verify

May 31, 2010

IZVINJAVAM SE CRNOGORSKOM MUP-U

Raspadom bivše nam domovine, Jugoslavije, pravni problemi su se počeli nagomilavati. Jedan od najvećih problema su imovinsko- pravni odnosi.
Kupovina nekretnina je uvek rizična, pa čak i kada deluje da je sve zakonski rešeno, nikada se ne zna šta vas čeka.
Neočekivano je dočekalo i mene.
U jednom trenutku mi je zatrebao bivši vlasnik nekretnine koju sam kupila i - avaj! Čovek je preselio u drugu državu! Telefon više ne važi, adresa sa kopije lične karte je nevažeća… Naprosto je propao u zemlju. Šta učiniti?
Zajedničke poznanike jedva da imamo, a i oni nisu dostupni. Jedini podatak je da se nalazi negde u Crnoj Gori.
Prvo sam pretresla sve telefonske imenike. Spor i dugotrajan proces, bez krajnjih rezultata.
Onda sam se obratila banjalučkom MUP-u.
Počelo je vozanje tipa:
- Pozovite taj i taj broj…
- Kako..? Ne, mi nemamo veze s tim, pozovite taj i taj broj…
- Molim? Dali su vam pogrešan broj, pozovite taj i taj…
I tako od nemila do nedraga, neki su me prekinuli u pola rečenice, drugi samo otprašili, dok mi, na kraju, službenica MUP-a nije, krajnje ljubazno, rekla:
- Ako se gospodin odjavio iz Banjaluke, mi više nemam veze s tim slučajem, tražite ga u državi u kojoj mislite da jeste. Obratite se njihovom MUP-u.
Krasno!
Krajnje isfrustrirano, napisala sam mejl crnogorskom MUP-u i zamolila ih za pomoć uz objašnjenje svog problema. Poučena iskustvom s banjalučkim MUP-om, batalila sam celu stvar i pokrenula privatnu istragu tipa – prijatelj ima prijatelja, a ovaj, opet, ima prijatelja koji ima prijatelja…
U državi gde je čovek prepušten samom sebi, to je jedini način da nešta postignete. Posle nekoliko dana, pronašla sam bivšeg vlasnika svoje nekretnine u Herceg Novom.
Nepotrebno je pričati koliko me cela stvar koštala vremena i živaca, ali sam najveći stres doživela jutros kada sam otvorila mejl.
Nisam mogla da verujem rođenim očima!
Mejl je stigao iz crnogorskog MUP-a, potpisuje ga gospodin Milan Đelević i obaveštava me gde se nalazi porodica koju ja tražim i kontakt telefon!
Iz samog mejla je jasno vidljivo da je neko iz MUP-a bio u kući dotične porodice i da su informacije dobro proverene.
Da ne bi bilo zabune, u svom mejlu nisam objašnjavala ko sam, šta sam, niti se pozivala na prijateljstva i rodbinu.
Posle prvog šoka i neverice, obuzeo me strašan stid.
Prvenstveno zato što sam dozvolila da zbog loših postupaka naše policije unapred osudim ažurnost tuđe, stid što sam napisala i poslala mejl, a da pomoć nisam očekivala i na kraju, stid što sam zaboravila da sam mejl uopšte i poslala.
Onda me obuzeo bes.
Došlo mi je da odem do kancelarije našeg ministra Stanislava Čađe i da ga pitam kad u svojim govorima ponavlja kako je MUP RS institucija u službi građana, da li stvarno tako misli. Ako misli, vreme mu je da ponovo razmisli, jer sem dobrog vozanja “nazovite taj i taj broj”, običan građanin u ovoj državi se ne može ni u koga pouzdati. Po svemu sudeći, čovek treba biti kriminalac da bi banjalučki MUP reagovao, za “obične”, građanske probleme, nikakva pomoć ne postoji.
Onda se bes smirio, pa sam pomislila da odem u Crnu Goru i zahvalim gospodinu Milanu Đeleviću. Ne zato što mi je pomogao, nego zato što mi je vratio trunčicu davno izgubljenog poverenja u javne institucije koje bi po samoj svojoj prirodi trebale biti tu za građane.
Na kraju se sve svelo na potrebu da se izvinim crnogorskom MUP-u zbog neopravdanog nepoverenja i svog lošeg postupka.
Oprostite, nisam neverni Toma od rođenja.
Drugi su to od mene napravili!

No comments:

Follow by Email

Search This Blog

Prijatelji

verify