Jan 4, 2022

Zlatna kanalizacija globalne korupcije - London kao vodeći centar kleptokratije XXI veka

Sada, već, daleke 2016. godine, ruska opozicija u imigraciji je organizovala prvu turističku turu obilaska bogatih londonskih imanja, koja se nalaze u vlastištvu ruskih oligarha i političara, poznatijih pod pežorativnim nazivom Kleptokrate.

 Vodiči su bili opozicionari, novinari i pisci, Vladimir Ašurov, Ben Judah, Mark Holinvort, Čido Dan, Oliver Bulih, dr Andrju Foksođ, Peter Pomeranzev i zvezda dokumentarnog filma “ Iz Rusije s novcem”, Roman Borisovič. “Kleptokratska Turneja” je organizovana od strane udruženja CLMPK I udruženja Henri Džekson Hadson Instituta. (The Committee for Legislation Against Moneylaundering in Properties by Kleptocrats,The Henry Jackson Society & Kleptocracy Initiative of the Hudson Institute)
Turneja je održana u crnom, iznajmljenom autobusu, na čijim vratima se nalazio kartonski lik najpoznatijeg predstavnika ruske kleptokratije, Igora Šuvalova, člana predsedničkog i premijerskog kabineta, jednog od najbogatijih ruskih oligarha i kleptokrata sveta. 

 Obilazak je počeo objašnjenjem puta jednog od vodiča,delenjem table za igru Monopol na kojoj se nalazila mapa Londona, sa označenim nekretninama i njihovim vlasnicima, a zatim razgledavanjem nekretnina koje su Šuvalov i njegova supruga kupili preko anonimne kompanije 2014. godine u doba velike krize, kada su svi Rusi bili zamoljeni da stegnu pojas.Tadašnja vrednost imanja je bila 14,6 miliona eura, 

 Turistički vodiči Kleptokratije - ili moć lopova – imali su pedigre. Onaj u prvom delu je bio Vladimir Ašurkov, vođa ruske opozicije u egzilu. Iza njega, novinari, pisci i aktivisti izmenjivali su se za mikrofonom, istražujući kako je londonsko tržište nekretnina postalo globalna praonica prljavog ovca. 

 Autobus su iznajmili ruski imigranti kako bi to pitanje postavili na britanski politički dnevni red i pokušali sprečiti Londončane da žive udobno s činjenicom da je njihov grad postao ključna karika globalne korupcije, da upozorenje Dejvida Kamerona korumpiranim engleskim političarima – “UK nije mesto za pohranjivanje prljavog novca” – ne ostane samo puki izborni slogan. 

 “Svake godine trilion dolara napusti siromašne zemlje i završi u bogatim gradovima, posebno u Londonu, koji je glavni grad korupcije u 21. veku”, objašnjavao je vodič, pisac Ben Judah. “ Mašina za pljačku, koju čine engleski bankari, advokati i agenti za nekretnine, omogućuje da taj novac završi ovde.”

 Prema Romanu Borisoviču, jednom od organizatora turneje, jedna od 10 kuća u središtu Londona u vlasništvu je stranih kompanija. Ukupno 122 milijarde funti nekretnina ( 2016) u rukama je lažnih firmi. Autobus je prošao i kroz Blegrave Square, popularno poznat kao Crveni trg, u čast porekla vlasnika okolnih imanja. Broj 5, objasnili su, dolazi od metalurškog magnata Olega Deripaske. 

 Malo niže, kuće Romana Abramoviča, predsednika Čelzija, a nekoliko spratova broja 26 pripadalo je Borisu Berezovskom. Pokojni oligarh, koji je 1995. kupio nekretninu u Kensington Palace Gardens, "Simbol je početka svega ovoga", objasnio je vodič Mark Holingsvort, pisac knjige s nepogrešivim naslovom “Londongrad”. 

 Na kraju je posećen krunski biser, Vitanhurst Mansion u Hajgejtu, druga najveća rezidencija u Londonu nakon Bakingamske palate. Vlasništvo ove palate je godinama bila misterija ,iako je reč o zdanju sa više od 60 soba i podzemljem od 3800 Kvadratnih metara s bazenom, parkingom za 25 automobila i bioskopom s gledalištem i balkonima.

Firme i sindikati uključeni u ovaj faraonski, još uvek nedovršen posao, potpisali su ugovore o doživotnoj poverljivosti. No, prošlogodišnja istraga Njujorkera otkrila je da je u vlasništvu Andreja Gurijeva, magnata za gnojiva I bivšeg ruskog senatora. 

 U Londonu je poznata priča u kojoj su pitali jednog taksistu da li je nekada vozio nekog od tih Rusa, a ovaj je odgovorio:”Ne, ali često vozim njihove kuvare."

 Uprkos njihovoj sveprisutnosti u životu i razgovoru stanovnika Hajgejta, ruske bogataše niko ne viđa na ulici, u trgovili ili baru, verovatno zato što su prebogati za bilo koju od ovih stvari. 

 Njihov je svet telohranitelja i limuzina sa crnim staklima. Na turneji, prisutni su upoznati sa više imena poznatih kleptokrata, ukljućujućii Ališera Usmanova, koji je treći na Forbsovoj listi ruskih milijardera, a poseduje regentsku vilu na rubu Hampstad Hata, ali najvidljiviji dokaz ruskog bogatstva je ogromno imanje po imenu Vitanhurst, koje se nalazi samo nekoliko stotina metara od glavne ulice, a koje je po veličini odmah iza Bakingamske palate. 

 Ništa o Vitanhurstu ili njegovoj istoriji nije malo. Izgrađen u stilu kraljice Ane za Sir Artura Krosfilda (poznatog kao "magnat sapuna") između 1913. i 1920. na zemljištu od 11 jutara, pruža se nekim od najboljih pogleda na London - preko vreska do bodljikavog obrisa grada i maglovitog uspona Nort Daunsa. 

 Tek izgrađena, kuća je imala 25 spavaćih soba, plesnu dvoranu, staklenu kupolu i četiri teniska terena, gde se svakog leta nakon Vimbldona igrao turnir na kojem su sudelovali mnogi igrači. Vitanhurst i turnir postali su mesto susretanja visokog društva - kraljica Elizabeta prisustvovala je 1951.tim događajima. 

 Sinu Krosfildovih kuća je bila teško nasledstvo kojega se vrlo brzo rešio, pa je nakon 1970. njeno vlasništvo prošlo kroz niz ruku raznih agencija i špekulanata i niko od njih nije uspeo puno učiniti, sve dok je nije kupila Safran Holdings Ltd, kompanija, registrovana na Devičanskim Otocima, Imanje je plaćeno 50 miliona funti 2008. Godine.

 Tada je počela zabava. Skupština Kamdena je 2010. odobrila planove koji su u nacrtu imali pretvaranja Vitanhursta u drugu po veličini privatnu kuću u Londonu. Staro servisno krilo u blizini ulaznih vrata srušeno je i zamenjeno trospratnim zdanjem koje je imalo za cilj omogućiti “svakodnevni porodični smeštaj” kao dopunu postojećih 25 spavaćih soba. Prava ekspanzija je, međutim, bila pod zemljom, gde je iskopan podrum od 40.000 kvadrata za smeštaj 20-metarskog bazena, saune, teretane, prostorija za osoblje, bioskop sa tribinama i balkonskim sedištima, kao i parking za 25 automobila. 

 Drugi, manji podrum dobio je zeleno svetlo od strane Kamdena 2013. Sveukupno, unutrašnji prostor iznad i ispod zemlje iznosi 90.000 kvadrata, što je tek nešto manje od Bakingamske palate. 

 Uprkos naporima britanskih novinara, Vitanhurstovo vlasništvo ostalo je nepoznato sedam godina, kada su, zahvaljujući istrazi britanskog pisca Eda Cesara u aktualnom Njujorkeru, ljudi Hajgejta saznali da je njihov uznemirujući novi komšija Andrei Guriev, 55-godišnji milijarder koji je svoje bogatstvo stekao rudarenjem fosfata i gnojivima. 

 Prema Forbsu, Guriev vredi 3,9 milijardi dolara, što ga čini niskim 497. u svetskoj ligi milijardera, a tek 28. najbogatiji pojedinac u Rusiji. Zašto bi baš on želeo Vitanhurst? Cesada tvrdi da ga je Guriev video kao "utočište, izložbeni prostor [i] skladište za novac", 

 No, ako je hteo izbeći javnost i Putina, gradeći podzemnu tvrđavu, zašto nije kupio neku od šestosobnih vila u Ričmondu? Ali,postavlja se pitanje zašto je uopšte i Krosfild sagradio nešto tako apsurdno grandiozno, kuću za tročlanu porodicu u kojoj se broj prozora namerno podudara sa 365 dana u godini? Možda samo da kaže: "Molim te, ne misli na mene u vezi sa sapunom." Jednako kao što i Guriev želi da kaže: “ Ja nemam veze sa Rusijom.” 

Kleptokratski karavan je bio na putu dve godine, obišao mnoga londonska imanja svetskih kleptokrata, a onda je iz “Londongrada” nestao kao što se i pojavio. 

O sudbini njegovih vodiča ćemo govoriti drugi put. Jednom, kada se utvrdi ko je bio šofer za volanom crnog autobusa, sa kartonskim likom Igora Šuvalova.

Dec 29, 2021

Političari idioti za glupe birače

 Trendovi savremenog politikanstva

“La tontocracia y kourocracia” - Političari idioti za glupe birače



Ilona Staller - Cicciolina


Savremeni tokovi u politici stvaraju i trendove, za birače nacionaliste – nacionalisti, za homoseksualce – homoseksualci, za glupe birače – političari idioti. 

Španci su vrlo kreativno stvorili nazive za te pojave - Glupokratia (bobocracia,tontocracia).

Političari idioti,  sa kvocijentom inteligencije nižim od nivoa mora, kod kojih je izražena  sklonost gluposti, shvaćeni su kao vladari osrednjih, pa čak i beskorisnih ljudskih stvorova,i stvoreni su samo s jednim ciljem - da privuku glupe birače!

U Španiji je ova pojava krenula  tranzicijom u kojoj su putem medija ubedili glasače da identifikuju mladog političara, da menjaju pogled na politiku u smislu savremenosti i promena u političkim sistemima. Ubrzo se videlo da mnogima od tih mladih političara nedostaje temelj  kao esencijalna supstanca političkog bivstva, ali je bilo suviše kasno. Glupi birač se uveliko identifikovao sa još glupljim predstavnikom. 

Tako je nastala reč Kouroscracia (kurokratia), neologizam koji je izmišljen da se odnosi na tu novu političku klasu koju karakteriše praznina u pozadini i njezini kitnjasti, kultivisani oblici. 

Stručnjaci za ništa osim za plivanje u specifičnoj političkoj areni. 

Iako se odnosi na pojavu mladih političara, pojam se ne odnosi na “moć mladih” koji je nikada nisu ni  imali i sve su više udaljeni od nje), već na “mlade na vlasti”.

Morate prodavati mlade, lepe, sveže proizvode bez bora... 

Programe i političku propagandu zamenila je  dobra ili loša reklama (efikasno u oba slučaja)  i marketing, a političari nisu ti koji upravljaju uslugama države, već imidž brenda. Za verovati je da se ispod te strukture modela bez profesije, frustriranih glumaca i slamnatih ljudi krije prava, nevidljiva struktura ljudi koji režiraju celu predstavu.

Kurokratija je stvorila danas dominantnu političku podklasu koju čine ljudi bez stručnog, radnog i životnog iskustva,lokalno poznatiji pod nazivom “laktaši”, koji protokom vremena učvršćuju svoju vlast kroz efikasne i proverene metode nacionalizma, nepotizma i korupcije,  stvaraju ogromna bogatstva,  no u razvijenijim zemljama su veoma opasna pojava savremene politike, jer u politiku ulaze sa ogromnim finansijskim fondovima i već izgrađenom pozorišnom strukturom.

Na nesreću, ova pojava nema osobinu  lokalnog karaktera, suočeni smo s univerzalnim fenomenom koji se bez mnogo muke može  otkrili u Engleskoj,, Francuskoj, Italiji... Čak i u SAD-u. koji Ronalda Reagana, Georgea W. Busha i Donalda Trumpa ubraja među najuspješnije i izborno podržane glupe političare. 

George W. Bush je nesumljivo najreprezentativniji političar gluposti i sve što se treba učiniti je pretražiti i pogledati film Adama McKaya “Vice” iz 2008. na njihovoj platformi ili pokrenuti Google da prođe kroz nebrojene zbirke njegovih naslavnijih idiotskih  citata. 

Ali dalje, s Georgeom W. Bushom, anarhokapitalistički ideali bili su utelovljeni u svom najekstremnijem obliku: razvodnjavanju države privatizacijom njezinih funkcija, čak i onih najspecifičnijih kao što su nacionalna odbrana ili policija, elektroprivreda, obrazovanje i medicinska odeljenja.

Dakle, profesija savremeng političara ne zahteva visoke kvalifikacije, niti temeljno obrazovanje, zahteva lepo lice, velike sise, transeksualnost, praznu glavu ili bilo koji od fizičkih ili moralnih obeležja koji vas mogu izdvojiti iz mase i pokreće se velika pozorišna predstava. 

Po jedan idiot u glavnoj ulozi, za svakog glupog birača iz gledališta.



Jun 18, 2020

U doba gladijatora



Juče se,odmah posle jutarnje kafe, uputih u Konzum.
Deca ogladnila, mleko otanjilo, zalihe jogurta se opasno smanjile.
U nedostatku daljih izgovora, a i da odmorim glavu od najčešće rečenice u mojoj kući:”mama,daj…”,  kako i priliči poslušnom građaninu, navukoh dva para rukavica i zelenu masku, s dobro zategnutom gumom oko ušiju.
Kako je u današnje doba teško dočekati lift, jer zarad socijalne distance, prvo se spušta komšinica sa sedmog sprata, pa komšija s petog, sjurih stepeništem sa četvrtog i čak dva puta dođem u neugodnu poziciju da prekršim osnovno pravilo socijalne distance i očešem se o komšije.
Nehotice, naravno!
Na drugom spratu se postrance provukoh pored povećeg komše kuvara, a na prvom se, baš u mom prolazu, naguzila komšinka ribajući ulazna vrata. U doba povećanog senzibiliteta po svim pitanjima, ako prođem pa se očešem, narušavam socijalnu distancu, ako zamolim da pomeri guzicu, mogu biti proglašena za, tamo nekog, seksistu.Šta mi smeta ženska stražnjica!?
I tako, strpljivo sačekah da komšinka istrlja prag, pa se dočepah svežeg vazduha.
Na trgu, ispred moje zgrade, kao u doba gladijatora.
Crne ruke, plave rukavice, bele maske i propisana udaljenost.
I opet sranje. Ako prođem kroz kordon čovečuljaka, narušavam socijalnu distancu, ako zamolim da se pomere, rizikujem etiketu rasiste godine.
Ja mlekasta, oni garavi, policija na uglu.
Kako ću, kuda ću, pa pravo na policiju.
-Dobar dan!
-Dobar dan!
-Mogu li da pitam?
-Pitaj!
-Ako ja sad protrčim kroz ovaj red i ne dodirnem nikoga, jesam li,nedajbože, nagazila neku tačku zakona?
-Trčati se može na stazi za trčanje, -ogovori on.
Pokaza rukom u suprotnom pravcu i okrenu glavu u drugu stranu.
Duboko udani, izdahni, pa  pravcu Konzuma.
Obiđoh kvart najtamnijim ulicama ljudskog bivstvovanja, sve preskačući na putu paščija govanca i čikove marihuane i,  konačno, dočepah se ulaza u Konzum. Stadoh na kraj reda.
-Koronu je Bog poslao, da očisti ovaj svet koji je strašniji od Sodome I Gomore – reče mi starica. Pravim se da ne razumem šta govori iza maske i velikog plastičnog vizira, što joj je poklapao deo glave i celo lice.
Posle mog trećeg sleganja ramenima, okrene se starcu ispred sebe.
-Jeste, jeste, i u Bibliji piše, - nastavi ona.
Priča na zadatu temu se rasplamsa u redu ispred Konzuma.
Dobro umotana Arapkinja je tvrdila da je korona ovde zato što svet ne poštuje Alaha, adventistčka vernica je čvrsto prigrlila džepno izdanje svoje Biblijice sa super tankim listovima, a visoki Argentinac je na sav glas ponavljao da sere u mleko Bilu Gejtsu.
Svi zajedno su ponavljali da se oni ne plaše, jer ništa Bogu nisu skrivili.
Sa pristojne socijalne udaljenost, ulični zabavljač je vitlao tamo-amo debelim, metalnim lancem. Lanac odskoči iz njegove ruke, alka se otvori i metalna kugla prozviždi iznad glava čekača u redu za ulazak u Konzum.
Raja poskoči od straha, ciknu, te nastade muk.
Ulični zabavljač polako priđe zidu, saže se i dohvati neposlušni deo lanca.
-Sva sreća, pa svi bezgrešni i niko se Boga ne plaši, - reče.
Ponovo zavitla lanac i produži niz ulicu, ne mareći u izbečene oči, koje su ostale prikovane na njegovim leđima, dobr naglašene iznad zelenih i belih maski, niti
za posudicu za skupljanje novca, koja je prazno zjapila nasred trotoara.

Photo: https://www.listland.com/top-10-cool-facts-about-roman-gladiators/

Apr 1, 2019

Danka Damjanović: Simfonija zvukova umjetnikove emocije - Todor Švrakić (1882-1931)





     Pošto u rodnom Prijedoru završi osnovno obrazovanje, mladi Todor Švrakić se, po želji roditelja, upisuje u sarajevsku Zanatlijsku školu, gdje izučava Terzijski zanat. Ubrzo, kada sazna da u Beogradu djeluje Srpska crtačka i slikarska škola Riste  (1873-1918) i Bete (1872-1972) Vukanović, Švrakić odlazi i  upisuje  se na ovu Školu. A kada stekne diplomu Škole  (1904. godine) na  dalje umjetničko naukovanje upućuje se u Beč.  Кратко, током  te i sljedeće, 1905. godine,  privatno pohađa  časove slikanja  na Privatnoj umjetničkoj školi profesora Hajnriha Štreblova (Heinrich Strehblow),  smještenoj u unutrašnjim prostorijama  bečke Akademije likovnih umjetnosti. Nerijetko Švrakić  navrati i u atelje slikara Pavla-Paje Jovanovića  (1859-1957), a u  Beču on sreće Peru Popovića  (1881-1941), i pošto obojica, na preporuku slikara Jovanovića, dobiju stipendiju za studije slikarstva od sarajevske „Prosvjete“ - Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Srba u Bosni i Hercegovini na dalje studije oni odlaze u češku presonicu, gdje su odmah primljeni na tamošnju Akademiju likovnih umjetnosti, klasa profesora Vlahe Bukovca (1855-1922).  
     Za razliku od Pere Popovića i Branka Radulovića (1885-1915) , koji im se uskoro pridružuje u Bukovčevoj klasi, Todor Švrakić se najranije distancirao od profesorovog poentilizma i do danas  su nam poznate samo nekolike  ovakve njegove slike - „Mrtva priroda na stolu“, koju izlaže na prvoj samostalnoj izložbi u Prijedoru 1910. godine i „Portret Ane Grđić“. Obje su rađene sa čvrstom realističkom postavkom i samo je na površinu ove mrtve prirode položena  mreža nešto dužih zareza bogate palete, dok je slika ili portret Ane Grđig u osnovi takođe realistički koncipovana,  a  samo su lice i ruke  slikani   malim zakrivljenim potezima kista po njima što govori o još samo  tragovima  uticaja profesora Bokovca  na ovog našeg slikara.  
    A kada privedu kraju redovne studije, Švrakić, Popović i Radulović, na preporuku Vlahe Bukovca, a uz višestranu podršku „Prosvjete“, septembra 1907. godine u Srpskoj školi u Sarajevu oni  priređuju izložbu njihovih radova. Pored značaja za naše umjetnike, ova izložba zauzima i posebno mjesto u istoriji naše likovne kulture  pošto je označena  prvom  slikarskom  izložbom domaćih školovanih umjetnika kod nas.
    Slijedio  je, po povratku u Prag, za svu trojicu,  obavezni nastavak studija na  Specijalnoj  školi Akademije. Oni biraju klasu slikara  Františeka Ženišeka (1849-1916), pošto je profesor  ostavljao  studentima punu slobodu u izboru načina. Ovo je najprije ohrabrilo Todora Švrakića, koji  se odmah distancirao od Bukovčevog manira i gradi svoju sliku  sada potpuno novu, drugačiju.Istina, on zadržava i dalje neorealistički koncept, ali u sliku uvodi sve više dugačkih, slivenih poteza i,  posebno,  pregršte svjetlosti, koja će svoju ulogu dobiti posebno na akvarelima, najznačajnijim djelima ovog  medija  naše umjetnosti  dvadesetog  vijeka.
    Završetak studija u Pragu  Švrakić  1910. godine kruniše  nekolikim izložbama, prvo izložbom na Akademiji u Pragu, zatim u rodnom Prijedoru,  poslije koje je namjeravao  da se  etablira u Beču, ali kako mu to ne uspijeva,  dolazi  u Sarajevo, gdje je namješten za učitelja crtanja na Muškoj gimnaziji. Poznanstvo i drugovanje u klasi profesora Bukovca u Pragu sa hrvatskim slikarom Mirkom Račkim (1879-1982), osnivačem i članom Društva hrvatskih umjetnika „Medulić“ (1908-1919),  omogućava Todoru Švrakiću da sa Društvom izlaže,  krajem 1910. godine,  u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu.
     I zatim, željan da u ovu sredinu prenese i neka bečka i praška iskustva, iskustva tamošnjih brojnih privatnih slikarskih škola, 1911. godine  u Sarajevu on pokreće Privatnu slikarsku školu , koja je trebalo da bude u rangu akademije umjetnosti. Škola je radila kratko, svega nekoliko semestara i to sa  jedva nekoliko učenika, a razloge za njeno gašenje treba tražiti, prije svega drugoga, u nerazvijenosti, nespremnosti  sredine da prihvati i podrži takvu jednu ideju ili projekat, bez obzira koliko joj je bio neophodan iz razloga sve značajnijeg broja mladih koji odlaze put umjetničkih škola i akademija širom evropskim metropola.
     Po izbijanju Srpsko-bugarskog rata 1913. godine, Todor Švrakić se odmah prijavljuje Vrhovnoj komandi srpske vojske, koja ga šalje na oslobođene teritorije, gdje on radi  svoja  mala remek-djela, akvarele, koji su  simfonija zvukova umjetnikove emocije pred srpskim srednjevjekovnim spomenicima, pred sočnim kosovskim pejzažima i ta snažna emocija boji ove male formate živim tonovima bogate palete osunčane pregrštima svjetla.  Odmah, pošto je završio ovaj ciklus radova, za njih se otvorio  izložbeni prostor Oficirske kasine u Beogradu, a svi radovi su otkupljeni.
     Nedugo po povratku kući,  Todor Švrakić je uhapšen i deportovan,  sa više ili svim srpskim  umjetnicima  iz Bosne i Hercegovine.  Utamničen gotovo dvije godine, 1914. i 1915, Švrakić teško pobolijeva od tuberkuloze pluća i kada je pušten iz logora, nemoćan da se vrati kući neko vrijeme se oporavlja kod rumunske porodice Najbah. Ali, bolest, u godinama koje slijede, nije mirovala i sve češće ga nalazimo po sanatorijumima, najčešće u Sloveniji.
      Oko 1920. godine, sa slikarom Račkim sve češće ga nalazimo  u Primorju. U tehnikama ulja na platnu i akvarelu on bilježi  „Barke u Gružu“ iz 1919. godine, a u proputovanju do mora, on zastane u Stocu, svrati do Begovine ,“Begovina u Stocu“ (oko 1921. godine),  od poljske kuće koju gradi u okolini Sarajeva on  krene da zabilježi i vrhove planina, „Romanija“-triptih , rađena oko 1921. godine, spusti se i do Konjica, gdje  1927. godine  slika  „Prenj“, zagleda se i u snijegom okićen „Most Gavrila Principa u  Sarajevu“,  zaokružuje opus od nekoliko hiljada slikarskih djela, koja izlaže, na samostalnim izložbama  u Sarajevu  1919, 1920, 1921, 1923,Novom Sadu 1919,  Somboru 1919, 1922, 1923,  Beogradu 1927, ali i  na kolektovnim izložbama sa članovima Udruženja likovnih umjetnika  u Sarajevu.
     Kada se činilo da naš slikar može dalje, više, on sve češće pobolijeva. Sve češće ga nalazimo po slovenačkim liječilištima gdje provodi i po nekoliko mjeseci.  A onda, početkom (5) decembra 1931. godine Todor Švrakić umire u Sarajevu.  
     Danas počiva na beogradskom Novom groblju.

Danka Damjanović

May 19, 2018

"Ja" kad vam kažem, verujte na reč!

U ranoj mladosti, vođena savetom Marija Puca da uvek treba pisati u trećem licu ako želiš nešto da postigneš, davila sam se u pokušaju da budem sveznadar koji sve vidi i čuje. 
Književno sazrevanje mi je donelo saznanje da mi ne prija unapred nametnuti cilj da sve znam, nego lični doživljaj onoga o čemu pišem. Trenutak koji traje, a ne onaj koji hoće ili neće doći. 
Drugo lice se uopšteno najmanje koristi, a koristim ga skoro isključivo u dijalozima i tek ponekad u satiričnim i ironičnim tekstovima.

Činjenica da više ljudi uživa u čitanju knjiga napisanih u trećem, ne umanjuje moj osećaj zadovoljstva što pišem upravo u prvom licu.
No, zašto prvo?
Putujući vozom od Đenove do Trsta, sa mnom u kupeu bila je i jedna Beograđanka.
U torbici je imala pljosku s viskijem i natezala svako malo. Uskoro joj se jezik razvezao, pa saznadoh da je prostitutka i da je skupila novac da otvori kafić u Beogradu.
Put dug, vani zima, a vrućina u vozu. Sasvim očekivano, jezik joj je sve brže leteo, pa je počela pričati što treba i ne.
Tako sam sam saznala da je prostituka postala kada je stekla i četvrtog ljubavnika. Shvatila je da joj svejedno s koliko njih je i odlučila je da svoj talenat unovči u Italiji.
Nekoliko godina posle, napisala sam priču o tome. U trećem licu. I nisam bila zadovoljna. Samo jedna suvoparna priča više, o prostituki više.
Nekoliko meseci posle, ponovo sam napisala tu istu priču. Ovog puta sam se fokusirala samo na trenutak u kome ona ima tri ljubavnika i stiče četvrtog. Bez objašnjavanja ko je i šta je postala.
Priča je ubrzo bila objavljena u jednim lokalnim novinama.
Govorim o vremenu, u kome je duh pokojne Gordane Stošić još lebdeo iznad književnih glava, u vremenu u kome savremeni književnici nisu podržali njen rad u vidu knjiga kao što su “Žena čežnjive kože” ili “Drhtulja”, u kome je zbog pisanja erotske poezije i proze ostala bez posla, krova nad glavom i hleba na stolu i onda završila mučnu priču skočivši sa desetog sprata u Zemunu. Govorim o vremenu kada su pisci za kafanskim stolovima govorili da je Gordana srpska Erika Jang, a u javnosti se ograđivali od njenog rada.
E, tada, u tom vremenu, objavljena je moja prva erotska priča.
U prvom licu.
Uobičajena jutarnja kafa u lokalu iznad kojeg je bila redakcija za koju sam tada pisala, bila je prilično neugodno iskustvo.
Šuškanje za drugim stolovima, sklanjanje pogleda i poneki slinav osmeh.
Tada sam naučila da pravilo “Ja ne znači mene” na Balkanu nema nikakvo značenje.
Prvi refleks da se branim, sprečio je moj prijatelj ( nikada prežaljeni) Dragutin Radan.
- Uh, tako si bila uverljiva u priči, da sada tražim frajere koji liče na ove iz priče - zadirkivao me.
Onda mi je održao predavanje, koje može da ti održi samo trideset godina stariji kolega, sa bogatim iskustvom javnog života i prijatelj, koji te voli samo da bi te voleo.
Ne brani se, ionako ti niko neće verovati. Stani iza svakog svog lika, neka nagađaju koji si ti. Što više ljudi poveruje , bolje si odradila svoj posao. I na kraju, ničije mišljenje te ne obavezuje!
Vremenom su se potvrdile njegove reči, ali sam naučila i mnogo drugih stvari.
Do sada sam bila sve i svako. Mafijaš, kočijaš, lezbejka, ubica, kurva i devica. U svakom liku se nađe po delić mene, ali sam sasvim sigurna da nemam kladionicu, kočije, devojku, nisam udovica, nisam na štrafti, ni u crkvi.
Istina je da, na neki način, zbog pisanja u prvom licu, pisac i čitalac potpisuju tajni sporazum u kome čitalac pristaje da uđe u piščev imaginarni svet i posmatra događaje kroz prizmu njegovih emocija, u kakvom god se liku i obliku nalazile. Pristaje na odnos pisac-glavni lik- čitalac u kome ne razdvaja pisca od glavnog lika za vreme čitanja. Pisac se trudi (u fikciji) da čitaoca što više zavara i ubedi da se nalazi u stvarnom svetu postavljajući u priču detalje kao mamce, kako bi ga ubedio u svoju istinu, da nađe način da ubedi čitaoca da mrzi i voli jednakim intenzitetom kao i on sam.  Čitalac uživa kada ga pisac obmanjuje, to je sastavni deo igre.
No, ovaj ugovor se prekida sa završetkom čitanja i tada nastaje problem zamene mesta između pisca i glavnog lika romana, što dovodi do nesporazuma u kome čitalac veruje kako nije upoznao imaginarnu ličnost, nego ličnost samog pisca, pa atakuje na intimu njegovog mejla/inboksa/bloga, ne shvatajući da pisac bez svojih likova nema čitaoca, niti je čitalac - čitalac, ako ne čita knjigu.
Koliko god da je poverenje laskavo priznanje piščevoj sposobnosti laganja i manipulacije, čitalac mora da nađe balans između stvarnosti i imaginarnog sveta. Ukoliko to nije sposoban, relacija cele igre pisanje-čitanje gubi svaki smisao.
Na kraju, od pisca se traži da ispuni neke norme u vidu pismenosti, da na interesantan način okupira čitaočevo vreme, postavi pred sebe i čitaoca neke zadatke i uspešno da ih reši.
No, ono što se često puta zaboravlja je da se i od čitaoca, isto tako, traži da ispuni neke norme, a one sigurno nisu u obliku ataka na piščevu intimu.
Uostalom, razumete šta je pisac hteo da kaže, zar ne?

May 16, 2018

Minut kao prokletstvo

Koliko god da je vreme matematički precizna pojava, ipak ga svi drugačije doživljavamo.
Čoveku u sreći minut prođe dok trepne, kada je u patnji, minut je večnost.
Sećate li se mog komšije, Džonatana, s petog sprata?
E, pa, sada, posle godinu dana života u našoj zgradi, više ne liči na sebe.
Svaki dan nosi svetle košulje i naočare sa srebrnim okvirom. Bez dioptrije. Tako, valjda, deluje obrazovano. Na ruci nosi sjajan sat, digitalac, naravno.
Čak je navikao i da redovno nosi cipele. Da bi više ličio na Evropejca, preostalo mu je samo da izblajha kožu. E, tu mu, već, ne bi pomogao ni Švarckopf, iako garantuje belenje za sedam nijansi.
Naime, moj komšo je toliko crn, da pored njega i ugarak svetli.
Elem, moj komšo Džonatan je u depresiji.
Odselila je komšinica.
I ostatak komšiluka je u depresiji.
Stekli smo naviku da radnim danima, tačno u devet, odbrojavamo minut vrištanja.

Ne pedeset i devet sekundi, ne minut i sekund, nego tačno minut.

Doduše, nekoliko komšinica s drugih spratova je pokušalo vrištati tačno minut, ali su to bile samo blede senke minutovrišteće komšinice našeg Džonatana.
Sada, svako jutro tačno u devet komšo sedi na klupi, na trgu ispred zgrade i zamišljeno gleda u drvo palme. Tuguje.
Ne rugam se, ne daj bože, može svakom da se desi komšinica sa šestog sprata, nego razmišljam o vremenu.
Koliko je mom komši bio kratak minut vrištanja u odnosu na ovaj usamljeni tren na drvenoj klupi?
Može li se minut meriti kao minut radosti, minut sreće ili samo matematički preciznih šezdeset sekundi?
Koliko traje minut, koji se pretvori u beskrajno prokletstvo?

Apr 26, 2018

Los eslavos viven en Valencia - Pueblos eslavos, hijos de los bosques, las aguas y el sol


Los búlgaros, rusos, polacos ... 
¿Quiénes son estas personas que viven en España?
El objetivo de este libro es presentar la cultura de los pueblos eslavos, su origen, los idiomas y los estados, y así contribuir a un mejor entendimiento entre las personas que viven en España y los eslavos, para quienes España se ha convertido en una nueva patria.



 E- book Amazon


https://www.amazon.com/dp/1980929912?ref_=pe_870760_150889320

Zlatna kanalizacija globalne korupcije - London kao vodeći centar kleptokratije XXI veka

Sada, već, daleke 2016. godine, ruska opozicija u imigraciji je organizovala prvu turističku turu obilaska bogatih londonskih imanja, ...