Minut kao prokletstvo

Koliko god da je vreme matematički precizna pojava, ipak ga svi drugačije doživljavamo.

Čoveku u sreći minut prođe dok trepne, kada je u patnji, minut je večnost.

Sećate li se mog komšije, Džonatana, s petog sprata?

E, pa, sada, posle godinu dana života u našoj zgradi, više ne liči na sebe.

Svaki dan nosi svetle košulje i naočare sa srebrnim okvirom. Bez dioptrije. Tako, valjda, deluje obrazovano. Na ruci nosi sjajan sat, digitalac, naravno.

Čak je navikao i da redovno nosi cipele. Da bi više ličio na Evropejca, preostalo mu je samo da izblajha kožu. E, tu mu, već, ne bi pomogao ni Švarckopf, iako garantuje belenje za sedam nijansi.

Naime, moj komšo je toliko crn, da pored njega i ugarak svetli.

Elem, moj komšo Džonatan je u depresiji.

Odselila je komšinica.

I ostatak komšiluka je u depresiji.

Stekli smo naviku da radnim danima, tačno u devet, odbrojavamo minut vrištanja.

Ne pedeset i devet sekundi, ne minut i sekund, nego tačno minut.

Doduše, nekoliko komšinica s drugih spratova je pokušalo vrištati tačno minut, ali su to bile samo blede senke minutovrišteće komšinice našeg Džonatana.

Sada, svako jutro tačno u devet komšo sedi na klupi, na trgu ispred zgrade i zamišljeno gleda u drvo palme. Tuguje.

Ne rugam se, ne daj bože, može svakom da se desi komšinica sa šestog sprata, nego razmišljam o vremenu.

Koliko je mom komši bio kratak minut vrištanja u odnosu na ovaj usamljeni tren na drvenoj klupi?

Može li se minut meriti kao minut radosti, minut sreće ili samo matematički preciznih šezdeset sekundi?

Koliko traje minut, koji se pretvori u beskrajno prokletstvo?