dijeli rukoljube… - Izgovori stihove iz svoje pesme. – Znaš, Vaso… Napisao sam joj pjesmu, je li ti rekla?

- Je, je… odgovori i Vasilije, iako pojma nema o kakvoj pesmi je reč.

- E… To je pjesma! – reče i produži ulicom.

- Kakvu pjesmu – upita Vasilije.

- Pa… kaže da sam odrala jarca za bubreg beli… - odgovorih ozbiljno.

- Ju! – reče Vasilije i okrenu se na drugu stranu.

Sedoh na slobodnu klupu i zapalih cigaretu u iščekivanju nove pojave.

Na dva metra udaljenosti, stajala je devojčica od petanestak godina u maminim, za ceo broj većim, cipelama. Klatila se na visokim potpeticama, a na nožnom zglobu se sijao zlatni lančić s nanizanim srcima, ispod kojega je izvirivao lik istetoviranog delfina.

Desnom rukom čvrsto drži torbicu stisnutu pod miškom, a levom prelazi preko usana  sunčanim naočarama, koketirajući s momkom koji je, zadubljen u neku školsku knjigu, nije primećivao.

Primetiše je, zato, penzioneri, naslagani na klupi preko puta mene.

U teškoj tišini, odmeravaju je od glave do pete, s izrazom lica kojeg imaju mala deca kad ukake pelene, a znaju da se to ne čini.

Njihovu hipnotisanost, s vremena na vreme, prekine neki od njih, teško uzdišući ili brišući čelo belom, uštirkanom maramicom.

Devojčina majka ostavi knjigu koju je listala, prihvati je za ruku i trgnu za sobom. Ona samo cupnu i ne skrečući pogled sa mladića, koji je i dalje listao svoju knjigu, mrskim korakom krenu za njom.

Na šetalištu, ispred i iza šatora, trgovci knjigama i jalovi kupci.

Tek poneki besposleni pisac obilazi štandove sa policama na kojima stoje i njegove knjige. Krišom pomiluje korice, ispravi je i isturi na mesto gde se bolje vidi. Onda razočarano pogleda u štos uredno naslaganih knjiga s njegovim imenom, odmahne rukom i razočarano se udalji. Na putu ka prvoj kafani, s gađenjem gleda u zlatna slova na naslovnim stranama knjiga Nore Roberts i Paola Kuelja i mrmlja sebi u bradu.

- To književnost…To…? Serem im se u usta…

Na sredini šetališta graja.

Pisac, koji voli misliti da je to, stoji tako da ga ljudi moraju obilaziti ili preskočiti ( uvek učine prvo) i drži svoju knjigu bez ISBN-a visoko uzdignutu i, kao, zadubljen u čitanje, zabada lakat u rebra prolaznicima.

- Oh, pardon! – izvinjava se. – Začitao sam se…

Neko ga samo pogleda, neko odmahne rukom, a neko, čak, pogleda i knjigu koju on drži u ruci kao kap vode na dlanu.

On pocrveni, lice mu se ozari od sreće i ako je reč o starijoj dami, započne razgovor.

- Znate, šteta je da dama poput vas ne pročita ovu knjigu ljubavi… Evo, pokloniću vam je, jer ste neodoljivi!

Ona se polaskano nasmeši prekrivajući dlanom usta, da se ne vidi rasklimana zubna proteza.

On izvadi Pelikanovo nalivpero, koje je dotle stajalo u džepu košulje, i žmirkajući važno reče:

- Kako ste rekli da se zovete…?

Ona kaže svoje ime, kao da ga je već jednom rekla, a on, s dostojanstvom književnika, napiše na knjigu svoju prvu posvetu.

Koža mu u trenu naraste za dva broja kada ona, u susretu s prijateljicom desetak metara niž niz ulicu, prstom uperi u njegovom pravcu, turajući joj knjigu pod nos da pokaže razmuljanu tintu na uvodnoj strani.

Na kraju ulice, baš između crkve sa zlatnim krovovima i kulturnog centra Banski dvor, stoji šator s polovnim knjigama.

Mladić iza štanda lista neku knjigu filozofije, nezainteresovan za ruke koje se pojavljuju iza polica, ili  prste koji listaju stranice. Duga kosa svezana u rep, brada stara dva meseca, iscepane rifle i patike koje su bile nove pre koju godinu.

Njegov štand je, obično, smešten ispred hotela “Bosna”.

U bašti hotela, skupljaju se pisci i novinari, a on stoji na asfaltu što cvrči od vrućine.

Deli ih živi zid od čempresa.

Oni su trgovci snovima. On trgovac knjigama.

Oni piju kafu i pričaju o knjigama. On piše na vrelom suncu.

Oni preziru sunce, on ljude što žmirkaju na svetlosti.

On ne voli posvete, a na njegovim romanima nema zlatnih slova kao na naslovnim stranama Nore Roberts.

Oni su napisali dvadeset i dve, antologijske pesme.

On je napisao trilogiju o Banjaluci.