TANJA JE UMORNA UMORNA UMORNA I KREŠE NAM MATER SVIMA

            Upravo sam bila na književnoj večeri u Većnici Banskog dvora.

            Tanja Stupar Trifunović je promovisala svoju nagrađenu pesničku zbirku „Glavni čovjek je junak koji se zaljubljuje u nesreću“.

Promocija kao promocija, rekao bi neko. 
Jes’, mal' sutra!

Već u samom početku večeri, znalo se da će sve biti naopako. Ispostavilo se da recenzent nije recenzent, nego njegova zamena, pano za video nema nikakvu svrhu jer se odustalo od videa, a Tanju je poklopila ogromna, rezbarena stolica Banskog dvora iz prošlog stoleća, pa je izgledala sitno i umorno, uprkos savršenom kroju haljine.

Voditelj programa je napravio uvod.

Tanja je uzela knjigu u ruke i počela čitati svoje pesme.

- „Ja sam umorna umorna umorna...“

Stih izgovoren drhtavim glasom, nabijenim nekom, ludačkom energijom.

Nastade muk.

Ljudi hipnotisano gledaju u njenom pravcu.

- Zaplakaće – reče moj sin, gledajući njeno lice.

- Neće – rekoh.

- Zaplakaću – reče, gledajući u svoje cipele.

            -  Nećeš – rekoh, gutajući suze, dok Tanja govori o umoru svoje majke, moje majke,  mom, njenom,  balkanskih majki... Ili to nema veze sa Balkanom?  Majkama...?

            „ Prestani!“,  mislim u sebi. 
Tanja neće.

            Plače nad pesmom, nad sobom, nad nama, a suzu ne pušta.

            Stolica se polako smanjuje pod njom, a tišina postaje sve teža.

            - „Moja glava i moje srce i moja pička su rana...“ – pročita Tanja stihove.

            Intelektualci oboriše poglede.

            - „ Postoje nepristojne riječi ali one nisu nepristojne kao

            kad presiječeš pupčanu vrpcu izvadiš svoj kurac iz moje utrobe

i odeš

Petre...“ – nastavi ona.

            Nema aplauza.

            Intelektualci u transu.

            Većnica u transu.

            Banski dvor je sav pocrveneo. Raskošni zidovi, balkon, rezbarena vrata, štokovi...

            Ja svršavam.

            Laže Tanja.

            Nije  glavni junak čovek koji se zaljubljuje u nesreću, ni čovek koji jebe mater sebi i svima oko sebe snagom svoje poezije.

            Glavni junak je rezbarena stolica pod Tanjinom guzicom, koju je tako lako ukrotila u Većnici Banskog dvora.