REČI I PESNICI

( Posvećeno Đuri Damjanoviću 1945-2009.)


Tmuran kišni dan.
Jedan od mnogih. Budućih i prošlih.
Početkom februara, Banjaluka je obično prekrivena snegom. Niske temperature lede krv u venama. Ne i sada. Kiša i vetrovi što nose sve pred sobom, vladaju danima.
- Ako tako nastavi, neće još dugo - reče Stevka, posmatrajući Đuru Damjanovića koji nam se približavao.
U tankom proletnom mantilu s kojeg se cede voda i blato, priđe stolu i kliznu u kožni naslonjač. U jednom trenutku, sasvim zadubljen u svoje misli, briznu u plač.
- Sve su ih pobili, sve…
Stevka se žacnu i proli vreo čaj po tacni.
- Koga Đuro? – upita zblanuto.
- Sve. Sve… Zvali su me celu noć, pa sam morao danas otići na Drakulić da popričam s njima – odgovori Đuro.
Stevka i ja tek tada shvatismo o kome govori. O žrtvama iz Drugog svetskog rata.
- Bože, kako jecaju, Stevka, sestro, samo da ih čuješ… – projeca on i uhvati se rukama za glavu.
Stevka podiže ruku i gestovima pokaza konobaru da donese pivo.
Zagleda se u Đuru s beskrajnom tugom, pokušavajući zadržati suze.
Decenije poezije koje su delili, strujale su vazduhom.
Đuro uze flašu piva koju je konobar stavio pred njega i izađe iz hotela. Izleti u oluju kao da ga toplina restorana guši.
Stevka se zagleda u čistu čašu koja je ostala za Đurom.
Setih se stihova njenog muža, Ranka Preradovića: “Imam u glavi zamisao sunca koje bi nam u ovom trenutku lepo odgovaralo…”
- Nema više Duška Trifunovića, Branka Čučka… - reče, više sebi. – Šta znači biti pjesnik? Cijeli život patiš, tuguješ, slažeš riječi… Na kraju nestane i tebe i riječi…
- Oprostite, je li ova stolica slobodna? – prekinu njene misli golobradi mladić.
Ona klimnu glavom, a mladić podiže stolicu Đure Damjanovića i primaknu je devojci, koja je nestrpljivo cupkala nogom.